‘ Izabrana pisma’ dvojice autora Ginsberga i Keruaka

IZABRANA PISMA
KERUAK – GINSBERG

CLIO
BEOGRAD
2016.
AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković

Nakon ubedljivog predgovora Muharema Bazdulja,  napisati prikaz za naslov  ‘Izabrana pisma’dvojice korespondenata poput Ginsberga i Keruaka mu dodje nešto kao nemoguća misija. Ono, izneti svoj neki stav, ili vidjenje vezano za sadržaj medjusobne prepiske je poželjno koliko i nije, ali se ponovo zapitam šta napisati nakon zbilja briljantnog Bazduljevog predgovora!? Složiti se sa napisanim u nj. predgovoru je tako prirodno, ali uzevši značaj književnih opusa obojice ovde, pristojan i samo takav prikaz u cilju davanja nekog sopstvenog doprinosa u afirmaciji ukupno im napisanog nekako se nameće te ću u daljem tekstu pokušati izvući najznačajnije i najzanimljivije iz pisama obojice a sve iz razloga upoznavanja potencijalnih čitalaca sa sadržajem već pomenutih. Prepiska na relaciji Keruak – Ginsberg je krenula 1944. i potrajala sve do 1963. godine!

Keruak i Ginsberg (uz Ferlingetija, Meklura, Kizija, Korsoa, Kasidija, Barouza i nekolicinu) su u toj sopstvenoj potrazi za identitetom i shvatanjima kontra konvencionalnim u vremenu ne tako naklonjenom književnim stvaraocima, gotovo nesvesno postigli nešto što drugima nije uspelo ni sa mnogo jačim oružjem, izmenili su sveti poglede na Taj, individualno osvešćivanje je tada konačno zaživelo, umetnost se širila i razvijala, granala se! Obojica su, kako to ovde već stoji ‘prolazili’ kroz primljena pisma pružajući iskrenoiscrpne odgovore, ne zanemarivši pri tom ni reč koja je tražila odgovor. Tako Keruak piše Ginsbergu kako trenutno radi na tri romana ali da mu to nije dovoljno pa se bacio na čitanje kao i na vodjenje dnevnika ne bi li tako popunio prazninu sopstvenog kreativnog načina življenja (čitam kao manijak – piše Keruak ovde). Iz ovog se može zaključiti kako je Keruak na pisanje i samo  pisanje zbilja potrošio svoj život! Nikada se nije uspavao na lovorikama dostignutog, ili stao, svestan kako bi napravio neoprostivu grešku. Tako mu je i Ginsberg pisao da ne tera svoje umetničke probleme nazad u pećinu! U delovima pisama imamo i nj. gotovo poistovećivanje sa ličnostima iz pročitanih knjiga, tu aludiram uglavnom na ličnosti iz dela Tolstoja i Dostojevskog. Keruak i Ginsberg su, nema tu sumnje, u nekom, i da li samo pokušaju pronicanja u trenutke kajanja, nekapiranja pojedinaca ali i toj pocepanosti na dvoje, borbi versis alter ega, uspevali i pronići u rusku dušu! Nisu patili od kreativne sputanosti a uz savršeno obostrano razumevanje težili su zajedničkom izvlačenju najboljeg iz teških i naizgled bezizlaznih situacija, mada je postojao taj povremeno opravdani strah od nerazumevanja i neprihvatanja, tako da su se i sadržaji pisama uglavnom svodili na dostignuto te probleme sa izdavačima kao i postizanja saglasja na tom planu.Njihovo delovanje vidim i kao nezaustavljiv proces kako u tom kreiranju tako i u oslikavanju promena, napuštanja dotadašnjeg načina življenja i startu tog individualnog osvešćivanja u tim središnjim decenijama prošlog veka. Spajala ih je ta kreativna nit, te su i pisma uopšte uzev imala takav karakter, razmenjivanje informacija o svim temama ali ponajviše o književnim stremljenjima obojice. U suočavanju sa sobom , iščekivanju neke kreativne vizije, Ginsberg piše Keruaku kao napušta sve i kreće preko celog kontinenta put nepoznatog, ostavivši sebe tako na milost i nemilost elementima iz života sačinjenim od sujete i straha uz zaključak da će mu dom biti svugde.

Zanimljiv je Keruakov odgovor na Ginsbergovo pismo u kom stoji kako želi da ga vidi , ali je zauzet teranjem užasa koji ga spopada iz razloga publikovanja nj. rukopisa od raznih izdavačkih kuća uz ono, pobeći ću negde da se odmorim od odvratne površnosti književnog sveta sa kojim imam posla. U pismima se susrećemo i sa likovima iz nj. romana ( Džini Bejker je Keruakova devojka iz romana Na putu a Težeira je u istom Vilanova).Njihovu prepisku doživljavam i kao nesumnjiv dokaz kako se ovde zapravo radi o dvojici vrhunskih književnih intelektualaca koji su živeli u vremenu kom baš i ne pripadaju jer, obojica su daleko ispred tog, nesagledivi tada u svoj svojoj književnoj monumentalnosti da bi tek u decenijama ispred zavredeli potpuno shvatanje i razumevanje čitalaca a nekim priznanjima uopšte nisu težili. Reći ću i to da je dočarati četrdesete prošlog veka, podrazumevalo slušanje džez ploča na fonografu (preteči gramofona) pa tako Keruak u pismu Ginsbergu naglašava kako je slušao stvar Gone With the Wind – Mela Torma a sve u društvu sa izvesnim Tomom Livornezeom. Piše Ginsberg Keruaku tako da se zemlja nije prevrnula u svom grobu, ali se otvorila nova sfera, te naglašava kako su se uvek pitali o nivoima nakon niova i krugovima posle tih te da je rezultat svega uzvišen neki krug koji sadrži život ili viziju u kojoj su sve nove vizije samo senka a da je razumevanje svega konačno znanje, znanje koje nosi genije, prateći usput jer mu je na plećima breme celog sveta. Ginsbergovo pismo Keruaku iz 1948. godine govori o tome kako je urednik harvardskog književnog časopisa , izvesni Vejk odbio objaviti odlomak iz romana Varoš i grad gde ga ovaj teši na način da duša mora govoriti i to sasvim jasno a ne pomoću književnih simbola kao ‘muku mučeći’ jer mora da preuzme svu odgovornost u tom romanu koji mu izmiče. Nemoj da oslabiš, nemoj dozvoliti da te ophrvaju  iluzija i bes. Iz ovog i drugih pisama se jasno vidi koliko su jedan drugog podržavali u istrajavanju na tom književnom planu. I ostaje taj njihov negativan stav vezan za USA tog vremena (sistem koji je prava, užasna mašina napravljena da stvara patnju, degradira ličnosti itd) te iz tog razloga treba pokrenuti čamce za spasavanje (kako to ovde i stoji). Iščitavanjem daljeg sadržaja pisama , toj korespondenciji izmedju njih nailazim na odredjena neslaganja pogotovo kada se radilo o Keruakovom naslovu Na putu i Ginsbergove sugestije vezane za poboljšanu verziju tog a što naravno Džek nije prihvatio. Vilijam Barouz  (Bil Li) se provlači kroz manje-više kompletnu prepisku te začudjuje činjenica o uskraćenosti za pisma pomenutog obojici, mada se da naslutiti  kako se on nije pretrgao u pisanju tih. Barouz jer nesumnjivo koliko Džanki toliko i Queer te njegova korespondativna odsutnost ovde i ne začudjuje ali intrigira u smislu onom, da li je i koliko pisama uputio obojici!? Dolazimo tako i do imena Malkolma Kaulija , američkog pisca, urednika i kritičara, čoveka koji je odigrado ključnu ulogu u publikovanju Keruakovog Na putu romana. Ne mogu se oteti utisku o toj zbliženosti Keruaka i Ginsberga ali i drugim značajnim prevdodnicima bit pokreta, te bez obzira na povremena neslaganja, izražena obostrana podrška nikada nije izostalapa čak i u slučaju geografske udaljenosti a što potvrdjuju ova pisma. U jednom takvom koje je Keruak uputio Ginsbergu 1954. stoji  kako se  (zajedno sa Alom Šiblerom i Šilom Vilijam ) odvalio od pejotla te da je pod uticajem tog  hotel Ser Frensis  Drejk izgledao kao lice večnog robota sa Golgote okrunjeno dimom uz dva velika staklena oka sa svake strane (radi se u stvari o muškom i ženskom toaletu Starlajt restorana) što se diže sa tla od popločane magle i to je ta vizija pod uticajem pomenutog koji je poslužio kao izvorna inspiracija pri pisanju songa Howl (Urlik) u izdanju Ferlingetijeve knjižare Siti Lajts! Keruak kaže i to da je Bit Druga Religioznost Zapadne Civilizaije i o tome podrobno piše Ginsbergu.Pa ipak, teret slave se nekako krajnje negativno odrazio na Keruaka, kao da je ustuknuo nakon uspeha koji je postigao sa svojim naslovima a razlog svakako da treba potražiti u činjenici njegovog nesnalaženja u okruženju slavnih za razliku od Ginsberga koji se mnogo bolje nosio sa tim i ostao je doslovno odosledan toj bitničkoj  filozofiji. Pominje Ginsberg i Telonijusa Monka, kog je (kao neafirmisanog tada) slušao u jednom njujorškom baru.

Imamo ovde i nekoliko njihovih definicija vezanih za bit generacije i Bitnički pokret uopšte u kojima stoji da su pripadnici generacija stasalih nakon Drugog svetskog rata iskazivali tu otudjenost od moralnih i društvenih normi i odgovornosti iz razloga gubitka iluzija uz drugu onu po kojoj su se pripadnici tih istih generacija angažovali u relaksaciji društvenih i seksualnih tenzija uz otovoreno zalaganje za nedisciplinu, mistično odvajanje od društva i materijalno jednostavne vrednosti  a što je navodno rezultat onog hladnoratovskog gubitka iluzija!! U toj njihovoj prepisci nailazim i na imena Džona F. Kenedija te Ričarda Niksona uz izražen veoma negativan stav prema obojici. U jednom od poslednjih , koje je Ginsberg uputio Keruaku, pita se zašto Amerika ne proizvodi hranu i energiju umesto gasnih bombi jer svugde u svetu ljudi gladuju, mada u USA ne misle tako jer, daleko je koža tih gladnih. Zaključuju da je Amerika zla, pljuju je, uz ono, trebalo bi da se popravi li umre te je zato mrze!! Kapiraju i to da je ova mržnja nepatriotska do večnosti , ali, jebe im se (tako stoji u pismu – sorry svima), ionako će umreti. Dobro je, na koncu, da su pisma sačuvana, iz tih se stvarno može zaključiti sa koliko predanosti i posvećenosti su prilazili pisanju naravno uz sve ostale istaknute bitničke književne predvodnike. Izdavačkoj kući Clio sve čestitke za publikovanje ovog naslova!

U Šapcu, 11.05.2017. godine