Stajao je iznad vatre. Bilo je jutro. Na horizontu su se bili pojavili oblaci, tamne gromade koje su se valjale nebom. Kiša samo što nije, pomislio je i rešio da zadovolji infantilnu želju time što će vatru ugasiti mokraćom.
Klatio se. Nišanio. Smeškao se. Činom gašenja vatre mokrenjem učinio je zadovoljstvo potpunim. Nesuzbijajući plamen svog sopstvenog seksualnog uzbuđenja. Znao je da nije on taj koji će sačuvati vatru i poneti je. Ta kulturna pobeda pripada drugima, njemu ne. Žene treba da čuvaju vatru, pomislio je, ženama anatomska građa onemogućava da popuste pri takvom iskušenju.
Ubrzo se zavesa kiše poput teških zastora u pozorištu spustila na reku. Razlio se tako ujednačen sjaj, da se ništa nije više moglo izdvojiti. Boje i oblici su se toliko izlizali i pomešali, čak bez uočljivih razlika u nijansama. Postojali su još samo glatki prelazi kroz koje je pulsirala svetlost. Gledao je u zgarište, u crni krug dekapitulacije, pomislio je da nema ništa besmislenije od toga − ugasiti vatru bez nekog određenog cilja i razloga. Izvadio je fotoaparat, što mu je bila navika, i snimio taj prizor.