(Odlomak iz romana „U cvetu krina“)
Tog dana, ništa mi više nije bilo potrebno, jer tog jutra sam već dobio sve što mlad – i problematičan – čovek može dobiti. Kao poklon proviđenja, dobio sam nju. I ona je dobila mene. Ali kao ničim zasluženu kaznu.
Nema sumnje da sam ja bio taj kome se tog dana Bog nasmešio, dok se njoj vrag nasmejao. Mada je, istina, moglo biti i drugačije, da sam ja bio drugačiji. Da sam se u međuvremenu promenio. Da sam postao razboritiji, čovek srčanog duha kakvog sam sebe oduvek zamišljao i čemu sam težio. Ali nisam, već sam omanuo. Bio sam onoliko bolji i otresitiji koliko bi ona svojim nesebičnim zalaganjem uspevala da istera iz mene, makar privremeno. Ipak i srcem i dušom otvoren prema njoj, kao što je bila i ona prema meni. Poverenje i iskrenost ujedno su bili i najdragoceniji sastojak naše ljubavi.
Bezgranično privrženi i posvećeni jedno drugom, verovali smo da smo na pravom putu; negde sam pročitao da zaljubljeni gledaju jedno u drugo, dok oni koji se vole gledaju u istom pravcu – i mi kao da smo se pronašli u tim rečima. Lišeni lažljivih maski i pretvaranja, svakodneno smo iskušavali jedno drugo preispitivanjem i testiranjem naše spremnost da se uhvatimo u koštac s mukom sopstvenih manjkavosti viđenih očima onog drugog. Upornost je bio naš najjači saveznik. Kao i strpljenje. Nije bilo dana da nismo analizirali neku spornu situaciju u kojoj bi se našli, ili neki iznenadni nesporazum sa vidljivim posledicama po nas, pri čemu bi najčešće zaključili da sam ja taj koji nije bio na visini zadatka. Najgore je, međutim, bilo to što su se vremenom slične situacije ređale a ja učestalo pravio iste greške. Tu je njena odlučnost bila presudna; činilo se da ni za šta na svetu ne bi pristala da odustane od svoje namere da ispravi tu krivu drinu u meni o koju sam se stalno saplitao, svesna da će još dugo morati da plaća cenu moje, čini se, nepopravljive, a za nju možda i neodoljive nesavršenosti. Zato sam ja bio taj koji nije bio svestan kolika je cena u pitanju. I koliko su zagonetni i nedokučivi putevi koji vode do sopstvenog preobražaja.
Kao što je zagonetan i skriven smisao svih naših puteva i lomova, svih naših padova i nesporazuma, svih naših ushita i ozarenja, kao delića naših započetih a neostvarenih stremljenja i ambicija. Dokučivo je samo ono šte prepoznajemo kao rezultat, samo ono što je realizovano i, kao takvo, potvrđeno kao dobitak ili gubitak, pobeda ili poraz. Dokučive su još i neizbrisive i nezaboravne melodije nastale u tajanstvenim, najskrivenijim odajama naših duša, ti titraji čežnje za sjedinjenjem sa onim drugim, onim pravim, onim prepoznatim, onim izabranim, u zagrljaju nebeskih sfera blaženog poljupca, blaženstva i sladostrašća koje nam donosi čarolija ljubavi. Dokučivi su, takođe, i ožiljci i rane na duši. Neizbežni i neizbrisivi tragovi našeg životnog brušenja i oblikovanja.
Sve je počelo tog jutra na još neužarenom avgustovskom suncu nadomak ruševina manastira Sv. Arhanđela Mihaila na Prevlaci.
Među stotinama mladih, u vijugavoj povorci koja se protezala sa jednog na drugi kraj poluostrva, bili smo i ona i ja. Nismo ni slutili da će to mestašce gde smo se obreli na nekoj vrsti hodočašća, zapravo postati mesto našeg susreta. Da će nam se tu ukazati ljubav bezmalo kao blagodat božja. Ljubav koju smo svugde tražili i očekivali, samo ne tu, i da će nas prostreliti zavodljivo i očaravujuće, ali bez nerealnih očekivanja, lažnih obećanja, trivijalnosti i patetike.
Predvođena nekolicinom arhijereja, povorka je vijugala ponosno i smerno. U tišini koju je narušavalo samo talasanje mora i šum naših koraka. Zamišljeni, znali smo koliko je važno što smo tu, što svojim prisustvom oživljavamo zapretenu prošlost mesta na kome se nalazimo, i da delimo isto divljenje i poštovanje prema svetinji kojoj smo došli da se poklonimo, i istu radoznalost. Čini se da je to osećanje u svima nama pobudilo teško objašnjivu bliskost, primetnu na svakom koraku, pri svakom našem pokretu i pogledu. Među nama koji se zapravo i ne poznajemo, koji smo se ovde okupili s istim razlogom, a već sutra ćemo biti ko zna gde, i ko zna na kom kraju sveta, svako sa svojom mukom i nadom, suočen sa bukom i rikom banalnosti podivljalih u grozničavoj bezličnosti naše svakodnevice.
Približavajući se manastiru, kupali smo se u mirisu mora i borova. Dobro su mi bili poznati ti mirisi. Kao oficir JNA, moj otac je tu službovao već desetak godina, od kad je prekomandovan iz Beograda gde smo do tada živeli. Brinuo je o bezbednosti uglednih gostiju. Najčešće su to bili oficiri najvišeg ranga; bumbari s čvarcima, kako ih je zvao; dolazili su sa porodicama na Ostrvo cveća radi odmora i zabave. Od njega sam i saznao da Ostrvo Cveća, naš novi dom, zapravo i nije ostrvo, već poluostrvo, odnosno prevlaka, i nije nikakva cvetna bašta da bi se tako zvalo, već mesto stradanja, mesto opomene. Za neke i mesto iskupljenja.
Naime, nedavno je obelodanjeno da u ostacima manastira Sv. Arhanđela Mihaila na Prevlaci, zaboravljene u kovitlacu istorije, zatrpane i neosveštane, počivaju mošti 70 monaha, pravednika i mučenika. Izbrisane iz vekovnog narodnog pamćenja, prepuštene usudu zaborava, trulile su i raspadale se, isto kao što se raspršio i zaparložio gotovo svaki trag o postajanju te male monaške zajednice na ovom biseru Jadrana. To saznanje o čudnoj i tragičnoj sudbini bratstva Miholjskog manastira pobudilo je u ocu radoznalost. Čitav niz godina predano je skupljao građu, tragao za autentičnim dokumentima i svedočanstvima o sudbini tog Bratstva, sklapao mozaik činjenica o njihovom stradanju.
Ništa se ne dešava bez razloga, govorio je. Ni jednom živom stvoru, kako među nama koji smo sada među živima, tako ni među onima koji su živeli pre nas i onima što će doći posle nas, nije udahnut život da bi ga proveli bivstvujući samo radi sebe i sopstvenih razloga. Svakome od nas upriličena je ista mogućnost, da svojim delima ispiše sopstvenu partituru kao učesnik u stvaranju vaseljenske simfonije. Svako od nas svojim postupcima ispisuje stranice knjige i svog i tuđih života, svako od nas je mikro-demijurg koji stvarajući svoj svet, u saglasju ili nesaglasju sa tuđim svetovima, zapravo utiskuje svoj lični pečat na svakoj stranici života. Svrstani u bogatu riznicu sveopšteg trajanja, svi mi, sa svojim ispisanim i neispisanim biografijama, nalazimo se na nekom od bezbroj tasova kojim se ostvaruje ravnoteža vaseljenske harmonije: svi smo delići nerazmrsivog klupka kosmičkog kauzaliteta i sinhroniciteta.
Tada, kada mi je to govorio, nisam znao šta to uistinu znači, ali sada možda znam, ili verujem da znam. Kao i da je bio u pravu. I da svakako nije pogrešio što me je pozvao da dođem na nekoliko dana na Prevlaku, baš u vreme održavanja Sabora pravoslavne omladine, mada sam odavno prestao da budem omladinac.
Po završetku svečanog obreda, vijugali smo istim putem. Manastir, odnosno ono što je ostalo od njega, ostao je iza nas, prepušten svojoj svatačkoj tišini i talasima vremena. Ponovo smo na uskoj kamenitoj stazi, zagledani svako u svoju još neukaljanu dušu.
Svojevremeno sam čuo kabalističku legendu u kojoj se kaže da svaki čovak kada bude rođen dolazi na svet pozvan ali nepotpun, i da mu se život sastoji u traganju za svojom drugom polovinom koja bi ga upotpunila. Ta sila koja nas vodi ka našoj nedostajućoj polovini je zapravo naša strast. Strast za celovitošću, strast za samorealizacijom u jedinstvu sa drugim, kao sopstvenom misijom. Prema tom shvatanju, život je promašen i bezvredan ako kao nepotpuni i neostvareni, ako kao neucelovljeni odemo Bogu na istinu.
Ne mogu da kažem da sam bio poklonik kabalističkog učenja, niti da mi je takav pogled na svet bio preterano blizak, ali znam da sam u susretu sa Teodorom našao potvrdu za istinitost tog drevnog verovanja. Zapravo, počeo sam jednako da verujem i u Kabalu i u ljubav. Istina, susret sa njenim pametnim očima, u prvi mah, nije mi promenio život, odnosno nije mi promenio život u dovoljnoj meri da bi to bilo prepoznatljivo. Ali jeste promenio moj pogled na život, i način na koji proživljavam sve ono što čini život. Nekad je dovoljno i to; zar ne? U svoj ljubavi i nežnosti koju mi je pružala, prvi put sam osetio da je Bog na mojoj strani, odnosno da mi nije neprijatelj, kao što sam do tada mislio. Rečju, bio sam i svoj i njen, a zapravo postali smo jedno, bili smo jedno.
Od tog dana, od tog trenutka kada su nam se sreli pogledi, kada sam je pridržao da ne padne pošto se spotakla na uskoj kamenitoj stazi kojom smo prolazili, kada je gledala ona u mene a ja u nju, ona u moje oči a ja u njene, ona u moje zenice a ja u njene, i kada smo ugledali ono što nismo ni sanjali da ćemo ikada ugledati, i kada smo prepoznali sve ono čemu se nismo nadali da ćemo ikada u nekome prepoznati, znali smo da smo našli ono za šta nismo ni znali da nam je toliko dragoceno, znali smo da smo postigli ono čemu nismo ni znali da težimo – rečju znali smo da je to to: znali smo da smo postali – jedno!
Moja bistrooka studirala je u Beogradu; očev uticaj je bio presudan, izabrala je teologiju. Kada smo se upoznali, bila je na drugoj godini. Studirajući, tražila je odgovore na mnoga pitanja koja su je mučila i proganjala, tražeći od nje potpunu i bezuslovnu posvećenost samospoznaji. Ništa je nije moglo odvratiti od puta koji je izabrala, koji preko iskustva i blagodeti proživljenog, kroz prizmu racionalnog, vodi do željenog cilja, do prozrenja suštine bivstvovanja, odnosno do vrhunske spoznaje. Takvu sam je upoznao, takva je i ostala: pametna i pronicljiva, postojana i plemenita, ozbiljna, ali i vragolasta kad je trebalo; čvrst karakter, radoznala priroda. Krasila ju je takođe i otvorenost prema ljudima. Nije se plašila da svoju čistu dušu otvori prema neznancima i uljezima, verovala je da svako zaslužuje šansu, i u tome je izgarala.
Ipak: teologija? Morao sam joj priznati da me je prilično začudio takav izbor. Iskreno, nisam ni znao da je rodna ravnonopravnost zakucala i na vrata Crkve. Od nje onda saznajem da u tome nema ničega neobičnog, naprotiv – brzo me je razuverila da ženska pamet itekako ima šta da traži na Bogosloviji. Tako sam saznao i da su se na ono malo ženskaća što se tu obrelo, kolege, buduće pope, obrušavale kao kopci, što me nije čudilo, sve su bile kao Afrodite, od pene izvajane. A nije mi ni preterano smetalo, ona na to njihovo smetenjačko udvaranje, kako je sa smeškom govorila, nije davala ni pet para. Niti me je pak činilo ljubomornim, što bi se moglo pomisliti. Pri tom, treba pomenuti i studentsku kletvu koja se nekako baš u to vreme, može biti s razlogom odomaćila na njihovom faksu, a glasila je: Dabogda oženio koleginicu!
Šalu na stranu, moja bolja polovina prilično se dobro snašla na studijama. U organizaciji Patrijaršije SPC, vodila je decu iz Slavonije i Baranje, sa područja na kojim se do skoro ratovalo, na letovanje u Grčku. Petnest dana u Grčkoj, pa petnest dana u Beogradu, i tako od juna do septembra, svake godine. Smatrala je da ta deca zaslužuju da neko brine o njima na pravi način; kako o njima kakvi su sad, tako i o tome kakvi će biti kad odrastu. Tako je, krajnje ozbiljno, videla svoj poziv budućeg veroučitelja.
Jednog popodneva, čekao sam je ispred fakulteta. Imala je da odbrani svoj seminarski rad „Isihazam i pravoslavna eshatologija“. Bio je to početkom marta; kiša je lila kao iz kabla. Došao sam da joj dam podršku. Znao sam da joj to može značiti, nije bila baš preterano sigurna da li se spremila onoliko dobro koliko je mislila da takva tema zaslužuje a njeni profesori zahtevaju. Kao i obično, bila je sa svojom najboljom frendicom Anom. Izašle su nasmejane, videlo se da je s njima sve okej, samo što sam ja, zahvaljujući provali oblaka, pokisao kao crkveni miš. Otišli smo po navici u obližnji kafić, na espreso i čašicu razgovora. „I, devojke, kako je bilo?“, upitao sam radoznalo, gledajući u Teodoru. „Ha, ha, šta misliš kako? To je bio mačji kašalj za ovu tvoju mustricu, a ti se vidim usr’o ko grlica zbog njenog seminarskog!“ Odgovorila mi je frendica Ana kao iz topa, dok smo se nas dvoje gledali nasmejanih očiju.
Elem, tog blistavog dana, kome se, sa ushićenjem, u mislima često vraćam, ni ona se nije slučajno obrela na Prevlaci. Inače, zbog obaveza na studijama, retko je posećivala roditelje; kako je znala da kaže, uglavnom o svecima i velikim praznicima, tada bi joj se najviše radovali.
Istog dana sam prvi put video, a sticajem srećnih okolnosti i upoznao, njenog oca, oca Hrizostoma, sveštenika u eparhiji Kotorsko-Risanskoj. Neobičnog čoveka. Po mnogo čemu. I dobricu kakvog je danas teško sresti. Po obliku njihovih lica, a još više po karakterističnim kretnjama očiju koje su nepogrešivo pratile tok njihovih misli, nijanse i tonove njihovih emocija i sled njihovih pokreta, lako se moglo uočiti, iz aviona takoreći, da jedno za drugo nisu bili slučajni prolaznici.
Kada smo mu Teodora i ja prišli i ona nas predstavila jednog drugom, po izrazu njegovog lica, shvatio sam da je njemu sve bilo jasno u najmanjoj meri onoliko koliko je i nama bilo jasno šta nam se tada dogodilo, odnosno šta je počelo da nam se događa. Naime, njegovo oštro oko videlo je da to što je ona prepoznala u meni nije zaslepljenost onim što mladići obično traže u krilu zgodnih devojaka, zato je, sve vreme koliko smo nas dvoje zajedno, kao mudar čovek, sa distance, nenametljivo podržavao našu vezu. Zlobnici bi rekli da, dosledno svom pozivu, ipak nije toliko brinuo za njeno telo koliko je brinuo za njenu dušu. Meni se pak činilo da je najviše brinuo za njenu sreću.
Kao gost u njihovom skromnom domu, nebrojeno puta sam čuo kako svojim odmerenim baršunastim glasom niže veličanstveme Heseove stihove:
„…Trebalo bi da vedro koračamo iz prostora u prostor
da se ni u jednom ne zadržimo kao u zavičaju;
svetski duh ne želi da nas okuje i skuči,
on želi da nas, stupanj po stupanj, uzdiže i širi…“
I čim bi završio svoju omiljenu recitaciju, kao po pravilu, oglasila bi se Teodora:
„Tata, Jung to naziva individuacijom, a mi oboženjem, zar ne?“
„Tako je mala“, uzvratio bi baršunasti glas. „Samo da znaš, to čeprkanje po Jungu neće te daleko dovesti ako za svet ne otvoriš sva prostranstva svoje duše, kako bi bila ispunjena čarolijom života i ljubavi.“
Na tim rečima sam mu neizmerno zahvalan, kao i pametnoj glavici koja ih je upila u sebe.
Kao što sam zahvalan i Proviđenju, što smo se ona i ja, tog avgustovskog jutra, našli na strmoj kamenitoj stazi, da bi nam se tu pogledi sreli, a duše sjedinile.