Jutarnja hladnoća je prolazila kroz poderane krajeva nečega što se nekada zvalo košuljom i pantalonama, izazivajući u talasima titraje tela, koje je pokušavalo da se na taj način zagreje. Sunce je bilo još dovoljno nisko da bi se blagodeti njegove toplote mogle osetiti. Ipak, njemu hladnoća nije bila najveći problem, već vrtoglavica izazvana glađu, umorom i sve štedljivijim trošenjem poslednjih zaliha tečnosti koju je posedovao. Zagledao se u daljinu krmeljivim očima, koje su ga pekle pri svakom pokušaju treptaja.
– Izdrži još malo, hrabrio je sebe.
– Border tu. Prođeš hrast, oak like V, prisećao se poslednjih smernica čoveka koji je zdušno gestakulirajući rukama pokušavao da ga usmeri ka granici.
– Like V-Victory, pokazivao mu je dva prsta koja su formirala slovo V.
– Dva prsta kao simbol pobede. Da li je to slučajnost ili najava dobre karme?, razmišljao je dok je pogledom tražio hrast u obliku slova V.
I onda je u daljini, kao kroz izmaglicu, nazreo hrast. Protrljao je oči, iako mu je to donelo novi priliv bola, i ponovo pogledao. Nesumljvo, to je bio hrast koji se pri vrhu račvao i podsećao na slovo V. U tom trenutku, kao da je sva snaga ičilila iz njega, zateturao se i pao na kolena. Oči su mu se napunile suzama, dok mu se telo grozničavo treslo. I onda je nastupio napad panike, kao verni pratilac pomisli da neće imati dovoljno snage, da osvoji poslednje metre do željene granice. Čvrsto je stisnuo oči i pesnice, a kroz glavu mu se odvijao film. Detonacija, bol u ušima i telu, prašina koja razara pluća pri udisaju, krv, ječanje, razbacana tela, praznina u glavi, praznina u duši, praznina u stomaku koja kida, ispucala lepljiva usta koja mole za sićušnu kap života. To mu je dalo snage da ustane i krene ka drugoj strani. Tamo gde se trava više zeleni, i gde vazduh ima ukus slobode. Hodao je, posrtao, trčao i kao muve odagnao zvuke potere u daljini, koji su sa svakim pređenim metrom postajali sve glasniji. Nadomak sudbonosnog stabla vazduhom se prolomio rafal. Neka nevidljiva vrela udica kao da mu se zarila u leđa i ukopala ga u mestu. Uspeo je još samo da pogledom obuhvati udaljene vrhove planinskog venca u izmaglici pre nego što je pao, licem u blato ispred sebe. Došli su po njega, i vukući ga za noge odvlačili od granice. Zario je prste u blato, ali bol, to čudovište koje mu je zaselo na leđa i čeljustima komad po komad kidalo meso s leđa, slomilo je svaki otpor. Blato je ulazilo u usta, u nos u svaku šupljinu na njegovom licu. Da je mogao grcao bi, a onda se začuo glas milosđa.
– Nemojte ljudi, još je živ. Okrenimo ga da ne guta to blato, molio je jedan od čuvara trčeći ispred dvojice koji su ga vukli za noge.
Okrenuli su ga. Gledao je oblake koji su prolazili nebom. Gledao je u sopstveni duh koji se nadvio nad njim, oslobođen stega tela koje ga je sputavalo.
Konačno je bio slobodan.
Lagani pokreti usana oblikovali su poslednje reči ode smrtnom telu, što je odvažno krenulo na put ka slobodi, svesno rizika koji taj put donosi.
…….
Na ekranu se pojavila odjavna špica. Plačući, isključila je televizor, pokupila mantil s kreveta i izašla iz mračne hotelske sobe. Na ulici joj je bilo malo lakše, zbog priliva svežeg prohladnog vazduha u zgrčena pluća.
– Ne, ne mogu da ostavim muža i porodicu!, odluka ju je razdirala ali ona nije imala hrabrosti da sve to ostavi iza sebe.
U prolazu je uhvatila pogled čoveka u odelu, koji je sedeo na klupi i jeo sendvič. Imala je osećaj da joj je pročitao misli. Spustila je glavu, jače stisnula mantil i ubrzala korak. Čovek je pogledao na sat i trgao se.
– Zar je već toliko sati! Moram požuriti da me onaj dupeglavac od šefa ne bi opet kritikovao što kasnim minut s pauze. Kad bih samo imao hrabrosti da potražim nov posao, pričao je čovek u odelu sam sa sobom.
Ustao je i žustro bacio nepojedeni sendvič u obližnju kantu za đubre. Toliko se u svom besu naglo okrenuo i zakoračio da je naleto na mladića kome su od udara knjige ispale iz ruku i pale jednim delom u baru. Čovek se nespretno izvinuo i žurno nastavio put.
– E tu vam je i mesto, mladić se obraćao knjigama. Kako li su samo roditelji uspeli da me nagovore da upišem fakultet? Najradije bih ove knjige ostavio u blatu i izgubio se u nepoznatom pravcu.
Mladić se sagao i pokupio knjige, otresajući sa njih blatnjave kapljice vode. Videvši autobus u daljini, potrčao je prema stanici na kojoj je stajala devojka sa dugom svetlosmeđom kosom. Stigli su u isto vreme. Vrata su se otvorila i autobus je bio spreman da u svoju utrobu primi nove putnike. Mladić se okrenuo prema devojci i ugledao dva najlepša tužna plava oka, iznad braon pegica. Pokretom ruke joj je pokazao da joj daje prednost pri ulasku, ali ona je samo odmahula glavom i nastavila da grize donju usnicu i krši ruke. Slegnuo je ramenima i ušao. Vrata autobusa su se zatvorila i on je nastavio svojim ustaljenim putem.
Devojka je duboko uzdahnula, pokupila kofer kraj njenih nogu i krenula niz ulicu. Danas neće napustiti ovaj grad. Nije više bila tužna, jer na kraju, svako je slobodan u svom izboru.