Dok je kiša polako prestajala da pada, a razgovor odmicao ka uobičajenim, opštim temama, pitala se kakva bi zaista bila veza s Andrejem. Shvatila je da joj ničim nije rekao šta želi od nje, ni kakvu vezu želi da ima sa izabranicom. Nije mogla da razume šta bi želeo s njom da radi i zašto joj je postavio jasno i direktno pitanje ako ne pokazuje naročito jako zanimanje. Fin je, dobar, zanimljiv, fizički privlačan, ali kao da ne zna koja je svrha njihovog viđanja.
Odlučila je da mu postavi zamku: „Da li želiš da sada odemo u bioskop? Tako bismo mogli zajedno da odaberemo film.”
Mislila je da će pristati i da će uspeti da ga testira. Nije spominjao da ima obaveze kasnije. Ako odabere strogo „muški” film – ide samo zbog filma, ako odabere romantičan ili prepusti odluku njoj – ide zbog zajedničkog vremena i njenog zadovoljstva, a ako odabere potpuno „ženski” – feminiziran je, iako se takva osobina kod njega nikako ne vidi.
„Ne. Odlučio sam da se ti pobrineš u vezi sa filmom i da ćeš, nakon toga, moći da me baciš u iskušenje. Pristala si, pa ti ostaje da uradiš to.”
„Pokušala sam, ali ti nisi mogao da ideš.” Napućila je usne i podigla nos da se usprotivi jer joj uvek propadne pokušaj da ga detaljnije ispita. Nije želela da se ovaj završi svađom kao prethodni, pa je ućutala.
„Ne važi se, nismo išli da gledamo film.“ Strogo je pazio da se ne izleti zašto – jer je morao mrtav pijan da nateže prvu devojku koja mu se bacila u krilo. „Komplikovana si. Ispunio sam sve što sam ti obećao. Uradi ti nešto lepo za mene.”
Okrenuo se i pogledao u daljinu, kao čovek koji se zamislio. Pitao se zašto je ne bi poljubio odmah da reši brigu. Bila je slatka, dobroćudna, pristojna. I kad bi se naljutila, ne bi se ponela kao uragan. Iščekivao je da mu pokloni ogroman talas pažnje, ljubavi, erotike i da to sve dugo traje.
Pogledao je u Anastasijine oči. Mirno su stajale i povremeno treptale kako bi ga pomilovale magičnim kretanjem. Mirne, jednostavne i sjajne, zenice su bile raširene da su skoro prekivale boju. Pitao se da li su i njemu takve. Kaže se da su široke zenice pokazatelj ljubavi. Kad nekog mnogo voliš, želiš što bolje da ga posmatraš i zato ti se zenice šire, jer imaš pohotnu i vrelu potrebu da uživaš u njemu, pomešanu sa nežnošću i toplinom.
Goreo je od želje da joj se približi odmah, da je uhvati za glavu prolazeći joj prstima kroz kosu. Ne nasilnički, već da je privuče usnama i ljubi sočno i strastveno, lagano spuštajući jezik niže, prelazeći po svakom delu tela dok sluša kako stenje, ječi i vrišti, a zatim pada na krevet oznojena, izmorena i zadovoljna.
Pomalo skupljenih očiju, trljao se rukom po bradi, zavaljen u stolicu. Osećao je da među njima postoji elektricitet, naboj u vazduhu koji čeka da se spoje da bi se uskovitlao i ispunio ih. Često se oslanjao na svoj osećaj i bivao je u pravu. Video je da se Anastasija povremeno vrpolji, mazno ponaša, ume da bude ozbiljna i odgovorna, koncentrisana, ali nije mogao te slike da spoji u celu slagalicu i da sagleda šta se dobija. Činila je da se zbuni i da ne zna da li je pohvaljen ili ukoren kad mu uputi komentar jer racionalno razmišlja i isto tako se izražava. Pomalo ga je iritiralo što se zbog nje, u neku ruku, osećao nesposobnim. Nije mu ulazilo u glavu da ne uspeva da shvati gde se nalazi i kako treba da krene dalje.
Skinuo je sako i zavrnuo rukave na košulji. Odavno je navikao da ga nosi. Potez je imao dublji cilj. Tražio je od Anastasije da podsvesno reaguje na raskopčanog i opuštenog muškarca hedonističkog stava tela koji joj je na dohvat ruke, ali nije njen. Iako obučen, bio je svestan da je poprilično dobro izdefinisan i da će morati da ostavi utisak, drugarski ili senzualniji.
Prelazila je pogledom duž Andrejevih podlaktica. Dok se kretao da uzme sok ili da prođe prstima kroz kosu, smenjivali su se plesovi mišića. Kada bi se najviše ukrutili, izgledali su izduženo, tvrdo, na jednom kraju uže, a na drugom širi i bili su savršeno skladno složeni jedan do drugog.
Tako su čvrsto i nesalomivo izgledali, da skoro da nije mogla da ga gleda u oči na duže vreme.
„Oh, majko moja… Ala ću se ja slatko onesvestiti!“ razmišljala je. Pustila je pogled da šara i zastajkuje po njemu. Tražila bi da pipne, ali se stidela. Želela je da ih mazi, da prelazi rukom dok se naprežu i opuštaju i da je svojim savršenim rukama stegne oko struka dok joj se ubrzavaju disanje i otkucaji srca koji udaraju u grlu. Nesvesno je grickala i oblizivala usnu. Mislila je da je manje žilav, ali joj je pokazao da se prevarila. Kancelarija ga nije napravila nimalo mlitavim. Bila je ubeđena da svakodnevno naporno trenira. Zamislila ga je oznojenog, majice zalepljene uz telo dok vežba, i ponovo se uzvrpoljila na stolici.
„Da li ti je dosadno?” nerviralo ga je što se na svaku sitnicu uzvrti kao da joj gori pod nogama. Nikako da shvati šta joj je jer neprekidno ima slične reakcije. Nije mogao sa sigurnošću da proceni da li joj je neprijatno ili zabavno, a znao je da bi mu iz čiste kulture rekla da joj ne smeta što se raskomotio ako bi upitao.
„Šta želiš da ti ispunim, zajednički film?” odbrusila je. Dosadilo joj je da ispituje kao da uvek mora sve da zna. „Zašto te ne bih odvela u pozorište?”
„Jer tamo ne bih izdržao da budem dugo miran u tvojoj blizini”, odgovorio je u sebi. Bilo mu je smešno da zamisli da se vraća na mesto na kom se zaljubio.
„Zašto se smeješ? Rekao si mi da voliš pozorište.” Htela je da kontroliše situaciju. Osetila je blagu vrućinu kako joj struji kroz lice i udahnula je lagano i duboko da bi se što pre smirila.
„Znaš šta? Ti si strašna, majke mi!” otelo mu se. „Čovek s tobom prosto ne zna šta hoćeš, a ne možeš ni da mu ispuniš jednu malu želju, sitnu željicu.”
„Zašto bih?”
„Jer si mi pokazala da i ti to želiš kad si kupila karte.”
Posekao ju je. Osećala se kao da je sela na balon koji je pukao za sekund, a njena zadnjica je propisno tresnula o pod.
„Preživela sam svašta do sada, ali toliku upornost nisam. Čestitam ti i obećavam da ću ispuniti svoje obećanje”, rekla mu je pomirljivo, svesna da ne želi da se uvali u još neki sos kako joj je krenulo s njim.
„Hvala.” Klimnuo je glavom i uputio joj je osmeh zahvalnosti. „Drago mi je što dolazimo do kompromisa, počinješ bolje da me razumeš.”
Prenuo ju je iz sabiranja šta je sve uspela loše da uradi otkad ga poznaje iskrenim i bliskim rečima. Opet joj je bilo žao da se ponaša zločesto ili nadrndano. Obećala je svojoj finoj strani ličnosti da će pokušati da se promeni, da ne radi ono što bi moglo da bude ružno ako je nije dirao ili povredio.
Uzela je tašnu i počela da pretura u pokušaju da iskopa telefon u toni komada šminke koje je ponela za svaki slučaj. Videla je da je prošlo dosta vremena otkako su seli. Nije htela da kreće kući, ostala bi celu noć sa njim, ali ništa nije rekao o svojim planovima i nije planirala da se ubacuje bez poziva.
„Mislim da je vreme da krenemo.”
Pokušavala je da ne obraća pažnju na nemir koji ju je naglo obuzeo. Sedela bi i celu nedelju na tom mestu ako bi Andrej bio pored nje. Snebivala se da predloži da nastave veče na neki način zajedno. I da ispadne bezveze, platila bi taksi. Sumnjala je da, ako nije videla da ima skrivene ili jasne otkačene ideje, može da se ponese loše toliko da se posvađaju. Nije imala naviku da ostaje sama s nekim, odnosno dugo nije prespavala kod dečka, ali je vapila da njih dvoje makar prošetaju još malo jer se kiša smirila.
Pridržao joj je sako da se obuče i dodao mobilni koji je umalo zaboravila na stolu. Platio je račun i krenuli su napolje.
„Gde si mislila da idemo? Da li imaš neke obaveze?” hteo je da se bude pažljiv i da istovremeno produži zajedničko vreme.
„Ne znam da li treba igde još da idemo, malo je kasno. Mogli bismo da prošetamo i da se dogovorimo.”
„Ako se nećeš smrznuti, zahladnelo je.”
„Neću, ne brini. Uzeću ti sako ako mi bude baš hladno.”
Pogledala ga je iskosa i zabacila kosu. Dok je posmatrao njenu liniju s leđa, uživao je što je ima pred sobom. Osećao se šašavo i energično. Pružio joj je sako, a ona je rekla da za sada nije potreban. Bio je srećan što želi da ostane s njim i što se nepotrebnost odnosi samo na sako.