Ljiljana Đokić: KIŠA

Pljusak je napolju! Stojim na ulazu zgrade i zurim u tu vodu što se s neba sliva niz nevidljive zidove, zadovoljna sam i sigurna. U stvari, ja kišu samo čujem, jer izvan stepenica ulaznih, duboka je tama. Poznate slike, nebrojeno puta viđene, u nekom skladištu mozga naslagane, izvlačim. Tako ja čujem i vidim pljusak. Moram izaći iz skloništa, i stupiti pod kišu, nešto važno me tome tera, nisam sigurna šta je to, ali znam da je važno – „Slušaj me!“ , kaže moj vođa, “ zar se vode plašiš, nije to ništa drugačije od stajanja pod tušem.“ „Da“, kažem sebi, „smešna si, kao neko dete oklevaš, ‘ajde kreni već jednom.“ Umem sebe da ohrabrim, nema šta!
Kročim stidljivo na stepenik, prvi, pa drugi, čudim se koje ih to svetlo obasjava, treći korak je već siguran, divno je kako hrabrost brzo pojede strah, i taman zadnji da preskočim u naletu novonastale odvažnošti, kad odjednom – moje noge se skratiše, nemam ih od stopala do kolena, hodam na kolenima, krivim se, borim da održim ravnotežu tela u prostoru, ja bogalj potvrđeni, pod mračnim pljuskom, ništa me ne boli, ni noge, niti bilo koji deo tela, boli me strah, strava mi želudac pojede, užas mi suze sledio, glas obezglasio, reči u slova rastočio. Jedino što mogu je da se vratim u sigurno sklonište zgrade, misao je moćna, začeta, rođena, već rezultat daje, eto mene u zaklonu, ponovo mirna i sigurna, ne moram gledati svoje noge, znam da su tu u komadu, i stopala bosa , i potkolenice, i kolena, i butine, i karlica,…. i sve što čini ljudsko telo.
Šta ću sad tu, pod tim krovom, moram izaći, čeka me važan zadatak, i dalje ne znam koji, ali znam da je još uvek važan, dobro je, sad imam noge, biće lakše, nešto se zbilo sa mnom, čudno beše, al’ prošlo je, sad ću ja ponovo na stepenice stati i pretrčaću taj pljusak, ako baš malo i pokisnem nije važno, osušiću se, presvući ću se u suvo, kad stignem … negde. Tako ja opet sebe uveravam da je vreme naskočiti na tu mračnu, mokru i dosadnu kišu, prvi, drugi treći stepenik, eto me iznova na stazi, nigde nikoga, čudim se ja tako, gde su ti ljudi, pitam se, zašto sam ja sama? Pa šta ako je mrak, ljudi šetaju po mraku držeći se za ruke, ljube se po mraku, idu na posao, voze se kolima i autobusom, bilo bi mi lakše da ih barem čujem, tako ja sve ređam misli, odapinjem strele prema nevidljivom protivniku što mi noge uzima, ali uzalud, ponovo je njegova starija. Kako ću bogalj kroz život, – retoričko pitanje ili briga zbog zadatka što ga neću izvršiti, eh, možda je to predrasuda, zar bogalji ne rešavaju zadatke, neke? Kad bi mi neko rekao koji zadatak treba da ispunim možda bih mogla na ovo pitanje odgovoriti, kuglu vatrenu iz stomaka katapultirati.
Od svega što bih mogla pomisliti i učiniti, ponavljam izbor i eto me nazad u sigurnom skloništu, po principu Deja vu vraća mi se spokoj celovitog tela sa svim njegovima neoštećenim delovima. I znam, koliko god puta pokušavala da savladam mračnu stazu ispred sebe, toliko puta ću postati bogalj! Nemam rešenje da pobedim tu prokletu kišu! Metodom uzaludnih pokušaja, istrčavam – vraćam se, istrčavam – vraćam se, istrčavam – vraćam se, trošim vreme čekajući da kiša odustane pre mene. Ali ona lije, pa lije, kao da se ravan geografije za četvrt kruga rotirala, potoci upravno na tlo teku!
Budim se, pobegulja neuporna i preplašena, čemu ovakav san? Ja retko sanjam snove dok spavam, kad već ne mogu lepe neka me se klone i ove more, – nelagodu i težinu zamenjuje ljutnja. Kakav glupi san, u tri rečenice bih ga mogla prepričati, odbacujem, guram, odagnavam misli i značenja, teram sebe da mislim na lepo, na primer, ti i ja na grčkom ostrvu, Mali i Veliki Mesec na nebu, nepregledno morsko prostranstvo svuda oko nas, i mirisni mir borova nad svetlucavom vodenom površinom. Voda spira ljutinu i neprijatnost, ko bi tu vodu razumeo, zla se vila u dobru pretvara!
Dođe mi tako san, sanjan nekada davno, i mislim, očigledno nedosanjan. Iznenadi me njegov dolazak, kao neočekivani poziv bivše prijateljice u pogrešnom trenutku. Otvaram podrum podsvesti i počinjem da kopam po fiokama…