Dok sam još bio maleni dječak, naša kuća još nije bila u potpunosti završena. Trebalo je napraviti još dosta toga; postaviti pločice u hodniku i kupatilu, parket u sobama, srediti vanjske zidove i podići krov. Otac bi svo slobodno vrijeme koje je provodio kod kuće radio na uređivanju, iako su ponekad radovi zbog nedostatka financijskih sredstava tekli sporo. Ponekad bi mu u pomoć oko posla priskakali i neki prijatelji meštri. S godinu dana mlađim bratom Josipom imao sam običaj promatrati ih kako rade. To bi nas i same motiviralo i davalo nam svakojake ideje. Negdje u to vrijeme, na televiziji se počeo prikazivati popularni ćeški crtić Pat i Mat, o dvojici radišnih prijatelja koji su uvjek bili spremni na neki posao. Međutim u njihovom radu stvari uvijek na kraju krenu po zlu. Ja i brat bili smo impresionirani tim crtićem, te bi koristeći se svojim dječjim sičićima i lopaticama za plažu, i ponešto očeva alata po kući izmišljali razne projekte. Govorili bi za sebe da smo ko ona dva meštra iz crtića. Koji put bi između nas izbila svađa. Na primjer, ako sam ja želio da izgradimo most, njemu bi na pamet pao tunel. Kako smo objica bili nepopustljivi, a ne bi se mogli složiti, naša igra bila bi prekinuta svađom. Ipak, već slijedeći dan nastavili bi s igrom kao da se ništa nije dogodilo. Vrlo često za sobom bi ostavljali strašan nered i porazbacan alat, zadajući tako roditeljima glavobolje. Ipak, imali su razumjevanja za naše kreacije. Vjerojatno su se nadali da će nas to brzo proći. Jednom smo tako pokraj sudopera naslagali poveću hrpu crvenih punih matuna, namjeravajući od toga napraviti kamin. Sjećam se kako sam ozbiljnim glasom bio naložio majci da ne miče matune, jer nas dvojica moramo dolje u garaži nešto obnovit. Ne sjećam se više što smo točno radili u garaži, ali da kako je mama uz kimanje glave odgovorila: „Kako god ti kažeš sine.“ Otišao sam zaokupljen drugim, važnijim poslovima. I zaboravio na njih.
Jel’ to bilo dobro, ne znam.
Bila je jesen. Nisam više siguran koji mjesec. Vrijeme je bilo lijepo i sunčano. Tog jutra u garaži, ja i brat bili smo zabavljeni uređivanjem dnevnog boravka. (Bezuspješno smo pokušavali učvrstiti jednu staru slavinu u utor između matuna, ali ona je stalno spadala.) Garaža je bila prostrana i puna svakojakog alata, i rezervnih djelova za očev stari Opel. Tom sam prilikom slučajno nabasao na komad električnog kabela s utikačem. Tko zna od čega je više bio. Možda od električne peći, ili štednjaka. To mi je dalo ideju. Otišao sam gore u dnevni boravak i potpuno bezbrižno ugurao utikač u utičnicu pokraj sudopera. I, tek što sam to učinio, iz utičnice je počelo iskriti, stvarajući oblak bijelog dima. Trajalo je to nekoliko sekundi, a zatim je utihnulo. Osjećao se smrad zapaljene plastike.
„Što je bilo?“, upitao je Josip, koji se u tom trenutku stvorio pokraj mene. „Dolje u garaži je nestalo struje. I, što to tako smrdi?“ Namrštio se. Ja sam mu pokazao prstom na utičnicu.
„Nisi to smio radit. Može kuća tako dobit kratki spoj. A, i tebe je struja mogla ubit. Jednog čovjeka u selu je tako skroz bila zapalila“, rekao je.
„Misliš, skroz je izgorio?“, upitah.
„Da.“ Pritisnuo sam sklopku pokraj vrata. Struje nije bilo. Srce mi je udaralo ko ludo od straha i brige. Bilo je očito da sam nešto pokvario. Nadao sam se samo da nije taj kratki spoj. Mame i tate još nije bilo. Otišli su kod djeda i bake u Otok.
Što će biti kad se vrate, strepio sam.
„Možda je samo nestalo struje“, rekao je Josip. U meni se probudio tračak nade da je samo to. Tad mi je sinulo…
„Ajde ti u dida vidi, ima li u njega struje“, rekoh. Djedova kuća bila je odmah do naše. Josip je poslušao i otišao. Stajao sam tu pokraj utičnice i čekao, strepeći da se mama i tata još ne vrate.
„Kod njega ima struje“, rekao je kad se vratio. „Televizija mu je upaljena.“ Šutke smo stajali tu i razmišljali što dalje. Nama, kojima je glava uvijek bila puna ideja, mozak je odjednom stao.
„Mislim da moram izvući taj kabel iz utičnice“, rekao je Josip.
„A, što ako nas struja udari?“, upitah. „Rekao si da je jako opasna.“
„Neće ako je nema.“ Povukao je kabel i izvukao ga iz zida. Izolacijska guma još je uvijek bila meka i topla. Znači, od tuda taj smrad. Mora da smo izgledali baš poput Pata i Mata iz crtića. Zbog moje nepromišljenosti pokvarila se struja u kući.
„Nećeš valjda reći mami i tati?“, upitao sam pomalo bojažljivo. Josip je odmahnuo glavom.
„Ne boj se, neću. Ako nas budu pitali, reći ćemo im da je samo odjednom nestalo struje i da mi ne znamo zašto.“ Pogledao sam ga sa zahvalnošću.
„Onda se moramo riješti tog kabela“, rekao sam. Kratko sam razmišljao, a onda sam ga stavio ispod majice da nitko ne primjeti što nosim i odnio ga u kontenjer za smeće s druge strane ceste. Majka je prva primjetila da nema struje, kada je nešto kasnije ušla u kuću i pritisnula sklopku. U ruci je držala pretrpane vrečice, u kojima su bile potrebštine za ručak. Znači da je bila u kupnji. Ja i Josip sjedili smo na kauču.
„Kada je nestalo struje?“, upitala je.
„Nemam pojma“, slegnuo sam ramenima.
„Mi smo cijelo vrijeme bili u garaži“, dodao je Josip. Trudili smo se izgledati najnormalnije, da nas ništa ne oda da lažemo.
„Čudno“, mama se počešala lijevom rukom iza lijeviog uha. „Sada sam bila u dućanu. Kod njih ima struje.“
„Onda je vjerojatno nestalo“, rekao je Josip. Ja sam šutio, moleći se u sebi da nas ne otkriju i da se nije dogodio neki teži kvar. A, da nije riječ samo o nestanku struje, ustanovio je otac kada se nešto kasnije vratio iz birtije. Na povratku iz Otoka svratio je da popije kavu i u birtiji je struje bilo. Pregledao je razvodnu ploču i ustanovio da je izgorjelo nekoliko osigurača.
„Jeli to težak kvar?“, upitao sam hineći zainteresiranost, dok sam stajao pokraj njega.
„Nije“, reče otac. „Morat ću ih zamjeniti novima. To je nekoliko minuta posla. To se događa kad je faza pod opterećenjem. Jeste li možda vi u međuvremenu nešto uključivali?“ Stao nas je ispitivački promatrati. Meni je srce počelo udarati kao ludo.
„Nismo“, rekao sam. „Cijelo smo vrijeme bili u garaži.“ Otac je duboko uzdahnuo i sašao sa stolice.
„Morat ću otići do grada kupiti nove“, rekao je. Upalilo je. Mogli smo odahnuti. Ipak, slijedećih nekoliko dana Josipa sam za svaki slučaj potkupljivao slatkišima i pristajao na sve njegove ideje, da me u slučaju neke naše svađe ne bi otkucao.
