Jelica Kiso: Bela maramica

Unutra je bio mrak sobe bez prozora.
Mrak je bio blagosloven. Crni, zaštitnički mrak. Toplo krilo noći. Potpun, celovit mrak kao majčin zagrljaj. Delovao je na moje telo umirujuće posle dnevnog sjaja, na kome je kao na vatri goreo moj pogled.
Ispružila sam ruku prema električnom prekidaču desno od vrata. Htela sam da ugasim svetlo u hodniku. Utihnulo je. Konačno. Nestalo. Samo mrak.
Mrak kao zamišljeno krzno majke.
Uzela sam ćebe sa fotelje i ogrnula se toplotom njegovog mraka. Mrak je ušao u mene kao dijamant, kao svetlost sna u kome sam bila uhvaćena u lunarnu mrežu reflektora, u krugu te svetlosti. Nešto me je probudilo. Nisam mogla da znam koliko je vremena prošlo. Nešto me je trglo iz sna. Disanje neke životinje? Režanje? Lavež? Bilo je sve jače i sve bliže.
Mrak je bio prošaran prugama svetlosti s ulice. Moja senka, senka probuđene žene, bila je ogromna, rasplinuta, poput noćne ptice; padala je preko mrtvih keramičkih pročica kuhinje.
Uzela sam tabletu iz fioke. Imam 33 godine, muči me glavobolja i šugav osećaj da mi se kosti rastaču. Ispila sam vodu do dna. Grlo me je stezalo. Možda je grip ili virus ili slična nesreća? Lavež je nestao. Prokleti psi.
Držala sam belu maramicu preko usta, ličila sam na razbojnika kakve bande u salunu divljeg zapada. Provizorna maska nije posledica instrukcije lekara, koga sam još to jutro bila posetila, nego lična invencija, kao i bele rukavice; svakako ne zbog izgleda. Tanka je hrišćanska koža, pomislila sam, preko tog neistraženog divljeg mesa, koža od papira bankovnog računa s nekoliko ukrasnih manira koji sprečavaju ljude da se smesta ne poubijaju. Ovakav svet, mislila sam dalje, nije zaslužio dug vek. Nevolja je u tome što sam i ja njihov deo. I što pored manira, pomalo već načetih sinoć, posedujem nenačeti konto koji mi je napunio otac još u vreme zlatnog dinara.
Uhvatila sam liniju autobusa na relaciji Pančevački most−Skadarska. Ništa neobično se nije dogodilo u toj vožnji, izuzev jednog starca koji je, zabačene glave ka naslonu sedišta, očiju zatvorenih, niz koje se cedio znoj, teško disao u grčevitom naporu da proguta nešto čega u ustima očevidno nema. Sve je trajalo kratko, nisam se pomerila, a on je već stresao ramenima i spleo ruke u figuru orjentisanog starca pod sivim kačketom. Ostali putnici bili su jednako mirni, mračna misao koju ovde svako krije i od drugih i od sebe, isplivava u mojim očima, poput leša davno izvršenog zločina kad ga izbljuje uznemirena močvara.
Skrenula sam pogled ka ulici koju je autobus pohodio. Vozilo se treslo, a ja sam neumitnije i odlučno stegla rukavicom belu maramicu preko usta, koju sam do maločas, neoprezno s moje strane, gotovo ispustila iz ruke.
Životu se moramo prilagoditi ako želimo da ostanemo u njemu.
U borbi za najsunčanije mesto pod suncem: jedna žena na pločniku izgurala je grupicu đaka kako bi zauzela kvadrat osvetljen sunčevom svetlošću, taj povlašćeni prostor, jedini među visokim, tamnim i vlažnim zgradama iz prošlog veka. Neprimetno kružno kretanje ljudi na pločniku, neprimetno zauzimanje mesta onih koji su u njih ušli prvi, za koji trenutak samo onih koji su dovoljno jaki da ih zadrže.
Pojedini prolaznici na ulici u stanju su da mi se obrate, pa i da razgovaraju, kao da me oduvek poznaju, kao da smo odrasli zajedno, a ne da su nam se putevi slučajno ukrstili na tranzitnoj liniji Pančevački most−Skadarska. U stvari, mislila sam, sada, naknadno, posle šturih odgovora prigušenih belom maramicom, možda je trebalo oćutati, okrenuti glavu, biti anoniman u gradu u kojem jedino što izistinski volim upravo je to stanje anonimnosti, izgubljenosti među ljudima, jednako anonimnim.
Na kraju ulice pojavila su se velika ružičasta kola gradske čistoće, koja su se u manevarskom skretanju na raskrsnici gotovo održavala i održala na dva bočna točka. Stajala sam prilepljena uza zid, s desnom rukom na ustima. Ne, to nije bila glavna ulica grada kojom sam prošla kada sam se odlučila da prekinem besmisleno traganje za motivima svog života, tamo gde sam studirala, gde sam kupovala knjige, mirisala parfeme i otvarala kišobrane. Tranzit Pančevački most−Skadarska ličio je na crkvenu lađu, pljosnatu i dugačku, ispunjenu prolaznicima koji su bili sastavljeni, činilo mi se, po ko zna kakvom načelu, po krvi, slučaju, prinudi, zajedno s torbama, zavežljajima, kesama, ostacima zemne imovine koju su nosili na sebi, u sebi, skamenjeni u želji da čuju najzad nešto što će im povratiti veru u razum i red.
Ka Dorćolu je odlazila rulja, osipala se prema svojim domovima i potrebama, gazeći sve na putu, povlačila za sobom nešto ameboidno, klizno, a da se nikada ne bi konačno izgubila, uvek su je nove grupe ljudi dopunjavale i činile konstantnom, a čulo se kao da se stolice lome i kao da se koferi kotrljaju.
Pripijena uza zid, o čemu je ona to razmišljala? Prilagođavanje prirode ili prilagođavanje prirodi? Čovek mora da stekne sposobnost da saznaje istinu o prirodi i da je sebi prilagođava, proletelo joj je. Za ovim stolom, nakezila se pakosno, pogrešna je ideja o ljudskoj svemoći. Šta joj je ostalo? Veština koja se svodi na saradnju sa prirodom?
Morala je da bude oprezna. Strah rađa strah. A ovaj − furioznost.
Očevidno je htela da se skoncentriše na vlastito telo, na osećaj što ga o njemu ima. I to joj je jedva uspevalo.
Imala je influencu. Imala je jaku kijavicu. Imala je alergiju. Možda je samo prenapeta, možda je pogodila nervna kriza. Slinila je, curelo joj je iz nosa… Bilo je prilično neprijatno.
Sardonski smeh na ustima. Ispod bele maramice. Duboko ispod visokofrekventnog signala koji se usmeravao ka receptorima njenih unutrašnjih organa.