I
Subotnje jutro. Januarsko, snežno, nesunčano.
Šolja nes-kafe, Internet, druga šolja sa čajem (treće šolje, na sreću nema. Bilo bi ih previše!) – eto to je subotnje jutro, bar za Pajaca. A za Nekog? Njemu je prva asocijacija na subotnje jutro – usamljenost!
– Čini mi se da nikada nisam bio usamljeniji nego ovoga jutra. Januarsko tako reći praznično, novogodišnje jutro, a ja sam sam… Sasvim sam…
– Ne mogu ti pomoći, Neko. To je tvoj izbor: što jesi i želiš da ostaneš sam.
– Eh, o tvom duhu, Neko! To je priča o duplo golom! Sa jedne strane si nepostojeći ti, a sa druge tvoj nepostojeći duh.
– Pominjanje golotinje u ove hladne, januarske dane uopšte mi se ne sviđa.
– Ni meni se ne sviđa tvoje pominjanje usamljenosti, Neko. Tako ako ti ne budeš pričao o usamljenosti, i ja neću pominjati golotinju – pomirljivim tonom predloži Pajaco.
– Prihvaćeno! – radosno uskliknu Neko.
Duplo golo postoji i u igri domina, a hladni januarski dani su baš zgodni za društvene igre. Mada su Pajaco i Neko već konstatovali da kapitalizam nema razumevanja za kampovanje, vikendice, društvene igre… i slične stvari…
Odatle sledi zaključak da je januar vrlo nekapitalistički mesec.
Duplo golo može da se odnosi i na dve gole osobe, kao, na primer, na Pajaca i Nekog. Obojica su goli. Čudna je situacija kada su dva muškarca gola. Bar na Balkanu i na početku XXI veka.
Međutim njih dvojica jesu goli u svakom slučaju, što nije teško utvrditi: dovoljan je jedan pogled.
– Zašto smo mi goli? – pita Neko Pajaca.
– Zato što goli sagovornici ne mogu ništa jedno od drugog da sakriju. I njihove misli su gole, razotkrivene… A mi želimo da naš razgovor bude ogoljen do krajnjih granica. Zbog toga smo goli. Ne postoji drugi razlog.
I V
Na Balkanu i na početku XXI veka nije lako biti nag. Dugi, nezavrnuti rukavi košulja i džempera, pantalone a ne bermude… Cipele, a ne sandale… Na glavi, po mogućstvu neka kapa, šubara… Kačket…
Neko je često nerealan, i misli da postoje prečice kojima se može ići balkanskim bespućima.
– Može – odgovara mu Pajaco – ali je opasno. Glavu stavljaš u torbu ako napustiš glavni put i kreneš prečicom. Tačnije, reskiraš da nikada ne stigneš tamo gde si se uputio. Hajdučija na sve strane! A i kada ideš glavnim putem ponekad je neophodno da te prate lokalne policijske snage.
To je surova i istinita priča o Balkanu na početku XXI veka! Nekada smo jedva čekali da iskoračimo iz XX veka i ukoračimo u dvadeset i prvi. Kao da će novi vek rešiti sve naše probleme, a on ne da ih samo nije rešio već ih je i umnožio…
Kao što rekoh, Neko: to je surova i istinita priča o Balkanu na početku XXI veka.
5. (Pajacova smicalica)
Pajacov zamorni i potpuno proizvoljni monolog o Balkanu Nekom deluje kao nova i besmislena smicalica koja ničemu ne služi.
– Sasvim si promašio temu, Pajaco…
To je bio kraj njihovog razgovora, a posledica da se njih dvojica nekoliko dana nisu sretali niti komunicirali. Izbegavali su jedan drugog.
Kada su se konačno ponovo sreli, Neko je odmah upitao:
– Reci mi kakve veze imaju bermude i autoputevi?
– Ah, kakve! I jednog i drugog ima premalo na Balkanu. To je veza: tanka, nategnuta, ali potpuno logična.
– Meni tu ništa nije logično: suto-putevi su dugi i široki dok su bermude kratke i uske! – uporan je Neko.
– Kada je tako, onda se opet nećemo viđati neko vreme. Potraži sebi slične, i sa njima se druži!
V I
Zbog Pajacovog upornog odbijanja da se viđaju, Neko je odlučio da mu napiše imejl: to je savremeni i opšteprihvaćeni način komunikacije.
Zavirimo u njegovo elektronsko pismo!
„Poštovani Pajaco,
Na početku svoje kratke poruke hteo bih da iznesem neke činjenice.
Ti baš znaš, a i svojski se trudiš (da ne kažem, upinješ), da stvari usitniš, razložiš do krajnjih granica, i da ih tako dovedeš do apsurda. Obesmisliš.
Čak i dosadu prvo melješ prah, a onda je pretvaraš u maglu koja nas obojicu prekriva i guši.
Ne tvrdim ni da sam ja bolji, ali se bar ne kitim šarenim perjem i ne izigravam tu nekog pauna kao što ti to činiš.
Šta želim da kažem. Ne verujem da na Balkanu kratkih hlača ima premalo. I auto-puteva ima sasvim dovoljno. Nećemo, valjda, ovaj geografski prostor da izasfaltiramo uzduž i popreko?! Gde to vodi?! U propast, eto gde vodi.
Tvoj verni i odani prijatelj,
Neko“
V I I -I dalje bez odgovora
Ne dobivši nikakav odgovor od Pajaca, Neko je odlučio da mu napiše još jedan imejl.
„Dragi Pajaco,
Proteklo je izvesno vreme od mog prethodnog imejla, a od tebe nema odgovora.
Zato sam odlučio da ti pošaljem još jedno pismo. Ne košta mnogo, skoro da je besplatno, a od njega i ti i ja možemo da imamo koristi.
Kakve, upitaćeš se. Pokušaću da ti obrazložim.
Vidiš da se trudim da i dalje ostanemo u prijateljskim odnosima. Razlike u mišljenju ne treba da nas odvajaju već spajaju. Ja sam pružio ruku prema tebi, a ti ako hoćeš prihvati je.
Toliko.
Srdačan pozdrav,
Neko“
V I I I
Zimsko je vreme, i Neko retko napušta stan. Trkne do samousluge po hleb, jogurt i dnevne novine, i to je sve. Ostalo vreme provodi ispred TV-a ili računara.
Zato mu je Pajacovo pismo neophodno. Ali, eto, Pajaco se umudurio, ućutao… Nigde ga nema!
– Eh, kada bih samo imao nekog drugog korespodenta sve bi bilo mnogo lakše – uzdahnu Neko.
I X
I dok Nekome nedostaju korespodenti Pajaco sedi kod kuće i boluje: grebe ga grlo, muti mu se u glavi, oči suze…
Zimski meseci su prilično zgodni ako želiš da se razboliš: grip, prehlada, povišena temperatura… I ako ti je bolest alibi za nešto drugo, treće… Ona je spremna da dođe, da okupira tvoje telo…
Pajaco i ne otvara elektronsku poštu, ne uključuje računar, tako i ne zna da imejlovi Nekog svakodnevno stižu i zatrpavaju njegovo elektronsko sanduče.
A proleće je daleko.
FRAGMENT IZ DUŽE PROZNE CELINE