Mladić je zamišljeno usporavao korak, da bi konačno u neverici stao. Sa obe ruke je držao mobilni telefon. Palčevima je užurbano i sve nervoznije pritiskao po tastaturi telefona. Nešto očigledno nije bilo u redu. Počne da protresa spravu, proveravajući pogledom njen ekran. I tako nekoliko puta, ali bez uspeha. Vadeći iz ušiju slušalice kojima je bio povezan sa radiom u telefonu, i zvučno i dugo ispuštajući vazduh kroz nos, mladić zbunjeno pogleda oko sebe. Gde je se to nalazi? Svuda okolo je bilo drveće. Stajao je na kamenoj stazi… U parku?… Nije bio siguran. Nedaleko od mesta gde se zatekao ugleda drvenu klupu. Učini nekoliko nesigurnih koraka i sedne na nju iako nije osećao umor. To je sve što mu je sada palo na pamet da uradi. U ruci je još držao mobilni telefon, mada ne tako grčevito kao malopre. Žica što se račva i završava dvema sićušnim slušalicama mlitavo je visila, donjim krajem i dalje spojena sa telefonom. Mladić ponovo, ovog puta vrlo polako, krene da razgleda okolinu. ,,Nekakva pustara?’’ Ili sanja… Noćna mora? Nigde nikoga! Samo zastrašujuća tišina. I ptice?! Valjda su to ptice. Da! Čuje ptice! Kada je poslednji put čuo ptice? Seća se da je krenuo na sastanak do studija… A sada eto ga tu!
Uvek je koristio metro, pa tako i danas. To je bilo prevozno sredstvo po njegovoj meri: najbrže moguće i najbliže njegovim potrebama. Usput je mogao da čita, da surfuje po internetu i da sluša omiljenu muziku. Put koji je morao da prepešači uvek je bio, ako je mogao da bira, što kraći. Čak i tada bi koristio mobilni telefon i njegov najmoderniji program za navigaciju. Sem ovlaš, nikada ne bi obraćao pažnju na okolinu. Više nego često gledao je u displej telefona. I oči i uši su mu bile isključene od spoljašnjeg sveta. I ne pamti od kada se tako ponaša i živi. Telefon mu je nepogrešivo ispunjavao većinu potreba van kuće, onda kada uz sebe nije imao kompjuter. Pamtio je za njega, zabavljao ga, budio ga i uspavljivao. Postao je njegov nezaobilazni pomagač, prijatelj i vodič. Ali, mladiću to nije smetalo. Ništa mu nije nedostajalo! Nije ni razmišljao u nekom drugom pravcu sem u onom gde su mu se nalazile njegove potrebe i njihova brza ispunjenja, ili ono za šta je mislio da su mu potrebe. I prijatelje je viđao preko ekrana, pričao sa njima, a otkad živi sam – i roditelje. Karte za metro, pozorište, ili hranu, bilo šta što bi mu zatrebalo, takođe je kupovao preko interneta ili telefona. Bio je sjajno organizovan i nije voleo da gubi vreme! Svugde je dolazio tačno u minutu i od drugih isto to očekivao. Njegova preciznost je isključivala bilo kakvo gubljenje vremena na putovanje, čekanje, ćaskanje dok se čeka ili skraćivanje vremena nekakvom neracionalnom zabavom – dok se ne desi nešto drugo, kako to mnogi ljudi rade. I danas je tako trebalo da bude – oprobanom metodom i trasom, bez skretanja, ali… Danas mu je prvo zatajio radio, onda navigacija, a naposletku je displej potpuno potamneo. Ispražnjena baterija telefona. Šta sad? I pored najbolje volje nije mogao da pretpostavi gde se nalazi! Imao je utisak da je stotinama kilometara daleko od svog života. I stotinu godina! Kao u vakuumu. Nekim čudom, nije bilo niti jednog jedinog čoveka u blizini. Ne da su mu ljudi nedostajali… To – ne! Ali uvek su bili svuda! I uvek je bio okružen ljudima. Na udaljen način, može se reći. Uvek je znao da su u blizini, iako ga nisu zanimali, naravno. A sada… Prazno i tišina. Mir? Da li je to mir?…
Teskoba pritisnu mladićevo srce i on prvo oseti kako mu se ubrzava puls, kao da će ga uhvatiti panika. Šta da radi? Da zove u pomoć? Da urla u pomoć? Ipak odluči da pokuša da se smiri. Počne duboko da diše. Dok je to radio, zabaci malo glavu i primeti da je nebo jednolično plavo… predivno, čisto i bez oblačka plavo… Oči mu skliznuše ka krošnjama drveća koje su podupirale nebo u njegovom oku… Iznenada, ptičica mu preseče pogled i veže ga za sebe i travu na koju je sletela da istražuje i kljuca… Listići trave, sabljasti i obli, te parče smeđeg tla… Pčela koja pije sa ružičastog cveta u obliku mnoštva tananih srpastih cevčica… Čuje se kako zuji… Ljubičastoplavi plamteći cvetovi i sitne bele glavice cvetića sa žutim srcima u sredini…
Mladiću povetarac pogladi lice, a iz njegovog sećanja doleprša nečija haljina koja se vrti ukrug… I smeh… ,,Mama?’’… Vazduh je silno zamirisao… Mladićevo telo postade šupljikavo i vazdušasto. On pogleda u svoju desnu ruku koja je držala telefon. Otvori prste i ponovo pogleda kroz taj beznačajni predmet koji je izgubio moć, a onda zatvori oči sa osmehom na usnama.
Na klupi u parku pod gustim snegom ležao je mobilni telefon. Iz njegovog malog tela virila je žica. Ekran na telefonu se osvetli uz kratak, visoki ton…
Jadranka Čavić 