Dušan Stojković: ZAHUKTALI VOZ SIGNALIZMA

(Izazov signalizma / The Challeng of Signalism, Književnost, Beograd, godina LXVIII, br 4 / 2013)

Do sada se pojavila čitava serija zbornika posvećenih signalizmu štampanih u časopisima (npr. u Koracima 1976-e, Bagdali 1986-e, Povelji 1988-e, Književnosti 1989-e, Gradini 2006-e, Savremeniku 2007-e…), ali i i zasebnim knjigama: Signalizam `81, KPZ Odžaci, Odžaci, 1981, Signalizam – avangardni stvaralački pokret, Kulturni centar Beograda, Beograd, 1984, Signalizam u svetu, Priredio Miodrag Šijaković, Beogradska knjiga, Beograd, 1984, Signalistička utopija, Signal, Beograd, 2001, Signalizam, umetnost trećeg milenijuma, Signal, Beograd, 2003, Glasovi planetarnog – vizije signalizma, Signal, 2003, Razmišljajte o signalizmu / Think about Signalism, Signal, Beograd, 2004, Vreme signalizma / The Times of Signalism, Bibliofilsko izdanje, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2006, Demon signalizma, Biblifilska izdanja, Društvo umetnika signalista, Beograd, 2007, Planetarni vidici signalizma, Priredio Milivoje Pavlović, Beograd, 2010. Da je signalizam i dalje, i posle toliko decenija trajanja, još uvek pravi izazov i za čitaoce i za čitavu književnost, i našu i stranu, dokazuje nam i najnoviji zbornik naslovljen upravo tako – Izazov signalizma. Pojavio se u časopisu Književnost i kao separat u ograničenom broju primeraka. Potrebno je prikazati ga ukratko e da bi se videlo zašto je signalizam živ i neuništiv, večno feniksovski preporađan.
Ako je četa signalista odabrana, ona nipošto nije mala. Mnogi su se u signalizam upisali doživotno, iako je bilo puno onih koji su ponavljali razred i prešli u antisignaliste, poželevši – neuspešno – da što je moguće više falsifikuju svoju literarnu prošlost i bace se blatom na pokret kojem su pripadali. Ako poneko otpadne jer strujanja i meandriranja signalizma ne može da prati, puno je onih koji podmlađuju pokret donoseći mu svežu krv i nove ideje. Kao što je nadrealizam, uz neizbežnog Bretona, trajao i istrajao, tako i signalizam, uz neizbežnog Miroljuba Todorovića traje i istrajava i još duže nego što je njegov literarni prethodnik činio.
Kao i raniji zbornici, i ovaj je dvostran. Pored novih signalističkih priloga pripadnika pokreta, donosi i tekstove o literarnim ostvarenjima signalista o kojima inače oficijelna srpska književna kritika, pod uslovom da nje u pravom smislu reči ima, poprilično ćuti.
U zborniku je i pregršt vizuelnih pesama naših i stranih signalista: Darka Vulića, Miroljuba Todorovića, Ivane Maksić, Klausa Petera Denkera (Klaus Peter Dencker), Keiči Nakamure (Keiichi Nakamura) (dve pesme), Dejvida Batista Čirota (David Baptist Chirot) (dve pesme), Rorice i Dobrice Kamperelića, Klemanta Padina (Clemente Padin), Ekrema Hamidovića, Andrju Topela (Endrew Topel) i Rida Altemusa (Reed Altemus), Džima Leftviča (Jim Leftwich), Andreja Tišme, Mikelea Perfetija (Michele Perfetti), Kristijana Birgoa Christian Birgaud), i Krausa Groha (Klaus Groh). Pravi predložak za mini antologiju.
Zbornik otvara, kako i priliči – Miroljub Todorović mini-esejima, pesmama i šatro pričama. Mini-eseji, gotovo uvek svedeni na jednu jedinu rečenicu, često preuzeti citati iz dela modernih umetnika i teoretičara koji „podupiru“ signalističku i ličnu poetiku onoga ko ih znalački bira, objedinjeni su pod naslovom „Rasponi neoavangarde“. Todorović se opredelio za pesme „Jezik je plamen“ i „Rečima razapet“ i četiri šatro priče: „Žvaknuo kvarno“, „Šljakao je na štajgi“, „Makljaža“ i „Ranoranioci“, kojima je pridodata, već spomenuta, vizuelna pesma. Uz stare dnevnike koje upravo sada štampa pokazujući i nevernim Tomama da je bio i ostao u samom srcu (neo)avangarde, otkrivajući njima i samu srž svoje poetike ali i izvorišta kasnijih svojih ostvarenja, upravo ovako svedeni, aforistički, eseji, poezija i šatro priče tri su osnovne šine kojima se zahuktali voz Todorovićeva književnog stvaranja trenutno kreće.
Da se signalističko jato prinavlja dovoljan su nam dokaz Ivana Maksić i Jelena Marićević. Prva, donedavno urednica kragujevačkog časopisa za književnost Koraci, predstavlja nam se dužom pesmom i poetičkim tekstom „Potrebna mi je neka jeres“. Njeni prilozi – teško je to ostvariti unutar (neo)avangardnog pokreta kakav signalizam jeste – deluju sasvim provokativno i poprilično jeretično. Druga je najveće pozitivno iznenađenje zbornika koji je pred vama. U signalizam je, veoma mlada, ušla na glavna vrata. Nije se pripremala da se tu obrete. Iako su veoma zanimljive tri njene pesme, mnogo provokativniji su njeni teorijski tekstovi „Svilen gajtan oko sveta: primer eksperimentalnog prevođenja vizuelne poezije“ (vizuelna pesma koju autorka „prevodi“ preuzeta je od Keiči Nakamure, usput upoređena sa nevizuelnom pesmom „Igra kinesku svilenu bubu“ Miroljuba Todorovića) i – posebno ovaj drugi – „Poetička i istorijska uporišta srpske neoavangarde: glosa za Miroljuba Todorovića“. U drugom prilogu, polazeći od studije Jovana Delića „Glosa u prozi? Danilo Kiš, Rajko Petrov Nogo, Tomas Vulf“, objavljene u Spomenici Danila Kiša, povodom sedamdesetogodišnjice rođenja (2005) i stiha „Balade o ohridskim trubadurima“ Branka Miljkovića Na obične reči više nemam pravo!, autorka, pošto je pripomenula kako, osim pesnika, ni književni kritičari, istoričari i teoretičari, ti „skretničari, zagonetničari“, nemaju takođe pravo na obične reči, svoj rad o Todorovićevoj poeziji piše u obliku glose. Njen rad nije samo inovativan, on je nedvosmisleno antologijski. Već prvim svojim radovima o signalizmu, Jelena Marićević je uspela da za sebe izbori izdvojenu poziciju. Ona čini ono što niko pre nje učinio nije: signalizam tumači signalistički!
Najagilniji i najproduktivniji signalist u ovom trenutku – nikakve sumnje nema – jeste Slobodan Škerović. Istovremeno, on je i jedan od najavangardnijih pisaca i književnih teoretičara koje trenutno srpska književnost ima. Inertna naša književna kritika to ne uočava dovoljno i ne vrednuje prema zasluzi. No, greh pada isključivo na njenu dušu! Škerović je zastupljen trima pesmama, odlomkom iz romana, teorijskim tekstom „Maglina signalizam“ i prikazima tri signalistička projekta: zbirke priča U odvajanju Ilije Bakića, antologijske priče „Berlin Bob“ Adrijana Sarajlije i zbirke pesama DADAnti hrvatskog avangardnog pesnika Franka Bušića. Iz drugog Škerovićevog prikaza izdvajamo tvrdnju po kojoj je svojom pričom Sarajlija „inicirao oživljavanje gotovo mrtve naučne fantastike“. No, najprovokativniji je svakako Škerovićev teorijski tekst u kojem autor, nauman i inače da signalizam sagledava kao njegov (sa)učesnik isključivo iz svog, maksimalno iskošenog ugla, iznosi nekolike teze koje razmrdavaju i, pomalo učmalu i kada je o tumačenju signalizma reč, teorijsku misao. Izdvajamo nekolike: „Treba jasno reći da avangarda ne pripada ideji umetnosti, kao društvenoj, civilizacijskoj nadgradnji“; „Prethodnica istražuje nepoznato. Ona pri tome zalazi i u nepoznato i saopštava svoje nalaze glavnoj ordiji“; „Potreba za promenom, oslobađanjem od stega, uslov je nastanka avangarde. Međutim, često se taj napor svodi na svađalačku raspravu s pripadnicima etablirane, tradicionalne kulture, pri čemu se leđa okreću prostorima koji čekaju da budu osvetljeni“; „Signalizam nije prosto odbacio tradiciju. On ju je kritički prosejao i zadržao ono vredno, dodajući tom sadržaju nove članove stvarnosti, ali je i odbacio nekritički metod imitacije starih majstora“; „Signalizam ne trpi i ne dozvoljava ponavljanje“; „Signalistički sistem-svet je dinamički svemir. Sila koja ga tvori je znanje.“ Ako je sazreo trenutak da se napiše, posle Živkovićeve i Pavlovićeve, istorija signalizma, ubeđeni smo kako je Škerović najpozvaniji da to učini.
Uz Miroljuba Todorovića i Slobodana Škerovića, najaktivniji signalist je Ilija Bakić. Žanrovsku raznovrsnost svog signalističkog delovanja on u zborniku pokriva pesmom „Ne ili da ili možda (Malarme)“, dvema eksperimentalnim pričama – „(na skelama)“ i „Velika predstava“ i prikazima pesničkih zbirki Simetrija, spontano narušena Darka Donevskog i Virus. Jezgro. Ikona Olivera Milijića i teorijske knjige Himera ili Borg Slobodana Škerovića. U poslednjem prikazu, odajući zasluženo priznanje Škerovićevom teorijskom umeću i avangardnosti, piše, između ostalog, i sledeće: „“Škerović se u svojim esejima predstavlja kao dvostruki buntovnik. On ne zazire da se pozove i citira prokažene mislioce, da oštro zaseče u problem i bez mnogo okolišanja iščupa njegovo (ružno) srce. S druge strane on se ne drži principa koji su svojstveni eseju, dakle metodičnosti i temeljnosti jer slobodno postavlja pojedine teze i zaključke i ne trudi se da ih potkrepi i dokazuje pošto su oni, po njegovom osećaju, samo stepenice prema sledećem nivou stvarnosti koji ga mnogo više interesuje i kojim namerava da se dublje bavi“; „Na momente se Škerovićevi tekstovi o realnom i virtuelnom, poeziji i prozi, tokovima politike i ekonomije, izdižu iznad okrilja eseja i dostižu visine poezije.“
Jedan od pisaca najprisutnijih u zborniku je Miloš Jocić. Pored dve eksperimentalne priče, tviter-proza „Upadsignal“ i „Kvest i kosmos“, tu su i vanredan esej „Snovi Ljubiše Jocića (Povodom poslednjih pesničkih zbirki signaliste i nadrealiste Ljubiše Jocića)“ sa dragocenim uvidom kako je Ljubiša Jocić bio signalist, „ali po svojim pravilima“ i kako je „u signalizam uplovio svim bićem“ i prikazi knjiga Informacije (po Jociću, ona je „zapravo, jedan prikriven signalistički roman“) Džejmsa Glika i romana Šamanijada Slobodana Škerovića, tkanog „po uzoru na muziku“ i, poput Džojsova Fineganova bdenja, „snovitom tekstu“, što je primetio Miroljub Todorović a sa odobravanjem ponovio Ilija Bakić. Šamanijadu može (pro)čitati samo „šamanski čitalac“.
U zborniku je vanredna priča „Kišni kovčeg“ Bogislava Markovića, dovoljna da nam pobudi čitalački apetit da sa nestrpljenjem očekujemo novu proznu knjigu ovog značajnog a, na žalost, sasvim skrajnutog srpskog pisca. U njemu su i priče „Zapisala je jednom jedna kraljica“ Franka Bušića, „Na plaži“ i „Macuharin okean“ Adrijana Sarajlije, „Drugi glas, zla vila“ Zvonka Sarića, ciklus od sedam „Strazburgijada“ Dušana Stojkovića, sedam azbučnih a abecednih priča Zvonimira Kostića Palanskog, dve „Priče o nepoznatom“ Zorana Ilića i petodelni prozni prilog „Kako sam prevario balkanskog špijuna?“ Darka Donevskog.
Franko Bušić je predstavljen i ciklusom od jedanaest pesama (navodimo njegov erotski „Haiku“: djevojka / rumena ko jabuka / ubode me sisama). U zborniku su i po jedna pesma Zvonka Sarića, Stevana Bošnjaka, Olivera Milijića i Viktora Radonjića, po dve Dobrice Kamparelića i Darka Donevskog i po tri pesme signalističkog veterana Dobrivoja Jevtića i Džima Leftviča u prevodu Slobodana Škerovića sa engleskog jezika.
Kritičarski blok pokrivaju prikaz Todorovićeva Dnevnika signalizma 1979 – 1983. Dušana Stojkovića, „Doba signala, naša civilizacija“ Zorana Stefanovića, „Planetarna labaratorija umetnosti (Fejsbuk, fluksus i signalizam)“ Dobrice Kamparelića, „Optimalne projekcije signalizma kao avangardni odgovor savremenom dobu“ Vasilija Milnovića, „Reči, ratovi, krug (Čitajući Bakića)“ Dušana Vidakovića.
Zbornik donosi i dramsku kantatu za četiri izvođača „U rudnicima kiše“ Matije Anđelkovića, kao i prikaz iste od strane Dragana Latinčića, a okončava ga prilog „Legat signalizma u Istorijskom arhivu Beograda“ Olge Latinčić.