Priča o Čakiju je priča velikog broja omladine u našoj zemlji.
Čaki je problematičan tinejdžer. Ima 18. godina i treća je godina Tehničke škole u Valjevu. Neko bi rekao, odrastao mladić je na pragu svoje prve zrelosti. Ali, nije tako. Uveliko se kreće lošim putem, bez pravih planova za život koji ga raširenih ruku čeka. Čaki je dete razvedenih roditelja. Do svoje dvaneste godine živeo je u Beogradu sa majkom, a onda se desio incident sa njom kada ju je udario. Svađa je ostala u njemu kao trauma i tad je pobegao u Valjevo kod bake ne čekavši policiju da ga privedu kao kriminalca.
Tu noć nikada neće zaboraviti. Majka je spas od razvoda tražila u izlascima sa čudnim muškarcima, bez imena i lika, uz to se napijala do besvesti. Radila je u bolnici i slabo ju je viđao. U stanu je ostajao sam, bez hrane i bez majčinog toplog zagrljaja. U školu je odlazio da vidi jednu devojčicu, ali je ubrzo shvatio da on nije njen izbor dobrog dečaka. Često se tukao, bežao sa časova i tad uvideo radost uličnog slobodnog života. Niko ga nije pitao ništa, niti zahtevao. Ostajao bi po celu noć na beogradskim ulicama družeći se sa romskom decom koja su prosila. Tu, među nepoznatim licima nalazio je malo topline i lepe reči. Svemu tome je došao kraj, jer kada je udario majku pesnicom po licu, odmah je napustio stan. Čuo je u odlasku njene pretnje.
Znao je da će ga baka zaštititi. Njena ćerka se promenila od razvoda sa Draganom, Čakijevim ocem koji radi u opštini Palilula. Cela porodica se razvodom urušila kao kula od karata. Oboje su vodili svoj život, a za Čakija nisu imali vremena. U svojoj slobodi nisu se setili da on postoji.
Ušao je u voz za Valjevo bez novca. Konduktera je uspeo da izbegne čestim odlascima iz vagona u vagon. Sa svojih dvanest godina, znao je da se čuva u svim situacijama. Kada je stigao u Valjevo, bila je ponoć. Ostao je na ulici do ranih jutarnjih časova. Razmišljao je šta da radi, ako ga ona ne primi u kuću koja je bila u Tešnjaru? Oklevao je i po prvi put osetio neizvesnost svojih postupaka. Valjevske ulice su bole prazne kao i njegove misli. Stao je pred jednu pekaru i prvog kupca zamolio da mu pozajmi sto dinara za burek. To je naučio od romske dece sa kojima je provodio dane i noći u Beogradu. Čovek ga dobro pogleda i on se uplaši da ga možda poznaje, što je verovatnoća ravna nuli. Čovek reče:
,, Evo ti dvesta dinara, ali mi obećaj da ćeš kad kupiš burek, da odeš kući. Vidim da si imao tešku noć. Mlad si za lutanja!“
,, Obećavam i hvala vam puno! Vratiću vam novac!“
,, Neka…samo idi kući, tvoji te sigurno traže!“
Posle tih reči, zaboravih na doručak i otrčah do kuće bake. Zalupah iz sve snage na vrata. Čuh njen glas i osetih se sigurno.
Od tada je prošlo pet godina. Čaki je živeo sa bakom, završio je Osnovnu školu u Valjevu i upisao se u Tehničku. Nastavio je sa životom koji mu se dopao još u Beogradu. Lutanja i bežanja su bila sastav njegovog života. Sa šesnest godina je otišao sa drugom u Beograd na Zvezdaru
samo da bi se napili, videli neke devojčice sa kojima se dopisivao sa fejsa. Pre toga su opljačkali jedan diskont pića u gradu i tim novcem provodili po klubovima. Iz sve snage je želeo da ga vide roditelji, ali oni nisu znali da je njihov sin veoma blizu njih. Pred zoru su, bez novca, krenuli peške za Valjevo. Bili su pijani. Putovali su petnest sati, a u Divcima su pali od iznemoglosti. Divci su samo sedam kilometara od Valjeva. Pokupila ih je hitna pomoć i odvezla u bolnicu. Posle sat vremena su pobegli iz nje i dovukli se s’ mukom do bakine kuće. Spavao je dva dana. Za to vreme se odvijala prava drama. Otac je prijavio njegov nestanak policiji, pretio telefonom svim Čakijevim drugovima da mu otkriju gde se nalazi? Baka nije znala ništa o njegovom povratku.
Čaki je upadao je u konflikte sa starijima, a u srednjoj školi i sa profesorima. Pretio im je batinjanjem, vređao ih i psovao. Činilo se da se ničega ne boji. Kada bi ostajao sam u svojoj sobi u potkrovlju, dugo bi gledao pune ulice Valjeva i patio za majkom i ocem. Zaboravili su ga, a sve što je radio, bilo je da privuče njihovu brigu za njega. To se nikada nije desilo. Majka je nastavila da pije, otac ga je zvao samo radi grdnje. Baka se jedino brinula za njega. Govorila bi:
,, Veljko, (ona nije znala za njegov nadimak) smiri se malo! Razmisli o posledicama koje tako mlad izazivaš. Prestani da pušiš, da piješ i bežiš od problema koje praviš svima! Zar ne pomisliš na mene staru kada te nema danima, da se brinem i plačem. Ne znam na koga si, ko da te sam vrag pravio!? “
Znala je ona da je na njenu ćerku. Imala je mnogo problema i sa njom, a i sad. Dragan je čovek koji je digao ruke od oboje. To nije mogla da razume.
Čaki je treća godina školovanja. Provlačio se uz pomoć bake. Opravdavala mu je časove, molila za ocene kod profesora. Čuvala ga je i od policije, iako je više puta osetila travu u kući. Nije znala kako da se sa svim tim bori. Nadala se čudu i često molila Bogu u tajnosti, jer Čaki nije verovao ni u šta.
Kada je pošao u drugo polugodište, opet je pobegao iz Valjeva. Ovog puta je kucao na majčina vrata od stana u Beogradu.
Niko se u stanu nije čuo.Kroz glavu mu prođe misao da možda majka ne želi da ga vidi. Tad se ponovo razbesneo. Sa osamnest godina je veoma razvijem mladić i nije mu bilo teško da odvali vrata majčinog stana. Kada je ušao, shvatio je da nema nikoga. Ili je na poslu, ili sedi u nekom kafeu sa sumnjivim tipovima i pije. Odlučio je da je sačeka. Vrata nije mogao da zatvori. Ostala su otškrinuta i ustajao vazduh iz hodnika se provlačio kroz sve sobe. Iz vitrine uze piće i bez čaše nagnu. Vrlo brzo se opio. Teturao se po stanu, zaboravivši i razlog zašto je došao. Znao je da mu se majka neće obradovati kada ga vidi pijanog. Nasmejao se na te misli. U stanu do njih živi njegova drugarica. Pre su se viđali, ali daljina čini da se otuđi od svih iz zgrade. Lara uđe i pozdravi ga glasnim zviždukom. Da, bila je slična njemu. Zajedno su maštali o životu koji nisu znali da opišu. Večeras su se ponovo našli. Lara mu pade u krilo i sruši na pod. Nekontrolisano su se smejali.
,, Veljko…pa gde si ti!? Nestao si!“
,, Hahaha, nisam nestao. Živim u Valjevu. Znaš da oduvek imam problema sa kevom!“
,, Žena je potpuno luda. Viđam je kako priča sama sa sobom. Da…u prolazu hodnikom. Svi se samo krste kad je ugledaju. Mislim da radi. Možda treba da dođe uskoro, a ti ..ti si u pravom elementu da ti se obraduje.“
Opet su se zasmejali. Tada uđe njegova majka i stade kao ukopana. Izgledala je da ih ne prepoznaje.
Čaki je nastavio da se smeje. Situacija je bila na ivici kontrole. Komšinica je odmah izašla, misleći da je to najpametnije. Dok se pela na sledeći sprat, ugledala je policiju. Shvatila je da će Čaki biti u problemu, ali ništa više za njega nije mogla da učini. Za to vreme izbila je svađa njega i majke. Ona ga je udarila, on kao nekada uzvratio. Pala je pred nogama policajca. I dalje se smejao, ne pokazujući šta u sebi oseća. Želeo je da popriča sa majkom, da joj se izvini za sve što joj je učinio, ali njena bezosećajnost je eskalirala. Rekla je krvareći iz nosa.
,, Vodite ga i ne puštajte! On mi je obio stan!“
Ničim nije ukazala da je to njen sin. Odveli su ga i ispitivali više sati u stanici. Bio je sam, pijan i lud od nepravde. Derao se na sve, urlikao, šutirao svakog koga je mogao da dohvati. Udarili su ga više puta. Padao bi i želeo da više nikada ne ustane. Dizali su ga uz psovke i pretnje. Odjednom se sve stišalo i zaspao je na stolici. Kada se probudio posle nekoliko sati, video je nekoliko očiju uprte u njega. Bolelo ga je telo od neudobnosti i stiskao je vilicu zbog toga. Opet su ga propitivali, ali sa dosta strpljenja. Ćutao je na sve optužbe. Kome bi i objasnio svoje namere u tom stanu i da li bi mu poverovali? Odveli su ga na pet dana u Lazu Lazarević. Na to što je doživeo tamo, nije bio pripremljen. Vezan za krevet, ostao mu je jedino glas i kad bi osetio snagu posle terapije, urlikao je da će ubiti majku. Treći dan se smirio. Lekar koji ga je primio prvog dana, prišao je i počeo da razgovara sa njim. Objasnio mu je da je život nepredvidiv, ali da svako ima dovoljno snage da nađe svoj put. Izlazak iz tame je bolan, ali potreban kada se dođe do dna.To je buđenje. Rekao mu je da se on budi, i da je to olakšavajuća okolnost po njega. Ako mu kaže planove za budućnost pustiće ga za dva dana. U suprotnom, ostaće više godina bez kontakta sa spoljnim svetom. Čaki mu je rekao da ne veruje u budićnost, kao ni prošlost. Veruje samo u danas, u trenutak dana. Dogovorili su se da razmisli i za dva dana donese odluku o svom životu.
Bolnica ga je gušila i podsećala na majku. Uzdržavao se da ne misli o onome što se desilo u stanu. Primao je nekakve pilule i osećao bolje. Petog dana je doneo odluku.
,, Doktore, ulica je moj život. Jedino se tu osećam bezbedno. Ali, ako donesem tu odluku, ostaću ovde među svim ludacima. Osećam da bih ih sve ubio jedno jutro. Moja odluka je da završim diplomski, da odem na maturu i zauvek napustim zemlju.“
,, Pametna odluka. Ostaviću te još pet dana. Tvoja odluka mora sazreti u tebi. Vidimo se sutra!
Nije mu se dopalo da ostane još toliko dana, ali nije imao izbora. Iz dana u dan se osećao sve bolje. Saveti iskusnog psihijatra su doneli nešto novo u njegov život. Nadu. I dalje nije verovao u Boga, ali to nije presudno za njega. Želeo je da ode što dalje od svih, a najviše od roditelja. Niko ga nije posetio, samo se baka raspitivala kako je i kad će izaći. Razumeo je da ona u njenim godinama ne može da putuje.
Petog dana je izašao. Na trenutak je osetio adrenalin i želju da napravi neki ekces, da obije trafiku, ili se napije na splavu. Ipak, seo je u voz, platio kartu novcem koji mu je doktor dao.Baka ga je zagrlila i plakala. Objasnio joj je da želi da završi treću godinu, ali nije mogao da joj kaže da će otići ubrzo posle toga iz zemlje. Umrla je pred njegov diplomski.
Čaki se držao reči i uspeo da završi razred. Na maturi se pojavio, ostao sat vremena, izljubio par devojčica i krenuo u ponoć na aerodrom. U kom pravcu i u koju zemlju je otišao, niko nije znao.