Kao malo dete radovao sam se vikendu…
Dete mi ima temperaturu, 38.2, ali neću dozvoliti da me to spreči u onome što sam naumio. Odvešću ga kod lekara, neka primi injekciju, pa kod keve. Pričuvaće ga za tih nekoliko sati. Žena će ga uzeti kad dođe sa posla. Ljutiće se.
Polako sam pozvonio na vrata Cekijevog stana. Otkako je imao moždani udar, retko izlazi. Zvonim nekoliko puta, brzo i kratko. Niko ne otvara vrata. Zvonim još nekoliko puta, za svaki slučaj ako je zaspao, ali ništa se ne čuje iz stana. Napišem mu poruku na papiriću i podvučem pod vrata. Valjda mu se nije nešto dogodilo, pomislim dok se gegam niz stepenice ispravljene noge zbog bolnog kolena.
Džimi je već duže vreme sezonac na građevini. Tek pošto mu je gazda dozvolio, sišao je sa građevine i, naglašavajući da ne sme dugo da se zadržava, jer im svaki minut broje, pristao da me sasluša. Naslonjen na bure sa vodom, bacio je ogromne rukavice na zemlju i mršteći se, počešao ćelu ispod kačketa. Objasnio sam mu da će to biti događaj, predstava za omladinu, da ćemo im pokazati šta je pravi život… Širio je zenice zamišljeno u sivu vodu iz bureta i smeškao se.
– Ok. Koga si još zvao?
– Sve. Kikija, Mazgu, Cekija..
– Ceki je pristao? Sa onom rukom?
– Aha. Kaže da vežba ceo dan.
– Svaka mu čast. Meni ćale prošle godine riknuo tako…
– Jebi ga. Dešava se.
– Još pamtim kad je Crni… jebi ga, rokao se u venu ko lud. Ko da mu majka dala.
Zamišljeno je pogledao u ruke ispucale cementom.
– Mislim nekad na njega. Noću. Žao mi ga, bio je dobar lik.
– Bio je – uzdahnuo sam.
Trže se iz misli kao da želi da se opravda što noću misli na Crnog.
– Bole me leđa, ne spavam noću kako treba, jebi ga.
– Mene kolena otkako sam hoblovao parket kod tašte….
– Starimo… – uzdahnuo je.
– Dobro. Znači dogovorili smo se. Sutra u 5, da malo provežbamo.
– Ok, stari!
Malo je reći koliko sam se radovao što sam makar Džimija našao. Kiki je vrteo priču kako ne može da se izvuče sa posla, novi šef mu kreten, mora da ubaci cifre iz prvog kvartala… bla, bla. Nagovorio sam ga da dođe, makar i kasnije, vežbaćemo bez njega.
Dete je spavalo pod dejstvom injekcije. Keva je pristala da dođe. Otišao sam u sobu da se na miru obučem. Iz samog dna ormara izvukao sam sakrivene kožne pantalone i raširio. Nije bilo šanse da se uvučem u njih. Umesto toga dohvatio sam farmerke u kojima sam hoblovao parket, bile su pocepane na kolenima.
Uvukao sam stomak. Zakopčao farmerke. Pustio stomak. Testo sala prelilo se preko prva dva dugmeta farmerki. Uzeo sam najširu majicu i prebacio preko. Razbarušio sam kosu, dodatno zavrteo glavom i stao u pozu sa gitarom. Debeli Elvis, sede kose i u tesnim farmerkama smejao mi se iz ogledala. Idiot!
Srce mi je tuklo dok sam otvarao vrata kluba. Udari me miris prašine i ustajalog dima cigareta. Bio je to osećaj koji mi je ostao u srcu. Na bini su stajali instrumenti. Veličanstveno sam podigao čaršav sa bubnja na čijoj je prednjoj strani stajao izbledeli naziv „Bastardi“. Crni je smislio naziv. Tvrdio je da je najbolje da se sami nametnemo tako i sprečimo da nas babe prozivaju. A i jesmo bili barabe. Obišli smo svet na tim bubnjevima, sve veći u očima publike, sve veće bitange.
Drhtale su mi ruke dok sam povezivao kablove. Spojio sam mikrofone i gitare. Sve polako. Gazio sam binu, brisao cipele u njen bordo tepih, lupkao namerno nogom da čujem kako lupaju daske. Film, toliko puta proživljen uživo, upravo se spremao za projekciju u mojoj glavi. Autobus, noćne vožnje, gitare na prednjem sedištu, duvka, grupi ribe, polumračne sale, šutka u prvom redu, vrisak publike… Smešio sam se i vezivao kablove, kad-kad zastajkujući da ispravim kičmu.
Skupili smo se tek oko sedam. Prvi su ušli Mazga i Džimi, zajedno, ozbiljno razgovarajući. Mazga je mahao rukama, a Džimi je ozbiljno slušao. Kad su se približili, razaznao sam da Mazga priča kako je promenio programator na novoj Gorenje mašini iako su svi rekli da je nemoguće. Jednom rukom je pokazivao kako je zavukao prste pod termostat, a drugom je pravio pokret odvrtanja šrafa. Džimi mu je verovao, barem je izgledao tako. Cekija su doveli sinovi, pridržavajući ga pod ruku. Iskezio je jednu stranu usta u pokušaj smeha. Tiho smo se rukovali sa njim. Mazga je šapnuo Džimiju da ovakvom rukom može samo da svira u daire. Pecnuo sam ga po ruci. Poslednji je uleteo Kiki. Sa kravatom, u tesnom odelu i aktn-tašnom, zadihano nas je sve opsovao i skočio na binu.
Popeli smo se i mi. Ja prvi, skoro skakućući, Mazga i Džimi zajedno, gurkajući se, a Ceki poslednji, vukući nogu. Dohvatili smo instrumente i počeli. Prva pesma je bila „Bolesna“, naša omiljena. Govorila je o devojci koja je postala alkoholičar. U suštini, pesma je opisivala socijalnu nepravdu i predrasude malograđana prema takvim pojavama u društvu. Voleli smo tu pesmu. Bila je posvećena Milici iz drugog be, što joj se keva opijala pred prodavnicom. U nju je bio zaljubljen Ceki iako nikada nije priznao.
Džimi se brzo vratio u formu. Zidarski posao nakupljao je u njemu silu dovoljnu da pocepa bubanj, Kiki je milovao bas gitaru u glavi putujući u neki daleki svet mirnog sna, zaboravivši na kancelariju i ludog šefa, Mazga je udarao po klavijaturama i mahao glavom, uvijajući kukove i laktove u ritmu, a Ceka i ja smo brundali gitarama, okrenuti jedan prema drugom. Cekijeva bolesna ruka dobro se držala i brzo je uhvatio ritam. Posebno se uneo u ovu pesmu i u jednom trenutku, negde u vreme dugog rifa posle prve strofe, primetio sam suzu u uglu oka. Podigao je ruku i obrisao je, pokazujući da je to bolesno oko koje ne može da zatvori. Klimnuo sam glavom.
Udarali smo sve jače i brže. Svako je imao dugu solažu na svom instrumentu. Mlatili smo glavama, njihali kukovima i pevali, vrištali, arlaukali u mikrofone. Vreme je za nas stalo.
Tog trenutka bili smo učitelji koji slinavoj omladini, nesposobnoj za bunt, drže životnu lekciju. U nas su bile uperene oči bubuljičave mladeži zaljubljene u sentiš pevače sa krupnim očima, ne shvatajući šta to činimo sa instrumentima. A mi smo rokali i bacali im pod nos snagu, ludilo i bes.
Kad smo završili pesmu, bili smo spremni za Novo groblje.
Znoj koji nam se slivao niz kičmu brisali smo peškirima, zbog promaje, Džimi se nekoliko puta dobro nakašljao, a Ceki je morao da sedne i masira nogu, jer ga je bolela vena. Pio sam malo vode, da ne bih stalno trčkao u WC, pa su mi se sasvim osušila usta. Brišući se peškirom, pogledao sam u ludu rokenrol publiku.
Jedni su jeli čips, drugi pili Seven-up ili Pepsi. Neki dečaci su nazdravljali đus-votkom, naslonjeni na šank, devojke su uglavnom sedele i pušile. Nisu ni primetili da ne sviramo. Vlasnik kluba je brže-bolje pustio neku sporu stvar, da pokrije razgovor gostiju, a mi smo se samo bledo pogledali.
Pokunjeno, bez zadržavanja na bini, pokupili smo instrumente i tiho izašli iz kluba. Nekada nismo ni smeli da prođemo kroz publiku, jer bi nas devojke cepale i vukle, sada smo prolazili kroz sredinu kluba, neprimećeni i pokisli. Omladina se vratila svojim razgovorima, zagrevajući se za ono glavno te večeri.
Nakon naše svirke počele su karaoke.