Open-minded
Key words: accept, new ideas
Definition: someone who is willing to accept new ideas and opinions
„Ne verujem u slučajnosti“, tvrdio je jedan prijatelj. A ja pak verujem. To je možda jedino u šta verujem, jedina teorija kojoj pridajem univerzalni značaj je – teorija slučaja. Zakonitost da, paradoksalno, zakonitosti nema. Stihijskom delovanju jedne bezumne i ravnodušne nasumičnosti bespomoćno smo izloženi u ovom našem univerzumu, u svoj beskrajnosti njegovog prostora i u svim njegovim paralelnim vremenima. Vrhovna sila – slučaj. Ali ne uvek i komedijant. Ne sećam se ko je to beše rekao, „Za one koji misle život je komedija, za one koji osećaju život je tragedija“. Na svoju žalost, rekla bih da naginjem onim drugima.
Ne negiram ja u potpunosti postojanje volje, izbora i njihovih posledica. No, nekako mi se čini da njihov uticaj nije tako presudan kakvim se obično smatra i da im je učešće u zbivanjima limitirano i manje-više podređeno slepom dejstvu slučaja. Mi imamo iluziju kontrole, privid da upravljamo tokom kojim se kreće naš život sve do momenta kad se dese stvari sasvim neočekivane, neprizivane, često i neželjene, koje nam izbiju zamišljeno kormilo iz ruku, ponesu nas i bace tamo gde nismo hteli da dospemo, jer su sve naše nade bile upravljene na neku drugu stranu. Kao munja nas pogodi i zaslepi spoznaja da konce svog života, da ne kažem sudbine, malo ili nimalo ne držimo u svojim rukama, što je najgore, da ih niko i ništa i ne drži, već da se zapliću i raspliću sticajem bezbroj nepredvidljivih okolnosti. Ubeđeni hrišćani tu bi se pozvali na Bibliju, stradanje pravednog Jova i božje iskušavanje prave vere, ali ja tu vidim na delu samo jednu silu – slučaj, ma kako to čoveka ostavljalo bez uporišta i zakrilja. I bez nade. No, nije slučaj uvek samo zao. Ponekad donese i lepe, čak divne stvari onima koji se tad mogu nazvati srećnicima. Samo, priroda slučaja je veoma nestalna, nedokučiva. Ne može se predvideti u kom trenutku će njegova ćudljiva narav zauzeti neki sasvim novi pravac, pa se tako nikad ne zna ni u šta se mogu izroditi i na šta izaći i stvari naizgled nedvojbeno lepe i dobre. Eh…
Prijatelja, neznabošca moje pronađene religije, srela sam posle nekoliko godina. Naravno, slučajno. Jedno vreme mi je mnogo značio. Svako bira kojim će putem i sa kojim saputnicima da nastavi dalje. Ali, teret krivice usled svesnog ili nesvesnog doprinošenja tom izboru dugo me je pritiskao, možda i do tog susreta.
– Jesi li stvarno mislila da sam lud? – pitao me je bez okolišanja.
– Mislim da nisam. Ali sam želela da verujem u to. Sve što ne možeš da razumeš automatski proglasiš i nerazumljivim, nerazumnim – dakle ludim. Tako je lakše. Ponekad i manje bolno.
– I nije tu bilo bogzna šta da se razume. Ti samo voliš da komplikuješ stvari. Malo ti je ono što je pred tobom.
– Pa moram da problematizujem svet. Kako da ga prihvatim zdravo za gotovo? Ne bi li to bilo jedno strašno osiromašenje? Odbacivanje svega što nije vidljivo?
– Nekad se u traganju za nevidljivim izgubi ono što je očigledno. Propusti se trenutak koji je mogao da bude lep.
– Pa zar tih trenutaka ne bi moglo da bude više? Zar ne možemo, bar povremeno, da se vratimo unazad, da ponovimo, evociramo, vaskrsnemo? Zar nema povratka?
– Nema.
– Zašto nema?
– Prosto nema – tužno se nasmešio. – To je jednostavno tako. Nekad ljudi možda i mogu da nastave tamo gde su stali. Recimo, da produže put zajedno. Međutim, u tom slučaju pitanje je da li su zastali u istoj tački. Ta tačka neminovno određuje pravce njihovih putanja.
– Razumem. Ti stvarno i nisi tako lud. Ako i jesi, sviđa mi se to tvoje ludilo. Ali mi se ne sviđa tvoja surovost.
– Nisam ja surov, surova je stvarnost.
– Znam. Dobro onda, zbogom, možda nam je samo ta reč i falila. Sumnjam da ćemo se ponovo sresti.
– A šta bi sa tvojom „teorijom slučaja“? Tako olako je odbacuješ?
– Ne odbacujem, ali čak i Bogu se može moliti, iako sa neizvesnim ishodom molitve. Slučaj je neumoljiv.
Osmehnuo se opet i otišao bez pozdrava. U stvari, svaki naš susret i jeste pre svega susret sa samim sobom. I pokušaj da se odgovori na neko nerazrešeno pitanje. A svako pitanje je zapravo težnja da odgonetnemo sebe.
– Šta znači open-minded? – pitala me je jednom prilikom devojčica velikih tamnih očiju i duge lepršave kose.
– Pa to kažemo za nekog ko je otvorenog duha, spreman da prihvati nove ideje i mišljenja, – izdeklamovala sam definiciju iz jednog rečnika.
– Hm. To je prilično dobra osobina. Jesi li ti open-minded?
Jesam li? Open-minded? Nisam bila sigurna kako bih odgovorila na to, a da budem sasvim iskrena prema sebi. A mala me je gledala uporno, netremice, kao da joj je odgovor na to pitanje mnogo bitniji od onog na prethodno. Podsetila me je na jednu drugu devojčicu, senu iz davne prošlosti, sa kosom zatalasanom na vetru, večito začuđenim očima i blokom punih nacrtanih labudova. Obema sam dugovala temeljno i mučno preispitivanje koje mi je donelo poražavajuće saznanje da istina nije onakva kakva bih želela da bude; da nisam tako otvorenog uma kako sam sebe uveravala da jesam. Verovatno sam iz tog razloga i proglasila svog prijatelja za ludaka, držeći se uhodanih staza, sputanih i uštogljenih ljudi, uplašenih od života, poput mene same, nespremna da izađem iz zone lažne udobnosti i unutar nje strahom zadatih ograničenja. Odatle se izlaz jako teško nalazi. I kad se nazre, i tu smo prepušteni na milost neizvesnosti slučaja… Baš zbog te neizvesnosti, pošto čovek nikad ne zna kada može biti iznenadno i konačno prekinut u onome što radi ili nastoji, ja valjda stalno iznova započinjem stvari. Ne dovršavam ih, kao da počeci sami po sebi, mistički prizivaju i nastavke. Agonijom večitog započinjanja izbegava se, ili bar odlaže, neopozivost kraja. Makar na simboličnom planu.
Prijatelja sam ipak još jednom srela. Stajala sam na keju, beskrajno umorna od nekog dugog čekanja. U jednom uglu zaravnjene i betonirane rečne obale bilo je iscrtano veliko šahovsko polje. Po njemu su se micale ogromne šahovske figure. U jednom trenutku, figure su iščezle i po polju su se kretali ljudi. Među njima videla sam i sebe i njega. Igrali smo neku čudnu igru, u kojoj niko nije uživao, ali nismo mogli da izađemo iz njenog začaranog okvira. Susretali smo se, presecali put jedni drugima, pokušavali da se približimo ili izguramo, i iznova i iznova vrteli u krug. Neki su išli unatraške, pokušavajući da se drže stalno istog pravca. On je iskočio i nastavio svoj put, kao da nikad nije ni zastajao ni učestvovao u neobičnoj igri. Ja sam stajala skamenjena. A vreme je teklo. Curelo. Shvatila sam: usamljenost ne može biti razlog za ljubav. To je nešto drugo, to mora da bude nešto drugo…
Moj prijatelj je odlazio. Možda ne u svoje snove, ali dovoljno im blizu. I dovoljno daleko od svega ostalog. Širok put kojim se udaljavao obasjavalo je zaslepljujućom svetlošću sunce. Jurilo mu je u susret, obećavalo. – Open-minded, remember, – doviknuo mi je, mašući. – Čuda se ipak dešavaju. Ti ih samo zoveš „slučaj“. I panično ga se plašiš. Prepusti se, nije tako strašno… Glas se izgubio u daljini.