Miloš Petronijević: KOKETA SA FEJSBUKA

Ja volim da se slikam. Ponekad i po dva-triput u istom danu okačim svoje fotke na fejs, ali ne s računicom da bih zavela nekog dilbera od onih tankoumnika zagledanih na ekranu u proplanke mojih očiju, i u sveukupnu fizionomiju i u moje butine, već zato što sam žena i što volim da i drugi vide kako izgledam lepo – a i izgledam lepo: sačuvala sam mrenkastu svežinu tela i vitke noge i elegantno dupe, bez obzira šta o tome mislili puritanci koji me smatraju uobraženom.
Najčešće sam slikajući se oblačila suknjice, dopičnjake, koje ponekad i na ulici maloumno nosim, i sedeći na betonu stepenika u hodniku, leđima oslonjena na ogradu i s blago uzdignutim štiklama o zid nasuprot, puštala sam tkaninu da nežno sklizne do pregiba, ne otkrivajući ništa što nije za gledanje, ili bih se poluležeći ugnezdila na široki ram prozora, s krajolikom drveća iza, ne mareći što je na spratu, i obgrlila rukama kolena, oborenih trepavica, u stranu nagnute glave, dopola sakrivene pramenovima crne kose, zanosne i duge, kao kod pokajnica, napisa jedan zabludeli pesnik, koji je imao nesreću da se u mene zagleda.
Magija fotografije nije gola telesnost, kao što umišljaju lujke sa silikonima i prazninom u okicama, ona je umetnost stava i držanja, individualnost i sposobnost da samu sebe posmatraš sa strane, kako bi poput kakve priče prenela lepotu široj populaciji sa društvenih mreža i otvorila im vidike i uvide ka horizontima o bajci s druge strane banalnog, ali uprkos silnim lajkovima koje sam dobijala, i cvetićima i srcima i još koječemu, a čijim se brojem i lepojke mnogo mlađe od mene teško da mogu podičiti, balkanska goveda ne razlikuju šarm od pornografije, i život je tuga od nerazumevanja.
Fejsbuk je korzo slika i reči koje su slika i odblesak nečeg od nas, i epiteti o nama koje koristimo hvaleći se ne moraju uvek biti proporcionalno suprotni onome što jesmo ili mislimo da jesmo, jer to što je svaki moj fotos dobijao po 200-300-400 lajkova svakako je nesumnjivi dokaz da sam lepolika i izazovna, a što je potvrđeno i figuricama u komentarima: „Slatka si!“, „Divna si!, „Super izgledaš“, „Mače“, „Lutkice!“ itd, i to je u redu, ali to i ne znači da ću za vabljenjem svakog šarlatana fasciniranog mojom pojavom potrčati kao bez duše, petlovi postoje da bi kukurikali, a zavidljive sokačare koje nepismene u umeštnosti flerta toroču da se to tek samo „željna kurca razgolićena po fejsu trćim“ (sačuvaj me, bože, kakvih reči), e one, vala, mogu tek samo da mi pljunu pod prozor na kojem se u suknjicama slikam − kao, uostalom, i razočarani muški šovinisti, čiju sam naklonost i težnju da se nađemo i kresnemo beskompromisno odbijala, a koji su me u frustraciji vređali da sam uspijuša i lezbejka i iznosili nauk nekog slepca da „u svakoj ženi živi đavo koga treba ubiti ili radom, ili decom, ili i jednim i drugim, a da, ako to ne uspe, treba ubiti ženu“.
Po prirodi sam veoma inteligentna, i bog me je obdario mnogim kvalitetima, ponekad oprečnim. Majka sam dvanaestogodišnjaka, divnog sina imam, na čemu hvala i mom bivšem mužu − poduhvat kada je Milana napravio bejaše i jedino valjano delo koje je taj idiot ikada u životu učinio. Za jedanaest godina nesporazuma kojeg zovu brakom, nikada nisam ni pomislila na drugog čoveka, nasuprot mom bračnom partneru, koji me je sa svakom radodajkom varao, ali ga nisam zbog toga oterala, već zbog drugačijeg shvatanja međuljudskih odnosa, jer život nije samo zagrljaj prepletenih nogu, treba voditi računa i o koječemu drugom, i ljubav je dodir razumevanja.
Posle razvoda pustila sam se u promet, ali samo na fejsu, s nadama devojčurka, a i šta ti vredi što si lepa ako i drugi za to ne znaju, i sem slika, jer žena je više od slike, ponekad sam i pametovala, u pisanoj formi iznosila svoje misli i zaključke o raznim društveno-korisnim i egzistencijalnim temama, načitana sam i radoznala, i pisala sam tako i o apsurdu i smislu ovog i o nekim tamo skrivenim svetovima, kao da ih poznajem, mada njih u našem vidokrugu nema, postoje samo senke, i mi često, da bi sebi podigli cenu, mnogo šta umišljamo, pisala sam i o ljubavi, koja je kao „krik pobune protiv praznine života“, ne znam baš najbolje šta to znači, ali lepo zvuči, i okapala sam nad ponekim svojim stihovima i po nekoliko i više noći, pisala o ravnodušnosti u izmaglici pogleda, i spominjala plamenove u vatri kamena, s kristalima straha, kada se to lepo ukalupi može svašta da znači, a ljudi ne razmišljaju, pisala sam i o uobraženosti sveta kao posledici sirotinjskih zaključaka, moju su poeziju nazivali mračnom jer je istinita, i na 2 fejs naloga sa po 5000 + 4000 posmatrača dobijala sam tek po 50-tak lajkova, i po neku bedu od komentara, posetioci fejsbuka uglavnom su skvrdženog mozga i zagledani u površinu, i ja sa njima − od sudbine se ne može pobeći: na tronožac bih postavila aparat i slikala se očas, ukrstivši kolena na fotelji i podigavši tabane o naslon nasuprot, sa skliskim suknjičetom do pregiba i sneno zagledana u daljine, i ponovo je sve bilo u redu i po merilima kojima je svet stvoren: „Maco!“, „Seksi izgledaš!“, „Čarobnice!“, „Pojedem ti smokvicu“, „Čežnjo duše moje“, govorili su, jer drugačije ne umeju.
Bez laskavih udvaranja ne bi se rađala deca, i naravno da svakoj suknji osvrtanje za njom imponuje, ali kompliment bez stila je čemer, žene imaju i dušu, mada neki neuračunljivi filozofi u to sumnjaju. Usamljenost ljudskog bića je nenadmašna, sve što čini s hirovitom je nakanom da od nje pobegne, i svaki je od nas zaglavljen u svome svetu, iz kojeg nema gde da ode, osim u priču koju o sebi drugome priča, da bi u pogledu njegovom odblesak trajanja našao. Sami po sebi mi smo tek nešto malo više od ništa, ono što jesmo tek smo u zajedništvu sa svime oko sebe, a dani se smenjuju i odlaze, i živeti treba, ne mareći za „uvrede vremena i nepravde ljudi“. Nedostatak istine naša je esencija, bauljamo kroz neznanje kao ćorave kokoške poneko zrno nalazeći, i ne možemo da budemo drugo do ono što jesmo…
Nikada nisam bila opsednuta ničim. Ne znam ni da li mi se sviđa ili ne ovaj svet, dalek mi je nekako, previše sam s druge strane duge, i mada egzibiciono ekstrovertna uvek u sebi, onima koji me poznaju pomalo sam čudna, ne interesuju me njihova „uživanja“ i „žudnje“, niko me nije ni upoznao ni prepoznao, išla sam naprosto svojim putem, prestižući u svemu kilave pripadnike ljudskog soja, od većine sam muškaraca jača, zato sam i sama, valjda tako i treba.
Kažu da se neke ptice posle parenja vezuju do kraja života, verovala sam da tako i sa ljudima treba da bude, vidim da nije tako, mnoge moje poznanice kače se kako koja s kim stigne, tražeći sreću ili iluziju nje ili šta već, a svetu se moraš prilagoditi, ne znam kako, seksualne naslade bez duše nestvarnost su i podsmeh dostojanstvu, i zaludu sva hemija i vežbe iz fizike u varijanti „idi mi dođi mi“, jer ljubav je jednostavno tu, kada je ima, sve ostalo su bulažnjenja o njoj.
Ne znam da li će ikada ljudi shvatiti ono što oduvek znam, da je koitus najbanalniji odnošaj na svetu, tek posredno vezan s lepotom i kvantitativno-kvalitativnom anatomijom, ljudske mogućnosti su skromne, strast je samo polazište, ništa se tu ne da izmisliti, ali možemo u sebi, zbog sebe i onoga s kim smo, u beskrajnim prostranstvima bliskosti s njim uvek novo nalaziti, i ako nekog voliš biće ti vazda lep, i mislila sam, postavljajući posle razvoda svoje fotke na fejs, da među ljudima ima i džentlmena, obazrivo viteških, upoznatih sa značenjem reči dama, ali na svetu su sve same nemogućnosti…
Život je ponekad smejurija, i imaš tako sve a kao da nemaš ništa, ne znam kakva smo mi bića, naši su prohtevi nezajažljivi jer ne znamo šta hoćemo, ali uvek znamo šta nećemo, u ravnopravnosti smo prestigle muški rod, oni su postali slabiji i nikakvi, moralno posrnuli, onemoćali i zbunjeni, duhovno sterilni, kompenzujući svoju ništavnost mačo-stil agresivnošću i brojem žena s kojima će se hvaliti, robovi su svojih nagona, plitkoumni, lako ih je zavesti, vele da sam ih očarala seksipilom i pomerila im pamet, bar stotinak njih na fejsu tražili su moje poznanstvo, nikom se nisam odazvala, pamet mi nije među kolenima i trezveno razmišljam glavom, tek samo volim da se slikam, dok ovako bajkovito izgledam, u vremenu što prolazi i skoro je prošlo.
Ljudska mnenja međusobno se isključuju i mahom su pogrešna, mnogo šta u ženi vezano je za seks, što često ne priznaje, i za emocije, što uvek ističe, i ona krilatica da se šminkamo kako bi „sebi“ izgledale lepo možda i ne pije vodu, znam ja sve to, ženska pamet ponajčešće je obuzeta sobom i kao takva plitka, ali nekom visprenošću ni muška se ne može pohvaliti, svi smo mi nesugurni i gladni ordenja i priznanja, i na kraju umiremo, i nije pametno sebe postavljati visoko.
Ali opet tek šta je biće koje ni samom sebi ne veruje da vredi doli mizerija i biće bez dostojanstva, imati visoko mišljenje o sebi ne mora značiti i uobraženost, ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, horizonti su daleko i uvek treba pokušavati videti šta hoćeš i ići dalje, pa i što da ne, možda okačim i ovu treću sliku večeras, na prethodnoj sa tamnocrvenom večernjom haljinom od pre 3 sata već sam dobila 247 lajkova, i to je nešto, a ovde baš izgledam zgodno, ovako gledana s profila, u pripijenim farmericama s nenapadno istrćenom guzom i s licem prekrivenim kosom i čeznutljivo okrenutim ustranu, nije ni meni lako, vetrovi odnose snove, i pusti majmune nek skakuću oko tebe i neka pate uzaman, možda ih požuda dozove pameti i pokrene da postanu ljudi.
Izgleda da je fejsbuk, ili barem često pojavljivanje na njemu, odraz naše nemogućnosti da volimo, ili ponekad naprosto samoće, pa i zatvorenosti u sopstveni svet, zvezde u nama gasnu, uvek smo užurbani i sami i okrenuti sebi, tako lako uvredljivi povodom svega što je vezano za naše dostojanstvo, ljudska sorta sklona je laganju, samolaganju i tetošenju sebe, zalutala sam u ovaj svet, sama protiv svih, i kad samo pogledam ove poruke koje dobijam u inboksu prevrne mi se stomak, šalju mi slike svojih telesina i ušiljenih falusa, oduševljeni sobom, misleći da će i mene oduševiti, nude mi provod, imovinu i ljubav, pozivaju u mračne budžake i na izlete i u hotelske sobe, da bi me svojim umećem i znanjem usrećili, ždrepci, šarenolikog su socijalnog statusa, fizičkog izgleda, inteligencije i duševnosti, mnogi su s fakultetskim obrazovanjem, neki i s doktorskim disertacijama, ne znam ko im diplome dade, svet je žalosno mesto nastanjeno dilejama ispunjenim samima sobom, ima i „genijalca“ začaurenih u svome svetu, neshvaćenih, koje niko ne uzima za ozbiljno jer sami sebe uzimaju preozbiljno, i debila iz teretana kojima je jedina svrha ovozemaljskih dana razvijanje bicepsa, tricepsa i trbušnjaka, radost je življenja biti „dobrog zdravlja, sebičan i glup“, i pesnici mi pišu pesme, nazivaju me izuzetnom, zbog moje duše, vele, stihovno i prozno opisuju mi svoje utopističke emocije i patnju ljubavnu, iskazuju divljenje u beskrajnoj privrženosti i pevaju da sam sunce njihovog života, ne poznavajući me uopšte, a što samo zanesenjaci i socijalno-duševno neoformljeni alkoholičari mogu – šta li sam ja bogu zgrešila, svi me hoće ali su putevi zakrčeni ili ih ne nalaze, nazivaju me nimfom i golubicom, za adresu moga bivstvovanja se raspituju, hteli bi da stupimo u vezu i da im se podam, mahom su u bračnim vodama, beskrupulozniji trućaju o razvodu, neki su sa sitnijom dečicom a ima i onih sa iždžikljanim unucima, obećavaju mi kule i gradove i diskreciju, svaki od njih zajahao bi ženu bližnjega svojega uveren da mu se vlastita samo njemu nenadmašnom podaje, kretenizam, muška pomama za ženskim mesom čudovišna je, kao da su uplašeni od praznine u samima sebi, i ženska koketerija je takva, svi smo mi živa bića, bludnici, da bi se vodila ljubav moraš biti razgaćena, to je intima, kažu za strast da je prolazna, a da se duševno razotkrivanje zove sreća, za koju vele da traje, ne znam da li je tako, mnogo je nedohvatnih saznanja i ko će ih sve znati, svet je prostran i svašta se jednoj ženi u njemu može desiti, nikome nije lako, možda bez gorčine, starenja i smrti ni život vredeo ništa ne bi, ali ja sam žena i u to ne verujem.