Evo me u Kotoru, poslom, komercijala; obavio šta treba, i sad mogu sve četiri u vis. Negde je oko podneva, škrto jesenje sunce smenilo je kišu. Na raspolaganju imam nekoliko sati za razbribrigu, tj. za šetnju Starim Gradom i obalom, a onda pravac aerodrom. Ali prvo bi trebalo nešto prezalogajiti. Odlučujem se za burek. Znam jednu neuglednu pekaru u blizini pijace gde je ovaj provereno dobar, a za divno čudo, i ukusniji i jeftiniji nego u letnjim mesecima kada ovde sve vrvi od turista.
Slasno sam kusao svoj obrok dok su mi misli vrludale u najmanje četiri pravca istovremeno, no, to mi ni najmanje nije smetalo da ostanem prijemčiv za okolna dešavanja. Mimo svakog mog očekivanja, volumen moje spoznaje obogaćen je jednom vrsnom pikanterijom iz istorije pekarskog zanata. Naime, brbljivog rmpaliju u dozlaboga isflekanoj pekarskoj odori, zatekao sam u prosvetiteljskoj misiji: još isflekanijem dugajliji u okraćalom molerskom kombinezonu, objašnjavao je kako su nastale kifle.
Kako knjige indžijele kažu – a rmpalija pekar nam obznanjuje – dok su osmanlije, u svom pohodu na evropske prestonice, već drugu godinu za redom bezuspešno opsedale Beč, dovitljive habsburške kolege pekari drznuli su se da im stanu u kraj. I to tako što su domislili da ispeku pecivo u obliku polumeseca. Tim pecivom hranili su onda svoju duhom klonule branitelje, pokušavajući da im uzdignu moral, sprdajući se tako sa nacionalnim simbolom svog ljutog neprijatelja; simbolom koji im se već mesecima vijorio ispred nosa, prkoseći im sa nebrojenih turskih ratnih zastava. Ne znamo pouzdano da li je misija bečkih kolega urodila plodom, odnosno da li je i u kojoj meri doprinela da se osmanlijske trupe povuku sa bojišta isflekanih gaća, ali ono što sigurno znamo, što je van svake sumnje, to je da su kifle i dan danas najtraženije pecivo na mnogim meridijanima. A, šta velite, gospodo, zar nisu? A ove u korpicama, na pultu, proizvedene po originalnoj recepturi, svakako morate da probate, kuća časti!
Zgrabio je potom jedan od tih polumeseca i počeo da mljacka, ne prestajući da drobi o istom, uzdižući do nebesa pekarsku dovitljivost.
Ništa ne velimo, mislim se, a i probaćemo kiflice, zaista lepo izgledaju, zašto da ne? Zapravo, uzeću jednu za usput kad završim s burekom, odlučio sam. Tako i bi. Sačekao sam onda uljudno da pekarova prosvetiteljska misija bude okončana, da bih, potom, pre nego što ću zapucati napolje, uhvatio još jednu neverovatnu scenu.
Ozareni moler, uz i više nego učtivo izvinjenje, molio je i kumio rmpaliju pekara da mu izađe u susret, da kesicu sa već kupljenim polumesecima trampi za kesicu sa pogačicama, i to pogačicama bez čvaraka, kako je bio naglasio. Ubrzo potom, uprkos tome što je pekarovo lice za svega nekoliko sekundi izmenjalo čitavu paletu boja, njegovoj molbi je udovoljeno, kesica sa kiflicama ustupila je mesto kesici sa pogačicama.
Pu, jebem ti mentalitet! – opsovao je pekar, tužno gledajući za svojom neotesanom mušterijom kada je ova već prekoračila preko praga pekare, da bi ubrzo nestala među pijačnim tezgama
