Moj doktor me svaki put prvo nariba, a onda se uhvati za glavu, pitajući se od kog najbržeg melema da krene, jer svaki put se junačim, sve u nadi da će boleština proći sama od sebe. I svaki put uspem da „doteram cara do duvara“ – i tek onda priznam da sam opet poražena.
Ne znam da li i kako magarac kašlje, ali krajem novembra celu noć sam, tako kažu za takav kašalj, magareći kašljala, san je bežao od mene – i odlučila sam da se ovaj put ne junačim i da ujutro odmah odjurim kod doktora.
Odjurio je on od mene. Otišao je u penziju.
Novi, „izabrani doktor“, lako postavlja dijagnozu, još lakše terapiju i iz apoteke, sa punom šakom antibiotika, odlazim kući da lečim bronhitis.
Magareći kašalj i nesanica, a popila sam sve pilule, uopšte se ne predaje, ne predaje se ni temperatura i posle desetak dana eto mene opet kod doktora, a eto mene opet i iz apoteke, ovaj put sa punom šakom pilula protiv kašlja i šlajma.
Pluća, lepo vaspitana, ništa neće da pljuckaju, a sav šlajm materinski je prigrljen.
Posle desetak dana, eto mene po treći put kod doktora.
I, ne izlazim u pravcu apoteke, izlazim u pravcu bolnice, sa uputom za infektivnu ambulantu, da se tamo ustanovi uzrok kašlju. Na infektivnoj začuđeno gledaju uput, još začuđenije mene, kao da smo vanzemaljci, rutinski me pregledaju i kulturno izbacuju napolje sa uputom za plućnu ambulantu, u krugu bolnice.
Nisam otišla. Otišla sam u Antituberkulozni dispanzer, u krugu grada, u dispanzer u kojem se obavljaju svi plućni pregledi i snimanja, a tamo je i doktor u kog imam puno poverenje – i koji će me odmah i pregledati.
I eto mene kod kuće, sa upalom pluća i opet sa punim šakama lekova.
A do punih šaka stiže se kao „bos po trnju“. Iz Dispanzera se ide kod „izabranog doktora“, samo u njegovoj nadležnosti je da piše recepte, u apoteci jedan lek imaju, ali na receptu nije dobra šifra, a drugi lek nemaju, moraću u drugu apoteku. Bleda kao kreč, sve kraćeg daha i klecavijih kolena, vraćam se kod „izabranog“, pa u apoteku, pa konačno kući.
Drugi lek neka potraži moj sin.
Da je tražio, tražio je. U okrilju grada je more i državnih i privatnih apoteka, u jednoj-jedinoj, jedna-jedina kutija tog leka, kupiti se ne može, ali na receptu nije napisana ispravna dijagnoza – i moj sin je prinuđen da i on upozna mog „izabranog doktora“.
Danju, sedeći u mom kutku jer naređeno mi je da mirujem, samo kašljucam. Noću, u krevetu, čim se ušuškam i počnem da tonem u san, od sna – ništa. Lekove uredno pijem, a još urednije magareći se oglašavam, kašalj još urednije razdire ne samo pluća nego i ceo grudni koš, sve rezove i štepove od ranijih operacije, sve „rupe“ od drenova, a i stomačni mišići pucaju. Pri svakom pokretu i okretu u krevetu, razdiranje je sve groznije, sve češće sam primorana da pri kašljanju naglo sednem, da sve bolove bar malo ublažim, sve češće stežem zube da ne jaučem.
I eto mene opet u Antituberkuloznom, i eto mene opet temeljno pregledane. Bolovi takvoj upali pluća i tako dugotrajnom krvničkom kašlju sasvim prirodno sleduju, a meni sleduju i lekovi protiv bolova.
Za tri dana sledi i nova godina.
Grad je svečano ukrašen, nesebično ga ukrasile i snežne pahulje, a ja prvi put u životu nemam snage za kićenje jelke, još manje za pripremanje svečane trpeze i sve iskre svečanog dočeka Nove potpuno su zgasle. Na sam dan dočeka, na kuhinjskom stolu, jedino male saonice sa Deda Mrazom i Bakom Mrazicom i umesto irvasa, upregnutim vrancima – daju nagoveštaj da veče ipak nije sasvim obično.
Uveče, spremam se u krevet, bolovi, udruženi sa kašljem, sve nestrpljivije nasrću, pauze su sve kraće, otimaju mi se jauci, propraćeni suzama, a i one se otimaju, a rađa se i još žešći bol. U krstima kao da neko rebrasti bodež zavrće. Uzalud stezanje zuba, uzalud lekovi.
Sa gradskog trga, dva sata pre ponoći, dolazi sin da večera, pa da se vrati na svečani doček, a ja jauke i suze ne uspevam da sputam.
I eto nas, taksijem, u hitnoj pomoći.
Srećom, jedini gosti.
Svečano doterani.
U pidžami sam, kućnoj haljini, kaputu, zoknama i papučama.
Pokušavam sa pričom o plućima, kašlju i krstima, doktor misli da moje srce slabi i luduje, a pritisak skače, prekida me, moram brzo da legnem na drveni sto, da urade EKG, bolovi u krstima ne dozvoljavaju, s jaukom se u luk izvijam, ali odjednom su na meni svi gajtani, EKG otkucava, u levoj ruci zabodena braunila, u braunili špric, u špricu neki lekovi…
I eto nas opet u taksiju, sa uputom za bolnicu, za plućno i interno odeljenje.
I tamo smo jedini gosti.
Prvo na plućnom odeljenju, odatle na rendgenskom, koje je skroz na drugom kraju bolnice.
Napolju je minus šesnaest, sneg visok, prtine zaleđene, ali hladnoću uopšte ne osećam. I ne šljapkam u papučama čitav krug po dvorištu bolnice. Samo malkice. Postoje prečice, istina noću zaključane, ali dobra doktorica daje nam ključ, s molbom da ga ni slučajno ne izgubimo, jer – nemaju drugi. Ne osećam ni bolove. Lekovi iz hitne, sa injekcijama, učinili su svoje. Lako podnosim sva snimanja, lako se vraćam na plućno odeljenje, sin nosi snimke, a pucnjava i vatromet, ne iz kruga bolnice, pozdravljaju naš dolazak.
Eto nama Nove.
Doktorica, dve sestre, sin i ja, srdačno smo se izljubili.
A Deda Mraz me darivao pregledom i doktoričinim lekovitim rečima. Sve je u redu. Nema vode u plućima, ni u plućnoj maramici, nema, ako sam dobro shvatila, ni oko srca, porebrice nisu upaljene, nema ni onoga čega se svi najviše plašimo, pa mu i ime izbegavamo, a i upala pluća prolazi. Na internom nemam šta da tražim. Srce je zdravo, što se vidi i na snimku iz hitne. Bol u krstima nastao je zbog bola u kičmi jer silnim napadima kašlja i trzajima tela, uspela sam da uklještim živac. Braunila je još u mojoj ruci, ne brani prilaze mom krvotoku i časte me još jednim lekom protiv bolova.
Sin i ja, presretni, taksijem odlazimo kući. Svesni da smo, ne samo zbog svih rezultata, dobro prošli. Posle ponoći nigde ne bi bili jedini gosti. Stignu oni pravi. Novogodišnji. Teže ili lakše povređeni, manje ili više pijani, manje ili više ratoborni, manje ili više…
I?
Ko kaže da nisam bila na dočeku Nove!