Господин Полицейский je živeo u sobi pored moje. On je spadao u onu grupu prostih Rusa, pomalo aljkavih i bučnih. Bilo je teško odrediti mu godine. Iako je izgledao mlađe, kosa mu je na slepoočnicama već bila prošarana sedim, a dalje gore primetno razređena. Patio je od pritiska – imao je pritisak u glavi. Njegov porok mu nikako nije prijao. Duvan ga je činio setnim.
– Gospodine, sklonite nam ispred očiju to grozno oružje.
– Ne pada mi na pamet! Pa valjda mogu da se malo poigram svojim nožem. Da, to je neobično oštar nož. Čekajte, pokazaću vam izbliza. Nećete?! Dobro, onda ću vam doneti revolver! To će vas sigurno više zanimati.
– Sklonite revolver, sklonite revolver, to ne može da se gleda!
– Dosta! DOSTA! Šta se tu pravite? Vi to nećete da umrete?
Oni se odmah utišaše, jauknuše i nateraše se da izdahnu. Господин Полицейский je i ranije umeo da iznenadi.
