(ŽIKICA SIMIĆ: ELEKTRIČNA ZASTAVA: tajanstveni voz za neonsku dugu, 2. dopunjeno izdanje
Izdavač: MARKS & BLEEDS – BEOGRAD, 2013)
Nedavno je pod okriljem beogradske izdavačke kuće Makrs & Bleeds publikovana knjiga „Električna zastava“ autora Žikice Simića. Šta reći, napisati, kako uopšte uobličiti prikaz za jedno ovakvo zbilja esencijalno štivo koje autora svrstava na neprikosnovenu No. 1 poziciju kada je rok novinarstvo u pitanju. Zbornik tekstova sažet u „Zastavi“ (u podnaslovu: „Tajanstveni voz za neonsku dugu“) je van svake sumnje i konačno ovog vrsnog i nadasve iskreno predanog rok novinara izbacio u orbitu najznačajnijih, onih iz grupacije sa nemerljivim doprinosom vezanim za afirmaciju r’n’r vrednosti.
Simić je i ranije uživao reputaciju vrsnog poznavaoca rokenrola, a ovim zbornikom svojih tekstova je, evo, i zvanično na tronu sa kog su se sve do nedavno nezasluženo smeškali lobirani samosujetni i zlobni „me and mine“ (ja i samo ja) navodni rok eksperti.
Ovim i želim u hvalospev obimu istaći napisano Simićevo jer „nema se kud“ čovek je po svemu to zaslužio i krajnje je vreme da ljudi iz branše (ali i van nje) priznaju jednom za svagda: „Električna zastava“ je Simićeva lična rokenrol karta i kao takva je bez premca u nas. Biće i takvih koji se neće složiti sa mnom, no takve ostavimo lobistima, neka oni za njih zaavršavaju advertajzment u odgovarajućim neokonzervativnim institucijama kulture .
Pred Simićem takvi mogu samo skinuti kape i duboko se pokloniti (iako bi to bilo u stilu Miloševog naklona beogradskom paši) nema se, ponavljam , ’’kud’’ jer priznanje za napisano se čoveku mora odati. Isto tako priznanje ide i na adresu izd. kuće „Marks & Bleeds“. U samom zborniku prevladjuju dubokodetaljne i sasvim autentične priče o sastavima i njihovim ostvarenjima tokom karijera. Prepoznatljivi i manje sastavi iz Žikičinog „spirit & heart“ opusa su predstavljeni na zbilja jedinstven način, onako kako su ih njegova čula osetila i doživela. Ima, naravno, u knjizi stranica sa kojima se nikada neću složiti, nasuprot naslovu „Pogled u nazad“ gde je uvod napisan baš po mojoj meri. Ne mogu se složiti sa gledištima u stilu: šezdesete su promašene u smislu onom, iluzorne su, izgubljene su godine, izneverena su očekivanja i osećanja jer odlično ih se sećam i ponosan sam na činjenicu da sam toj dekadi koliko–toliko pripadao. Na koncu , učiniti svet boljim mestom za život, humanijim, vredelo je bar pokušati. Sva je sreća da se razmišljanja na tu temu i kreću u rasponu od sopstvenih nekih viđenja pa do onih objektivnih. Uostalom, revolucionarne šezdesete su koliko-toliko izmenile apsolutno sve i uz hipi filozofiju su predstavljale tu pokretačku snagu u borbi protiv svih dotadašnjih ustajalih, ukorenjenih i nazadnih shvatanja. Mladi su konačno iskoristili preko rokenrola pruženu im priliku. Danas je čovečanstvo gluvo na sve (o progresu u kulturi da i ne govorim ) izuzev na novac. Šta reći, a pri tom sebe ne slagati?!
Rokenrol je šifra za prolazak kroz vrata percepcije i stizanje na konačan cilj – prosvetljenje, koje je tako izvesno. Jedanputa prošav kroz ta, ostaje se zauvek tamo negde , u , za druge nedostižnim zalascima Sunca i , samo takvima znane zrelosti pre sazrevanja. Knjiga „Električna zastava“ je pravi primer navedenog. Ne sumnjam da je Žikica poodavno prošao kroz ta vrata, a što je, evo, i rezultiralo ’’Tajanstvenim vozom za neonsku dugu’’. Iz tog razloga ’’Zastavu ’’ i ne možete čitati na klasičan način, stranicu po stranicu , pa tako odmicati. Pročitate tako poglavlje o Grejemu Parkeru (Tužni anđeo u palati greha), zastanete potom i ponovo se vratite na upravo pročitano. Zaključite, onda: ovako piše samo Žikica Simić! Detalji u knjizi su mnogima poznati, ali onu pravu težinu su dobili tek zahvaljujući Žikičinom slovnom stilu. „Zastava“ je samo parafirana potvrda kako je rokenrol opredeljena životna filozofija, beg od naturene, ali danas, na žalost, od većine prihvaćene trule neokonzervativne današnjice, nazadnog tradicionalizma, praznoverja (nismo li ponovo u XIX veku?) i istorije koje u legat čovečanstvu ostavljaju samo mač i krv.
„Give Peace A Chance“ je Žikičin howl, neponovljiv, poklič natprirodan, legat je mladima. Svojevremeno sam i razmišljao na temu stavljanja svih Žikičinih tekstova između korica. Nešto poput onih Aleksandra Dragaša, Branka Vukojevića…
I evo, naslutio sam, izdanje je tu kao i tvrdnja da je ne pročitati „Marks & Bleeds“ izdanje „Električna zastava“ ravno folirantstvu. Kapa dole Žikici za sve napisano, ali ne kao Miloš pred beogradskim pašom, nego od srca.