Nešto pre osam uveče, Petar, Velja i Miša su izašli iz svojih stanova. Sastali su se ispred Mišine zgrade. Pridružili su im se Ivan i Darko. Svi osim Velje su tu i živeli. Velja je u njihovom kraju provodio samo polovinu godine, od malena, boravivši kod rođaka i oca. Preostale mesece je provodio u majčinoj kući, u drugom gradu.
Petar je imao maloletnički dosije. Trenutno, u ranim dvadesetim, je bio miran. Moleraj, pivo vikendom, gajenje živine na placu. Miša je studirao prava i nije imao nikakav dosije. Vikendom bi povremeno obilazio roditelje, babu, dedu i društvo, potom bi se vozom vraćao na studije. Zajedno sa Petrom pohađao je i istu osnovnu školu. Velja je dobro zabrazdio: droga, sitne krađe, međusobni dugovi. Policiji je još uvek vešto zametao trag ali se plašio za svoju bezbednost. Ivan i Darko su bili maturanti, aktivni sportisti. Osim detinjstva, povezivala ih je i sklonost ka igranju video-igara: jeftino bekstvo od sumorne stvarnosti sankcija i tranzicije.
– Eno ga, sedi ispred lokala i trabunja. Pijan i stondiran. Od kako je izašao iz mardelja od njega ne može da se živi. Više mi se i ne igra „Soni“ – reče Darko.
– Prekjuče je posetio mog oca. Uhvatila ga je nostalgija, pošto se moj ćale dugo družio sa njegovim, u mladosti. Da, bio je naduvan. I pio je. Posle sedmog piva se otvorio. Silovali su ga u zatvoru. Više puta. Poverio se mom ćaletu. Sve sam čuo. Sedeli su u dvorištu a prozor mi je bio odškrinut. – nastavi Ivan.
– Jebiga. On je povratnik, punoletan. Ovog puta ga nisu poslali u popravni dom ili provincijsku buvaru gde nepismenog cimera učiš da čita. Ma nema bežanja, i kada u parku pikamo fudbal na male golove on se opet stvori. Skine majicu, uvije pištolj u istu, odloži zavežljaj ispod drveta i uđe da igra. Nažalost, i on živi u našem širem komšiluku. Radimo šta smo zacrtali, samo obazrivo. – reče Miša.
– Nas je petorica. Idemo. Meni se igra „Soni“. – reče Velja.
– Toni mu je onomad dobro pokazao. A i ja ću ako baš moram. – nadoveza se Petar.
Ušli su u lokal, uplatili i započeli mini-turnir. Potom su dobili očekivanog, nezvanog gosta. Posmatrao ih je dok igraju, njihova lica, garderobu, prste i džojstike, sporadično vodio polusmislene razgovore sa vlasnikom lokala, a zatim mu je sinulo da je i on išao u istu osnovnu sa Petrom i Mišom. Sve vršnjak do vršnjaka. Skrenuo je pogled ka Ivanu i Darku. Još uvek neiskvarena mladost. A on je svoju olako protraćio. U njemu se polako kuvalo. Pokušao je da ustane. Nije mogao, bio je suviše omamljen ili lenj. Zato je još uvek imao jezik. Počeo je da provocira:
– A vi, junoše, jebete li nešto ili još uvek samo drkate? Ne, vi trenirate… Ako, ako, i ja sam kao mlađi. Košarku. Pitajte Peru i Mišu! Bio sam dobar. Samo, đavo uvek dođe po svoje…
– Ljudi često sami traže đavola. – odbrusi mu Petar.
– Ti, Petre, da ćutiš! Ranije smo smo visili zajedno, dok se nisi povukao kao pičkica. A sada? Nosiš majicu „Boss“ i misliš da si bos mafije? Ali nisi. A možda je Velja bos?
Sa naporom se pridigao, kresnuo upaljač i prineo plamen Veljinom licu. Osmotrio mu je zenice. Velja je trenutno bio strejt i smiren. Hladan kao led. Ustuknuo je od Velje i stropoštao se nazad na plastičnu stolicu. Okrenuo se ka Miši.
– A da li vam je Miloš spominjao nešto o gitari? Hehehehe… Pa, Mišo, za koga si na kraju glasao? Za promene? Ja sam i dalje bio za Slobu. Neće se to na kraju tako dobro završiti. Neće, neće… A da sam na njihovom mestu, podig’o bih nam cenu struje trista posto ! Tražili ste – gledajte ! Svi ste vi obični fićfirići koji nisu videli ništa od života ! Istina, nisam odslužio vojsku zbog zatvora. Ali zato rasklapam i sklapam oružje žmureći. A ti Mišo izbegavaš vojsku zbog faksa. Šta bi na to rekao moj pokojni deda pukovnik JNA? Smešno! To je to. Govna obična, homići !
Momci su se bez reči pokupili i krenuli u šetnju. On je nastavio da cevči pivo i razmišlja kako da nekako nabavi lovu za fiks, hranu, šampon i falsifikovan pasoš.
Petorka se smestila na mračnom stepeništu iza obližnjeg propalog socijalističkog preduzeća. Velja upita Mišu:
– Kakvu to gitaru spominje ovaj ludak?
– Pre par meseci sam ga sreo dok je šetao naokolo sa futrolom za gitaru. U po bela dana. Fina, lepa futrola. Čak se i neke ženske okreću. A on će meni – „Hej, pssst, Mišo, hajdemo u ovaj ulaz, da ti pokažem šta imam.“ I smeje se nekako vragolasto. Uđemo mi, otvori on futrolu, a unutra – sačmara. Dvocevka, položara, verovatno kalibra 12/70. Upao je u nečiju kuću i ukrao, pa se dosetio da je tako kamuflira. Bar taj klinac nije ostao bez gitare. Kaže – nema patrone, ali ako ih dobavi, napraviće jednom žešće sranje.
– Sere. Pušku je do sada već utopio za drogu. Ali jeste postao tempirana bomba. Iritira me i napraviće neki užas u kraju kad-tad.
– Pa, šta predlažeš?
Velja odnekud izvuče „Češku zbrojovku“, 9 mm. Zgodna, lagana, ukradena.
– Jebiga, kupio sam je za sto evra. Morao sam, dužan sam jačima od sebe. Ne znam, možemo da ga odvedemo na groblje i završimo sa njim. Sumnjam da će ga iko žaliti. Previše je zla naneo ljudima u gradu, a i šire. Miloše, tebi se ruke ne tresu i teško da će posumnjati na tebe. Opet, ja sam svoj život već prilično okrnjio, fer je da ja to učinim.
– Previše je. Samo je vređao i provocirao. Već će ga ubiti neko drugi, ili će se ubiti sam, poginuti, predozirati. A i gde bi bacili telo? U onaj napušteni betonski vojni bunker gde ljudi inače bacaju mrtvu stoku? Sećaš li se, ona rupčaga iz koje je Pera izvukao štene kada smo imali četrnaest? I tamo ljudi ponekad dolaze, morali bi da ga dobro uvijemo u neke crne kese i džakove. Ne, previše je… I vlasnik lokala mu je nekakav komšija. Svedočiće.
– Okej. A da ga samo odvedemo na groblje i dobro izmlatimo? Zaplašimo?
– Svetiće se našima kada nismo tu. Težak je to kompleksaš a i nema drugog posla. Ti se vraćaš kod majke. Ja se vraćam na faks. Petar na plac. Klinci idu u školu, pa i oni kreću na faks. Jebiga, previše je.
Velja zadenu pištolj ispod duksa, odustavši za sada. Pritom začu nekakvo šuškanje i zavuče šaku u džep. Nekoliko novčanica i pakla cigareta. „Idemo što dalje odavde, što pre. Bilijar u nekom podrumu, stoni fudbal sa decom, pivo, park. Bilo šta, samo da je mirno.“
Ustali su i pošli. Negde, negde gde je bilo jako tiho. I mirno.