Kraj šporeta na kome u loncu vri voda, sjede moja majka i Cvetanka.
Sjede i razgovaraju. Kraj je avgusta i rijeka je savim oplićala i u njoj nema više riba…
– Eto, Bože, umiru mladi ljudi! – veli Cvetanka i nastavlja: – Eh, za koga ti ono počeh kazivati? Da. Za Tikomira. Vidjela sam ga proljetos kada svrati ovdje u ambulantu. Sjedio je u kolima, a blijed, blijed i sve mu grašci znoja na čelu! Zaustaviše se kola i on, sestro, siđe pa pravo u naše dvorište, kao sada da ga gledam. Hoda, nabada mršavim nogama, oslabio i istanjio se – ama, vjetar da dune odnio bi ga, čini mi se?
Dođe tako blizu do mene, a vidim ne poznaje me. – Tetka – reče mi – da mi daš malko hladne vodice – ako imaš?
Odmah skočih do bunara i donesoh mu vodu u jedno maleno kofiče. Sramota me, ali što se našlo to se i dalo! A i naši smo, pa nećemo mnogo da zamjeramo.
Uze on kofu, nagnu je i – pije! Ne znam koliko je bilo u njoj, ali je on svu ispi. Ništa mi ne reče. Okrenu se od mene i samo mahnu onima u kolima da idu, a on će ih stići do ambulante…
Poslije razbrah da je umro! Vozili su ljetos bostan traktorom odavde čak u Čačak i on, dok su se vozili, cijelim putem sjedio na bostanu i ni sa čime da se ne pokrije!?
Vjetar ga probio, a kako i neće? I čitavo ljeto mu prođe u bolovanju. Bolovi u glavi, a on crven. Crveni se crveni, te ga presiječe neka moždana kaplja i skide se!
– Ko zna? Možda te je i poznavao, nego nevelan čovjek pa mu nije ni do čega – odgovora joj majka.
– Šta reče? Ne čuh te…?
– Kažem za to kad si mu davala vodu. Možda te je i poznavao, ali nevelan pa i ne misli mnogo na poznanstvo!
– Sigurno!
Samo to veli Cvetanka. Prekršta ruke i ostavlja ih u krilu, ali ne zadugo. Ubrzo joj više ne miruju. Premeće šakama i uvlači ih jednu u drugu. Tanke su joj i blijede – sama kost i koža, i krupne modre vene na njima. Pogled mi se u tom času iskrada u pravcu majčinih ruku. Trenutno su joj zauzete: ubacuje u šporet riječne suvarke, pa odmah zadiže poklopac lonca i viri u njega. Nemarno vraća poklopac, a izraz lica joj je pomalo šaljiv; domaćinski zbog gošće i zbog toga što je u tom trenutku sretna zbog mog povratka. Nije se moglo naslutiti što će reći, i – potrajalo je to, ali ne zadugo. Jednu, najviše dvije sekunde. Progovorila je bez napora.
– Eh! Ništa te ne ponudih! Da ti dam malo rakijice – da te častim za sina?
I još dok to ne doreče, Cvetanka se usprotivi: – Aaaa! Ne! Ništa ti neću. Ne pijem, moja ti…
Mati se podiže sa stolice lako – lako i hitro! Odnekud donese bocu sa već načetim pivom. Žuti se providna boca dopola otpijena i začepljena kukuruznom komušom – žuti se kao dno bistre rijeke, a majka veli:
– E pa, ako si meraklija za pivo?
-A, ne! Ništa ti neću. Ne mogu, a nije da kažeš da neću?!
Nailazilo je zatim vrijeme u kome je majci valjalo nešto činiti kako bi zadovoljila gošću kad je već odlučila da to uradi, a Cvetanka je sama znala hoće li ili neće prihvatiti ponudu. I mati joj pruži kuhani klip kukuruza i Cvetanka ga uzede, ćuteći! Iz majčinih ruku prinese ga k ustima i zagrize; – Hmm! Lijep, fin klasić! … Eh, mori, eto šta je čovjek, pust da je? I – šta da se onda kaže?
– A, ništa! – odgovara joj mati, no Cvetanka nastavi dalje: – Ja, opet, kažem da je najbolje čuvati zdravlje, i da ljudi „odlaze“ po redu! A žao mi kad tako čujem da je otišlo mlado i zeleno. Neka Gospod uzima nas stare, a mladi neka još požive…
Tako je umro Tikomir – sjećaju se u nastavku, naizmjenično se dopunjujući u govoru.
Godinu prije njega, pokojnog Tikomira, isto pred kraj ljeta, otac im sahrani i mlađeg Kitana, ali i onda ne zaplaka, a niti sada – za Tikomirom! Bre, od čega mu bješe duša? A možda plač i ne pomaže mnogo… ja bih, čini mi se, oči isplakala i moralo bi me nešto zaboljeti i otkinuti se, evo odavde – pokazuje rukom na grudi! A on, eto, samo mu malo obrve smrknute, sako mu visi na leđima, a ruke mu se tresu, pa i to samo ono što se golim okom može vidjeti. Ništa drugo da mu otkriješ! Da Bog sačuva…
Pričanje se za trenutak prekide.Zavlada nekakva čudna tišina. Gledam u ugao sobe i pogledom tražim štap za pecanje. Cvetanka je već otišla. – Majko! Ko bješe, u stvari, Cvetanka? – pitam je.
– Ona je Stojančetova majka… onaj što je s tobom išao u školu.
Postiđen zbog toga, što ga se ne mogu sjetiti, sudaram se s njom na izlaznim vratima, a ona me pita šta ću raditi?
– Ići ću na pecanje – kažem, i onda se ona brine zbog plitke vode u rijeci i kaže mi – O, pa nećeš ništa upecati! Samo male ribice. Ovolicne – kao prst! Savija kažiprst, pokazuje mi ga, a ja krenuh …
Ispraća me do iza kuće, te još i hoda za mnom zastajkujući i gledajući me izdaleka.
Zamjeram sebi što je ne upitah šta će ona r a d i t i i pomislih kako je trebalo reći: „Šta ćeš ti, majko, raditi – kada ja odem … na pecanje?!“
Bilo bi joj drago da to čuje poslije trideset i više godina… No, kako joj navrijeme ne rekoh to što joj je trebalo reći, preostao mi je jedino gorak okus u duši i čuđenje koliko ništa ne znam…?!
A sjećam se da me je čak upitala imam li i udicu , a ja joj tek onda odgovorih: – Imam! Imam, majko!… Imam jednu malu „dvanaesticu“ i vezaću je kada dođem do onog vira pod vrbom, a onda će nešto morati zagristi i tada ću da povučem… Potezaću i vući ću, pa ću na kraju i svoju „dušu“ iščupati, jer me neće mnogo boljeti pošto je udica sićušna, te će se i sama otkačiti!!!
Vratih se sa pecanja sa četiri ulovljene ribice od kojih je svaka bila dugačka kao srednji prst!
Majku ne zatekoh u kući.