(Priča je ušla u najuži izbor za nagradu „Milovan Vidaković“ koju su organizovale Srpske nedeljne novine iz Budimpešte)
– Ovde nema više ničega. Vreme je sve oglodalo – govori sedi starac dok rukom preciznog kaligrafa pokušava da očisti od zemlje zarđali novčić.
Stoji na mestu odakle je jednom davno otišao. Gleda se licem u lice sa okatom hrpom otopljenih zidova od naboja. Tu je bila kuća u kojoj je rođen. Vratio se da se oprosti sa onom koje se više ne seća – svojom majkom. Oko njega leži samo nema, promrzla ravnica i pustoš. Ipak, on dobro vidi kako su jasno, kao u kaleidoskopu, oživele uštavljene slike iz prošlosti.
Danas se umorila više nego obično. Unela je nekoliko vlažnih, teških snopova kukuruzovine da bi se dobro ugrejala, zaklala onog crvenog petla što voli da skače u oči, oprala sav veš na ruke, pokušala dok se još dobro videlo da popravi sat koji je stao ovih dana, ali – bio je to bezuspešan pokušaj. Nekoliko je puta pretresla malu slamaricu u dečijoj kolevci, rukama popravila već uštirkane plahte, košuljice i navlake pa ih ponovo vratila u kovčeg. Preko usana joj je na tren protrčao osmeh jer se setila da joj je juče jedna gatara u kartama pročitala da će dete biti muško.
Leži ona u toplom zapećku iza paorske peći, guli noktima komadiće kreča sa zida. Pod glavu je smotala mekano ovčije krzno. Ugnezdio se u sobu prijatni mrak i diše zajedno sa njom. Čas je obuzme sreća kada oseti pokrete novog života u sebi, čas se gorko zaplače i sklupča naslanjajući čelo na kolena. Ko je još video da gazdinska kći jedinica ostane noseći devojkom i to sa momkom iz siromašne kuće? Ima sreće što je otac onoga dana kada je saznao da je trudna nije ubio vilama. I evo je sada tu, na starom salašu, da sakriva svoju sramotu.
Kroz mala prozorska okna dolazi slap bele svetlosti. Belasaju visoki snežni smetovi i široka ravnica.
Gleda ona u daljinu i seti se da nije smislila ime svom nerođenom sinu.
A to mora da bude neko naročito ime, jer ona veruje da ime čoveka određuje čitav život. Ime koje nosi je trajni beleg. Ono mora odmah da pokaže da je mudar i dostojanstven… i da neće lako ustuknuti pred preprekom… da ima širinu u pogledu i dubinu u mislima… da ne preza ni od pitomih zaselaka, ni od raskalašne divljine… ni od seljaka, ni od gospode… da se ne plaši ni vode, ni šuma, ni neba… i da će koračati tako ponosno da nikoga ne ostavi ravnodušnim…da može da bude ako poželi i kraljev gardista i pop i učitelj i lekar i krotitelj lavova i pijanista i pesnik…
Ugnezdio se prijatni mrak u toplu sobu i diše zajedno sa njom. A onda ona lakonogo odlazi prema prozoru i gleda kako su se nebom razgalile zvezde i kako vetar Severac šiba zavejanom ravnicom. Razvlači usne u širok osmeh i progovara glasno tako da treptaji njenog glasa otkidaju ledenice sa strehe:
– Zvaće se Sever!
I starac se kao i uvek uspravi dostojanstveno poput viteza osvrćući se da vidi ko ga to doziva.
Kratka biografija:
Danijela Repman Staničkov je rođena 5. avgusta 1976. godine u Somboru. Veoma rano počela da se bavi pisanjem poezije, a kasnije i proze. Objavljivala u različitim novinama, više puta uvrštena u zbornike poezije. 1994. osvojila treće mesto na „Limskim večerima poezije“. Kao student objavila 1998. zbirku poezije „Cikličnosti“ u izdanju novosadske „Slavije“ u recenziji Saše Radojčića. Posle duže pauze koju je iskoristila za podizanje dece i rešavanje egzistencijalnih pitanja ponovo počinje (nastavlja) da se bavi pisanjem.
Na ovogodišnjem konkursu za kratku priču za nagradu „Milovan Vidaković“ Srpskih nedeljnih novina iz Budimpešte njena priča je ušla u najuži izbor. Žiri je priču ocenio kao „… nadahnutu ekspresionističku priču, čulnu i veoma upečatljivu, struktuiranu u obliku nostalgičnog sećanja, koja nosi u sebi simboliku ljudskog pretrajavanja u beskrajnim i vetrovitim panonskim ravnicama…“
Pomenuta priča je deo romana čija je štampa u pripremi.