Veče, pomalo neobično. Pada sneg, koji će ako nastavi istim ritmom do jutra, zameniti bolničko sivilo. Stoji na ulaznim stepenicama I baš uživa u prizoru. Više je snežna belina osvetlila bolničko dvorište, nego onih nekoliko škiljavih sijalica.
Malopre, prolazeći hodnikom, naslušao se komentara i čuđenja:
– Otkud sada sneg, pa za koji dan će proleće. Nije mu vreme, a ni red?!
Povlačeći dim iz cigarete, shvatih, po ko zna koji put, kakvim banalnim stvarima se ljudi opterećuju i daju im nepotrebnu važnost. Da li iko od njih razmišlja koliko je bezimenih, nepoznatih ljudskih bića, nevino stradalo? Koliko ih nema više? Neko od gladi, neko od zime,od sumnjivih boleština i, na kraju, od sulude, bespotrebne igre, poznatije pod nazivom – rat! Sve to je manje bitno od večerašnjeg snega!? Ko o njima misli ili ih se seti? Najtužnije je što se te stvari zbivaju svakodnevno, tu, oko njih. Ne tako davno doživeli su I sami slična ili ista stanja. Pa samo neka se sete poslednje ludosti, koja se desila ovom narodu – bombardovanja! Sada se na to gleda kao na daleku prošlost, a još se nisu ni krstovi na grobovima iskrivili! Nije primetio drugara iz sobe da stoji na ulaznim vratima. Njegova ispitivanja mu zasmetaše.
Prekide mu niz nadolazećih lepih asocijacija vezanih uz sneg, veče, spokoj.
Neka prošla vremena, nepovratna. Osetio je i mirise. Na tren se vratio na mesta, koja više neće videti. Na razgovore koje neće voditi, na reči koje više nikad, nikom neće izreći. Nestala im je snaga i smisao.
On je krivac. Govorio ih je često I uvek iskreno. Posluša mladića I vrate se u spavaonu. Bili su sami. Mladić ga s kreveta upita ponovo za razlog njegovog ćutanja. Okrene se na svom krevetu I u par rečenica, škrto I pomalo ljubomorno mu objasni gde je bio, šta je osetio. Ovaj mu uzvrati da bi trebao I to nekako staviti na papir. Smešeći se obeća mu, samo da ga ućutka i što duže sačuva ono lepo stanje u kojem se par minuta nalazio. Mladić usta i krene u pušionu. TV je proradio, gledaće fudbal s ostalima.
Ostao je sam u spavaoni. Ležao, pogleda uperenog u prozor. Lepo je mogao gledati lelujave snežne padalice. Baš je nekad lepo biti sam, da čovek sabere utiske, donese neku odluku bez ičijeg saveta. Postoji mnogo dobrih strana samoće, ali ne preterane, jer, ipak je čovek društveno biće. To je postao jedan od njegovih problema. Počeo se osamljivati. Sve više mu smeta gomila. Još ako je pri tome bučna – onda je već na ivici paranoje. Čudno mu je sve to, jer je nekad baš sve bilo suprotno. Što više ljudi, prostora, dešavanja…
Prizor koji je gledao kroz prozorsko okno, vrati ga ponovo gde ga je sneg malopre odveo.
Bio je zahvalan svakoj pahulji, koja je pomogla da se vrati u trenutke prošlosti, koje je zaturio u nekom podsvesnom budžaku. Takvoj divoti nije tamo mesto. Izmigoljile su se same, sve one bele zime, pune mladosti, besputnih zaljubljenih šetnji kroz nekad, njegove parkove.
Mesta gde nije mogao proći, a da sneg ne padne sa otežale grane, starog i činilo se onda večnog drveća, po njemu I dragoj mu osobi.
Mirisi devojaka, lica, topli dahovi, koji su topili zimu uokolo, šaputanja, zaklinjanja, koja sad izgledaju smešna. Skrovita mesta po velikim, slabo osvetljenim parkovima uz reku su ustvari blistala, jer su ih obasjavale mnoge neonke zvane ljubav!
Šta osta posle svega?
Da li je ostavio neki trag ili dokaz da je postojao tridesetak godina u nekad, njegovom gradu?
Na kraju, da li se još neko, poput njega sada, seća I ushićeno gleda nešto davno odigrano I miriše nešto već davno iscvetalo ili uvenulo? Kažu vreme I zaborav prekrivaju sve. To zamršeno klupko osećaja, zvano ljubav je van svakog vremena. Večno.
I zaborav je zabluda, jer sve ostaje duboko urezano na kori nekog drveta, na klupi u parku, na fasadi neke zgrade i najvažnije, u duši.
Nikad se ti osećaji ne zaboravljaju.
Čak ni obična simpatija.
Sećanja moraju postojati. Pa I ona ružna, bolna. Iz njih se rađa iskustvo iz kojeg se prepoznaje i odvaja dobro od zla.
Možda su likovima iz njegovih sličica poremetila sećanja skorašnja ratna dešavanja, koja su I njega poremetila,ali baš poremetila. Pa ipak, sve gadosti I sve ono ružno ne sme I ne može nadjačati sećanje na lepotu, ljubav. Kakav bi to svet bio I da li bi uopšte postojao, kad bi ružno pobedilo lepo? Ne sme I ne može ni da zamisli takvo mesto. Sve bi trebalo da bude kao onda. Kao sada. Čisto, belo, nevino, baš kao večernji sneg.
Uzimajući cigarete sa ormarića čvrsto odluči da neće dozvoliti da njegov sneg postane prljava kaljuga. Trudiće se da što više misli belo.
To je jedini izlaz, univerzalan lek.
