Stevan Šarčević: ISTO POPODNE, ISTI DAN

Popodne je već poodmaklo dok Mirjana napušta selo i poznatom stazom polazi ka reci. Utonula misli korača gotovo ne primećujući krajolik.
Lako je laži izgovarala, lako izgovore nalazila.
– Odoh da prošetam kraj reke
– Imam posla u bašti.
– Moram do Biljane u susedno selo.
S proleća na proleće obmane su sve uverljivije i niko više u njih ne sumnja. Uvek isto popodne, na isti dan.
Trava je vlažna i nožni prsti neprijatno zebu. Eh, da bar proleće toliko ne kasni. Možda bi sedela za stolom i spremala se za praznik. Hoda lagano i ravnomerno, duboko udišući vazduh prepun proletnjih mirisa, pa opet, čudesno uskrsnuće Lazarevo za nju nikakvog značaja nema. Iza sledećeg prevoja ugledaće svoj cilj.
Osvrće se. Krovove kuća i dimnjake nazire daleke i nejasne. Nad selom se, kao kletva, nadvija sasušeni bagrem o koga je, onomad, obešen matori Ciganin. Uzdahnuvši duboko, skreće pogled na stazu pred sobom. Donela je odluku još dok su se poslednji repovi zime povlačili.

* * *

Svi su joj prijatelji odavno kuće skućili. Sve su prijateljice već o svojoj deci brinule, a Mirjana je sporu smrt, koju tek proleće blaži, brižljivo skrivala od suseljana. Sav nespokoj je potrošila predugu zimu preboljevajući.
Praznik što će ga zora doneti i bučni vašar koji ga prati provejava joj mislima. Zalud su to gomilanje lutalica vlasti zabranjivale. Putujući trgovci, cirkuzanti i torbari skupili bi se na čistini kraj reke, s proleća na proleće, u isto popodne, na isti dan. Šaroliki nomadi za zakone nisu marili. Ringišpil i šećerna vuna. Roštiljdžije i bučna dečurlija. Gomila stranaca sa šarenim džidža midžama prostrtim poput sirotinjskih svetinja. Pogađanje i zadah rakije. Šarene suknje i marame. Čizme visokih sara i plamen iz tamnih očiju. Vašar kojeg nikad više istim očima neće videti.
Koliko puta ju je majka pitala koji joj je vrag? Koliko momaka ju je klelo jer usne nikom nije davala? Odgovor je koliko težak, toliko i jednostavan. Leži zapreten koliko u prošlosti, toliko i u budućnosti. Uvek isto popodne, na isti dan.

* * *

Bila je Lazareva subota kad je prvi put srela te vučje oči. Pogled koji ju je smesta sažegao. Bio je tamo, sa ostalim nomadima, nekako po strani. Drugačiji od svih. Visok i naočit. Lenih pokreta. Vatrenog pogleda. Ogledalce na tezgi pred njime nije joj bilo potrebno. Njegov glas i dodir ruke jesu.
Hodali su istom ovom stazicom, nasmejani i srećni. Slabost što je prožimala telo skrivala je oslanjanjem na snažnu podlakticu.
— Kolja, ljubavi moja!
Pamti skaredno živopisne kočije, kljusine što brste tek izniklu travu i težak zadah dugog putovanja. Seća se popodneva u znoju. Divljih ruku i nemirnog tela. Uzdaha i vriskova. Dahtanja i nežnog umiranja. S proleća na proleće male su prevare sve uobičajenije i niko više u nju ne sumnja. Uvek isto popodne, na isti dan.
Nozdrve zapahnu miris vode i pred oči izranjaju trstika i ševar pritisnuti maglom. Srce se snažno otima i vrtoglavica nadvladava odlučnost. Oslanja se na gorostasno stablo kraj staze i iz grla krik se otima:
— Kolja, nesrećo moja!

* * *

Bol je sve više obuzima. Kroz uzburkane misli proleću predvečerja u kojima bi je terao od sebe. Tako… Tako… Grubo. Nemilosrdno. Tako očajno! Koljin vapaj kao da još odjekuje pustom obalom:
— Ne znaš kakvo je prokletstvo na meni, Mirjana! Ne smeš dočekati noć kraj mene.
Lagani koraci vode je postojano i pred pogledom puca izmaglica nad rekom. Utroba joj se steže. U glavi igraju iskre davnog pogleda, poput izbledelih odbljesaka vatre u kojoj je sagorela. Koliko je samo laži izgovoreno i još gore – koliko ih je oćutano.
Pamti komšinice kako uteruju decu u kuće i seća se kletvi bačenih na strance. Krvi i nereda. Zatvorenih kovčega. Kuknjave i plača. Prežderavanja po sahranama. Uvek isto jutro, na isti dan.
Nije zaboravila prepodne kad su maske pale i divljaštvo je nadvladalo. Seljani su se pretvorili u zveri. Setila se Koljinih ruku koje su je neumorno odvukle za sobom i sakrile je u isti ovaj ševar. A tamo, kovitlac baklji i konopaca, kočija koje gore, Ciganki što vrište, njištanje umirućih konja. Tad se i matori Cigo na bagremu zanjihao. A ona je sve to videla – skrivena, nemoćna, skamenjena…

* * *

Reka teče ravnodušna i mirna. Onako kako je oduvek proticala. Kroz sve ove preduge godine Mirjanu je vodio nemir što se ne preboljeva, ali sada…
Sada zna kuda ide. Magla nad rekom željno je čeka.
— Ne, Kolja, sada me nećeš oterati. Više ne mogu lagati. Ne mogu onako kao što to činim godinama zbog tebe, uvek na isti dan, s proleća na proleće. Ovoga puta ću dočekati noć, ljubavi. Sačekaću noć sa tobom!
Konačno se zaputila svome usudu i ni najmanje se ne kaje. Sumrak se hvata na jove po ivicama moćne vode i kroz glavu joj prolazi sumorna slika svakog božjeg jutra po Vrbici.
Prvi iskasapljeni komšija beše čovek mračne prošlosti. Siledžija što se iz rata prepun zlata vratio. Sledeće godine ništa bolje – lihvar, zemljoposednik, podgojen suzama i znojem svojih nadničara. Svake noći za Lazarevom subotom zver bi nekog rastrgla. Uvek na istu noć, s proleća na proleće. Smrt i plač, krv i suze.
Nije zaboravila. Nije marila. Ne plače — Neka vreme prolazi.

* * *

Najzad zastade, stigla je na cilj. Seda pod drevnu vrbu i upire pogled ka reci.
Veče se spušta lagano i neumitno.
Telo joj drhti od strasti. Kolja noćas dolazi! Mesec se bledo smeši odozgo, tek probuđen i mamuran. Otpozdravlja mu kao starom prijatelju.
Ove će noći iz magle izroniti karavan, nomadi će doći, kao i svakog proleća. Začuće se škripa točkova, njištanje konja i pucanj biča. A, ona će podeliti prokletstvo sa svojim draganom i pojuriće duž reke u potrazi za onim što joj je suđeno, divlja i slobodna. Iste, bogom nepogledane noći, baš kao što i treba da bude.
A kad sve bude gotovo i noge postanu umorne, poći će sa njima u maglu.
Tamo odakle nomadi oduvek i dolaze.