Vladimir Radić: Prva avenija

(Odlomak iz romana „Prva avenija“, Alma 2011)

Tamno je, mrak je. Noć je. Još je noć. Ili je već noć. Muzika, negde svira muzika. Zvoni, podrhtava – mobilni. Filip se javi – direktorka.
Direktorka? Koliko je sati?
„Nešto važno?” upita Laura kad je završio.
„Valjda. Njoj je uvek važno.” Trubica.
Zašto je poneo taj prokleti mobilni?
Da ga zovu ovako kasno uveče.

Da, izgleda da je tako.
Otišao je u kupatilo, obukao se i krenuo.
Seo je u kola i krenuo niz ulicu. Rastresen, nepažljiv u vožnji, usporen.
Neko podrhtavanje je bilo. Nešto nejasno i preteće. Nešto što izaziva jezu. Ostavio je Lauru gore, u onom stanu, na onom krevetu.
Ona će nazad pešice, blizu je, u svom je kraju, ne stanuje daleko, ne mora da žuri. Rekla kako je to u redu. Pitala je, da li je on …
A ona? uzvratio je pitanjem.
Ona jeste – rekla je. I smejala se. A on?
Da, i on je – rekao je. Ne zna zašto je rekao.
Zato što je morao da krene.
Da, zato što je morao da krene.
A ona nije mogla da vidi, ni da jeste ni da nije.
Da, tako nije.
Filip je vozio prema reci.
Saobraćaj više nije bio živ kao što je bio popodne. Tek po koji automobil. Retki, poluprazni tramvaji. Prolaznika gotovo da i nema. Grad se polako spremao na počinak.
Kada se spustio dole, do ulice, dospeo do rampe na njenom kraju, kafedžija je stajao sa strane i pušio. Nagnu se prema vratima da vidi ko je u autu i onda podiže rampu. Mahnu da Filip prođe, da vozi dalje, prema kafani.
Kafedžija? Zar je mogao imati ključ?
Mora da su mu dali za ovu priliku.
U retrovizoru vidi – pokazuje mu rukom da nastavi još malo, da skrene prema kapiji, otvorena je, u dvorište iza kuće. Dvorište je osvetljeno. Jedan auto, velik i crn – direktorkin, službeni, parkiran na sredini. Filip stade sa strane, parkira, i uđe kroz zadnja vrata u zgradu. Kafedžija – gazda, bio je stigao, zatvorio je kapiju i došao za njim. Gostiju nije bilo, bili su sami. Povede Filipa iza šanka, kroz neke pomoćne prostorije sa starim, nabacanim nameštajem, sve do slabo osvetljenog stepeništa koje se spuštalo strmo u podrum. „Tamo”, reče. „U zadnjem delu. Samo pravo.” Gazda je ostao gore, u kafani. Filip krenu niz stepenice.
Zapahnu ga težak, neugodan miris – kiseo i mučan. Nešto vlažno i ustajalo, iz dubine, memljivo i neprovetreno, prohladno, neka trula građa, nešto bačeno i mokro, ostavljeno dole u tami, po nekim mračnim budžacima.
Nastaviti ili se vratiti?
Sevnu nakratko, plavičasto. I još jednom – kao kad se negde nešto zavaruje … Dve metalne ploče ili čelične cevi. U daljini se začu govor. Piskutav glas, muški, brz i uzbuđen, i ženski, smireniji. „Izuzetno”, govori piskutavi glas, visok i uzdrhtao. „Zar ne?” odvrati ženski, smirenije, zadovoljno – direktorka.
„On nije ni svestan koliko ovo … ”
„Mislim da jeste”, direktorka će. „Ne bi odmah zvao nas da nije svestan.”
„Dobro je što je tako učinio”, reče Piskutavi –pomoćnik.
Direktorka i pomoćnik – on s fotoaparatom i blicem, ona s ručnom lampom – ispred zida u dnu nisko zasvođene podrumske prostorije s buradima i policama na kojima su bile flaše. Zid na tom mestu raskopan, gomila šuta, maltera, peska, leži pored njihovih nogu, pored alata. Neka burad gurnuta u stranu i neka druga naslagana prema sredini prostorije. Na podu – tamna mesta na kojima su morala ležati ranije.
Dugačka, uska scena pomalja se na obijenom delu zida, ispod maltera. Ulični prizor … konjske zaprege … prodavci grnčarije … stare zgrade smeđih tonova … zeleno drveće iza njih … plavi oblaci na nebu, tamniji u sredini i svetliji na oblim, trbušastim ivicama … dole nazubljeni, sitni talasi i u njima ribe i zmije – neki mozaik. Kako se lampa pomera – direktorka je lampu držala u ruci i osvetljavala Filipu scenu na zidu – tako se senke s neravnih vrhova kamenčića od kojih je mozaik sačinjen pridižu, pokreću se, istežu se na one delove što su ostali dalje, iza snopa svetlosti i opet se smanjuju i gubi kada se svetlo vrati nazad, ispred njih.
„Znate šta ovo znači?” reče direktorka. „Ovo je naš prilog!”
„Da, da”, poigrava Piskutavi ispred mozaika. „Prilog!”
„Sutra dovedite našeg fotografa. Neka on ovo slika. Svetlo da bude meko, neka je s dve strane i neka on onda tako slika. I neka napravi kratak film o ovome, našom kamerom. Naš nalaz, naš fotograf i snimatelj, naš film, naš prilog. Vi to organizujte”, govori. „Jeste čuli? Vas dvojica – odmah sutra. To je prvo. Samo vas dvojica i on – snimatelj, i niko više. Filipe – vi pišete tekst. Lepo ga složite, onako kao s onim obrazloženjem, ono je bilo dobro, a on ga …”, direktorka pokaza na pomoćnika. „On ga čita pred našom kamerom. Ne, još bolje – nauči ga napamet i onda ga izgovori. Nema čitanja. Mirno i razgovetno, nema piskutanja. Staloženo, odlučno – muški. I nikome ni reči o ovome. Ima da odjekne kao bomba kada se objavi na televiziji. Ide u udarnom terminu. To je moja briga, ja ću to. Prvo intervju sa mnom, onda naš prilog.”
Filip razgleda scenu na zidu, prelazi rukom preko kockica u raznim bojama, vezivni materijal između njih se kruni, ostaje na prstima. Na jednom mestu, tamna šupljina – nekoliko kockica nedostaje. Šum, šapat neki.
„Šta kažete?” pita direktorka. „Dobro, zar ne!”
„Trebamo ekspertizu. Neka se tačno utvrdi koliko je ovo staro i koliko ovo vredi. Možda je jako vredno.”
„Već je učinjeno. Imamo mi ovde svog eksperta”, pokazuje direktorka na pomoćnika. „Vrstan i priznat! Toliki radovi i članci, predavanja, knjige. A čovek naš, pouzdan. Živi u ovoj ulici, i za nju. Odrastao u njoj!”
„Da da, izvrsno. Jako vredno”, poskakuje pomoćnik ispred njih. „Jako! Kasni rimski period, i ovako očuvan. Redak nalaz. Vrlo vredno! Slika ulice iz onog doba. Naša ulica! Prva u gradu! Odavde je sve i počelo. Ceo grad!”
„To je dobro”, reče Filip. „Ako uzmemo još jednog eksperta sa strane, nekog, isto tako poznatog i vrsnog, neko čuveno ime, onda imamo i to dodatno, solidno mišljenje kao i ovo prvo. Znači potvrdu s dve strane – neoborivo.”
Pomoćnik i direktorka ćute. Pomoćnik presta da obigrava oko mozaika. Otišao je iza nje, gleda negde dole, prema njenim nogama, prema lampi nisko uz njen bok – presijavala se u njenoj ruci. Ona gleda Filipa, gleda malo iznad njegove glave.
Filip instiktivno prođe prstima kroz kosu, zateže rep na potiljku, i onda sevnu mač.
„Arogantni ste i nadmeni. Mislite – iznad ostalih ste”, rekla je, govorila je, njemu je govorila – Filipu. O njemu. Suzdržano, bez povišenog tona, brzo, precizno, ledeno. Rez za rezom.
A pomoćnik, onaj Piskutavi, bio je miran i staložen, ne gleda u Filipa, upija svaku reč.
Još seva pred očima, još ne vraća u korice – šta on mora, šta on ne sme – Filip stoji ošamućen. Kao kad se sruči brdo snega – ni mrdnuti, ni pokrenuti se, bez daha, pokopan. Samo hladna belina.
Odakle to o aroganciji? O nekoj nadmenosti?
Razgovarali su o njemu. Razgovarali su oni s njom, o njemu. Neko od njih je rekao – arogantan je taj. Našao je neki primer. Nešto je uvećao, izvrnuo.
Piskutavi, morao je biti Piskutavi. Možda i neko treći.
Bivši šef?
Bivši šef, mogao bi biti bivši šef.
Govorili su kako on misli – iznad ostalih je. Njoj su govorili o njemu i ona ih je slušala. Sigurno su govorili. Napunili su joj uši. Zgodno je govoriti o nekome koga tu nema.
Zašto? Zbog onog skupa na koji je bila poslala njega a ne nekoga od njih? Zbog toga što je postao i on šef? Sasvim iznenada? Da se osiguraju ako on još više ojača. Obezbede se unapred i za svaki slučaj.
Filip stoji u mraku, u dnevnoj sobi. Nazire se svetlo s ulice. A auto?
Razgrnu zavese na prozoru.
Stoji dole, pod uličnom lampom – tamo gde je uvek i stojao. Prednji točak se popeo na trotoar i ceo auto stoji ukoso ali ne previše, mogao je tako da ostane.
Ne zna kako je dospeo ovamo. Ne zna kako je vozio kako bi dospeo ovamo. Kako se popeo u stan. Kako je izašao iz podruma. Gde su bili ostali. Iza ili ispred. Ne zna da li je kafedžija stajao tamo, da li je prošao pored njega. Ne zna kako je izašao iz dvorišta, da li je kapija bila otvorena ili nije. Morala je biti. A rampa? Sigurno i ona. Kafedžija je pridržao da oni prođu. Morao je. Ili je to bio Piskutavi. Ne zna kuda je vozio, kojim je ulicama išao. Da li je nekoga bilo po ulicama. Ali auto je dole, pod uličnom lampom, kao uvek, samo malo ukoso.
Filip uključi radio. Neke vesti. Potraži muziku.
Kada je ušao u zadnju prostoriju s buradima i policama s flašama primetio je prekidač – crn, starinski. Baca dugu senku na zidu. Štrči kod ulaza, sijalica gori na sredini svoda – ovalno staklo zaštićeno metalnom rešetkom. U podrumu je bilo svetla, zašto je kafedžija hteo da provede neke nove kablove? Čemu?
Možda je bilo previše mračno u onom zadnjem delu, tamo gde je bio deo zida ispred kojega su oni stajali kada je on – Filip ušao. Možda kafedžija nije mogao dobro da vidi šta je tamo dole, u kojem je buretu, u kojoj flaši na policama. Hteo je da provede kablove, da postavi sijalicu i u tom zadnjem, najmračnijem delu, na samom kraju podruma. Zato je kopao ili dao nekome da tamo kopa.
Baš sada? Kako je mogao da vidi svih ranijih godina? Decenijama.
Možda je i video ali uz neki fenjer, neku sveću ili petrolejku. A to nije bezopasno. Koliko je samo požara izbilo zbog takvih stvari.
U vlažnom podrumu? Šta je tamo moglo da se zapali?
Možda je hteo da ukopa te kablove, bili su pričvršćeni spolja, na zidu. To se danas više ne radi na taj način. Baš zbog te vlage. Danas se sve ukopava.
U starom podrumu? Da troši novac na takve stvari? Tamo gde ne zalazi niko osim njega – kafedžije?
Možda je zašla neka inspekcija, kontrola neka. Kada je bio tamo s Mikijem kafedžija je mislio da su i oni neka inspekcija. Možda je neka stvarno i bila. Moguće je. Možda su ga naterali. Zapretili da će to da mu zatvore – tu kafanu.
Zatvore? Zbog podruma? Zato što neki kablovi nisu ukopani u zid?
Možda je Uprava poslala nekoga.
Uprava?
Da, možda je bila Uprava. To bi moglo da objasni neke stvari.
Koje stvari? Zar …
Da, te. Oni su to u stanju.
Koliko dugo će to još … Uprava i ulica – rekla je Laura, upitala je.
Filip šeta po sobi. Šparta gore – dole, gore – dole. Prozor – vrata, prozor – vrata.
I to je ono što je on – Filip želeo? Ono što je očekivao onda kada je počinjao kod njih u Upravi? Ono čemu se nadao? Da sedne na Mikijevo mesto? Da na taj način sedne na to mesto? Da to tako ispadne?
Pored vrata sto, na stolu kartica. Investiciono-projektni biro – brže biti bolji. Plavo nalivpero – lep rukopis. Linija tanja kada se uspinje gore, šira kada klizi dole – kada se pero pritisne i od tog pritiska malo raširi. Širi delovi linije – svetliji, tanji – tamniji.
Uključi kompjuter, prijavi se na internet.
Pozva stranicu od sinoć – naslovnu stranicu Biroa. Na ekranu se pojavi vedar, nasmešeni lik. Direktan, otvoren pogled. Glavni menadžer – Toni Stupar.
Filip pozva upitnik Biroa koji je popunio ranije ali ga još nije poslao. Sve je stajalo tu, spremno – onako kako je bilo i sinoć.
Pročita tekst još jednom, pitanje po pitanje. Pročešlja svoje odgovore jedan po jedan, pažljivo. Dopuni tu i tamo, negde nađe neku bolju reč, sigurniju, neki jasniji izraz koji pogađa misao brže i bolje, bolji redosled. Složi razumljivi-je na jednom i na drugom mestu. Pritisnu tipku na tastaturi – popunjeni upitnik ode Birou.
Učinjeno je.
Učinjeno. Ako Laura hoće – hoće, ali i ne mora. Imao je on na strani dovoljno da izdrži mesec ili dva, ono-liko koliko bude potrebno, dok mu novi ne odgovore. Ne mora više ići nazad, slušati šapat po hodnicima, nameštati ivicu na slovo ‘i’, gledati razglednice, i slagati onako kako se onoj slaže.
Ne mora.