Zoran Ilić: Ranjivo biće

Fragment iz romana Kotrljanje Bertolta Brehta (Presing – 2015)
1-2

Neko:
– Slično Brehtu, i Fasbinder je Nemac.
Pajaco:
– Pored toga što je bio Nemac, Fasbinder je bio i čovek suprotnosti. Sa jedne strane osetljivog i istančanog duha, a sa druge grubih manira. Takav je bio Fasbinder! Nažalost, nismo ga poznavali.
Neko:
– I Fasbinder, kai i Breht, svoj kreativni put započinje kao dramski pisac. Sa nepunih devet godina piše pozorišni komad „Kraj tužnog razdoblja“. I ovde imamo posla sa genijem, a ne običnim čovekom.

3.

Neko:
– Sledeći nemački grad koji bi trebalo da posetimo i detaljnije upoznamo jeste Keln.
Pajaco:
– Zašto Keln a ne, na primer, Bon ili Minhen?
Neko:
– Zato što se sa petnaest godina Fasbinder seli u Keln, i pridružuje ocu. Godina je, dakle, hiljadu devetsto šezdeseta. Okrugla.
Pajaco:
– Neko, kao da si propustio da mi saopštiš da su se njegovi roditelji razveli?
Neko:
– Jesam, propustio sam. Posle razvoda petogodišnji Fasbinder ostaje kod majke koja opet boluje od tuberkoloze i često boravi u sanatorijumu.
Pajaco:
– Šta bi dečaka, tinejdžera, petnaestogodišnjaka moglo da zanima u Kelnu? Možda tako bliže upoznamo ne samo Fasbindera već i Keln?
Neko:
– Homoseksualni barovi ga zanimaju, na primer.
Pajaco:
– Takvoga tipa nikada ranije nismo upoznali.
Neko:
I nećemo, po svemu sudeći!

4.

Neko:
– Kada posećuješ homoseksualne barove i klubove tamo srećeš osobe svakakve fele.
Pajaco:
– Na primer?
Neko:
– Transvestite, svodnike, prostitutke, biseksualce, homoerote…
Pajaco:
Mogu da pretpostavim kako takva sredina utiče na razvoj petanestogodišnjeg Fasbindera.

5.

Neko:
– Sve smo bliži trenutku Fasbinderovog ulaska u svet teatra. On više nije tinejdžer već dvasetodogodišnjak, i ne živi kod oca u Kelnu već je u Minhenu gde se pridružuje tamošnjem „akcijskom pozorištu“.
Pajaco:
– U pozorištu je dramski pisac?
Neko:
– Ne, već glumac.

6.

Neko:
– Godine prolaze, i Fasbinder je sve bliži svetu filma dok pozorište za njega postaje stvar prošlosti.
Pajaco:
– Prvi Fasbinderov celovečernji film doživljava fijasko na Berlinalu.
Neko:
– Kao da je malo uspešnih karijera počelo fijskom i potpunim debaklom tako da ni Fasbinder nije izuzetak već pravilo.

7.

Neko:
– U jednom trenutku umoriću se od Fasbindera i analiziranja njegovog života. Čini mi se da je taj trenutak sve bliži. Toliko je blizu da osećam njegovo prisustvo.
Gotovo je sa Fasbinderom, i zato zakotrljamo nekog drugog!
Pajaco:
– Koga na primer?
Neko:
– Nekog ko je bio blizak Fasbinderu, a opet nije Fasbinder.
Neku od njegovih omiljenih glumica… Samo je zakotrljamo… Pokrenimo je… Budimo bliski sa njom!

8.

Neko:
– Slično Fasbinderu i Hana Šigula je započela karijeru u Minhenskom akcionom teatru.
Pajaco:
– Fasbinder je za nju govorio da nije zvezda, već je “samo ranjivo biće kao bilo ko od nas”.
Neko:
– Od početka osamdesetih godina dvadesetog veka Hana Šigula živi u Parizu.
Pajaco:
– Dugo se već krećemo nemačkim gradovima… Ubadamo prst u Keln, Minhen, Berlin… i tamo odlazimo.
Zato, ne, hvala! Pariz nikako ne! Pojaviće se već neko ko će nastavi da živi i stvara u Nemačkoj do kraja…
Takvi nas zanimaju i za njima tragamo.

9.

Neko:
– Kada za nečim tragaš, onda to obično i nalaziš.
Pajaco:
– Uporedo sa Zapadnom Nemačkom decenijama je postojala i Istočna Nemačka. Paralelno… Kao dve paralelne linije koje se seku u nedogledu…
Neko:
– Jedan od onih koji su godinama postojali i stvarali u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj bio je i berlinski scenarista i reditelj Volfgang Kolhase.
Pajaco:
– A kada je pao Berlinski zid i Istočna Nemačka prestala da postoji Kolhase je nastavio da radi svoj posao. Pad Berlinskog zida ga nije dekoncentrisao. Zidovi se grade i ruše svakodnevno.