Mama! Mamice! Zašto me ne čuješ? Nedostaje mi tvoja nežnost. Pomiluj mi promrzli obraz. Bilo bi lepo kada bi me ponekad zagrlila, onako „iz bezveze“, i onda me čvrsto držala kao da ne želiš nikad da me pustiš. Želim da osetim tvoju ruku na mom oznojаnom čelu, kada sam bolesna. Želim da me pogledaš onako izistinski, pa da vidim sebe veliku u tvojim očima, kao da si ponosna na mene. I ne, ne sviđa mi se ta zelena suknjica – ćerka je nemo gledala naviše u majku, čvrsto je držeći za ruku.
Kako si mogla da zaboraviš sve one neprospavane noći? Naše maratonske razgovore? Izmišljene priče za laku noć i naše šetnje, na kojima sam te učila kako da zapažaš i uživaš u lepoti detalja koji nas okružuju? Gde se to sakrilo u tvojoj glavi kada me pitaš šta sam ja to pa činila za tebe? Kada bih samo mogla da ti kažem kako mi nedostaju tvoj zagljaj i vlažan poljubac u obraz, uz reči „mamice moja“. Sada si tako odrasla i daleka. Ove farmerice bi joj baš dobro stajale – majka i ćerka su u tišini nastavile da hodaju.
O da, znam šta sada sledi, opet nemaš šta da obučeš. Najvažnije je da budeš tip-top obučena s perfektnom frizurom i šminkom, jer, Bože moj, to tvoja karijera zahteva od tebe. Ali ja želim tebe. Onakvu iz studentskih dana. Tebe ujutru, bez šminke i sa raščupanom kosom. Nas, kako lenjo pijemo kafu i doručkujemo u krevetu. Tebe, kako naslanjaš glavu na moje rame kada ti je teško, dok ti ja ljubim suzne oči. Nas, kako bez žurbe vodimo ljubav, dok ti usnama ne istražim svaki delić tela. Tebe, kako me čvrsto držiš za ruke kad god pokleknem na nekoj raskrsnici. Ta mala crna haljina bi zaista istakla njenu predivnu figuru – molećivo ga je pogledala i on je bez reči izvadio platnu karticu i pružio joj.
Eh, šta da mi kupe za rođendan. Ništa oni ne čuju od onoga što im govorim. Pa, meni ništa od toga ne treba. Ja hoću da što češće unučiće držim na krilu. Želim da budete strpljiviji kada mi nešto objašnjavate i da me se ne stidite dok jedem. Pustite me da vam ponekad pomognem oko nekih sitnica, kako bi imali više vremena za sebe i decu. Ja samo želim da tiho sedim i udišem isti vazduh koji i vi, da vas očima upijam i da mi vaša slika ostane poslednja kada večeras sklopim oči, a sutra ih možda više ne otvorim. Vidim da ću opet dobiti džemper za rođendan – bezglasni osmeh i blagi klimoglav označio je slaganje s njihovim izborom.
Hej, mladiću! Ostani još malo! Volim kada me posmatraš tim plavim očima. Tvoj pogled čini da se osećam tako živom. Kada samo ne bi postojalo ovo staklo koje nas deli, ovaj zid tišine. Želela bih toliko stvari da ti kažem, ali ti ne možeš čuti moje reči. Zavidim ljudima koji zastaju ispred mog izloga, jer su sa iste strane. Oni nemaju ovu staklenu barijeru da im zadržava reči.
Napolju se vetar pojačao i kišne kapi su, u sve bržem ritmu, počele da kvase izlog. Mladić je podigao kragnu i još jednom bacio pogled na lutku u izlogu. Delovala mu je tužno, s kapljicom kiše koja se slivala niz izlog i izgledala kao suza na njenom licu. Otpratio je prstom kapljicu duž obrisa njenog lica. Učinilo mu se kao da mu se osmehnula.
Danijela Milosavljević 