Jovanka NIKOLIĆ: KAD SU OTPADALE ŠLjIVE

1.

„Razobličen sam” – rekao je frajer ulazeći u ženski toalet. – Ne smeta mi što je to tako – odgovorila je devojka vadeći iz tašnice ljubičasti krejon. Ionako počinjemo da ličimo jedni na druge. Svlačimo se i oblačimo žureći ko zna kud?! Promeniću ritam – uzdahnula je a zatim povukla suknju nadole: „…Instikti su ga učinili nesigurnim. U poslednje vreme je sve više izbivao iz kafića i bivao nezamenljiv svojim prijateljima. Bolovao je od usamljenosti i napuštenosti”.
Izbegavao ju je zato što su tako hteli, a zatim joj je vraćajući se kupovao koktele ostavljajući kusur na šanku. Ne interesuju me tvoja iskustva – prekinuo ju je zavrćući slavinu. – Kako ćeš mi to objasniti jednog dana – pitala je pretećim glasom? – Neću morati da objašnjavam – odgovorio je pomerajući njeno brbljanje udesno. – Neistina nije istina a laž je drugačija istina od neistine. Nastaje iz određenih laži – rekla je ponovo – i iz određenih istina, a da je sve to neistina ili istina određuju drugi, a ti ako hoćeš ili ako možeš u to veruješ ili ne veruješ i misliš tada da je ta istina ili neistina nečija laž a ne tvoja istina koja se dogodila negde daleko ili je samo izmišljeno. Ako želiš da i sam o tome znaš i odlučuješ, tada moraš sve to da naučiš i da budeš na onim mestima gde je to dopušteno. A to je, za milost i nemilost onoga i onih koji su o tome odlučivali tamo ili ovde ili na nekim drugim mestima, proširujući svoje istine i svoje neistine, laži i odluke, pa ne smem i smem o tome da govorim. Koliko si ti bio na tim mestima i govorio istinu ne znam, ali ja sam htela da izađem napolje i da zalupim vrata. Lagao je, što i sada čini! Tebe se sve to više ne tiče, jer si postao gluv na zvuke sa ulice kao što ćeš biti gluv za mene i moje probleme kada se ponovo budemo sreli. Ne objašnjavaj mi kome si to uradio, neću ponovo pristati i ne traži me!

Bolovao je od usamljenosti i napuštenosti i kao da je bio na ničijoj zemlji odgovorio joj.

2.

Ubiću te ako se okrenem – propustio je kroz zube. „Neću trčati nekog drugog dana i nemam nameru da promenim ritam: Volim te drukčije i nikad te neću voleti onako kako ti želiš – rekao mi je prošli put. Prepustiću se tvojim dodirima i oživeću u njegovim rukama… Ne moraš da se okreneš ako nećeš! Smrt je nepostojanje nečega, nemanje ničega i ništavnost, a umiranje je postepeno ili brzo propadanje čitavog tela ili pojedinih organa. Uvek mora da postoji neka mogućnost za spas. Ti sigurno znaš šta je to ali nećeš da mi kažeš. Nemoj tako da žuriš”!
Na trenutak je zastala, iz tašne je izvadila ljubičaste cipele i preobula ih: „Otići ću od tebe i neću ti dosađivati. Čemu vredi iskrenost ako moram drugima da verujem? Stani! Umreću ako se ne okreneš”!

Nije ništa preduzela.

3.

Sve ono što je sada nije ono što je bilo i onaj koji je bio, već ono što jeste i onaj koji je drugi. I nijedan prošli trenutak nije bio toliko dobar kao sadašnji – dovršila je rečenicu šminkajući usta.
On mi je to učinio i niko drugi! Oslobodio se mene, moje patetike i samosažaljenja. Ne znam zašto sam mislila da sam ja umesto nje, i zašto sam toliko čeznula? Ostala sam na sred ulice nemajući kud! Dosadilo mu je valjda da me obmanjuje i izbegava, pa je prešao na drugu stranu, a ja sam mislila da je taj trenutak pravi trenutak. Prišla sam mu, ali je bilo uzalud…
„Imao je odgovarajući odnos sa nekim drugim, zato nije hteo, kao ni ja”, odgovorio je frajer nameštajući kačket.
– Ja te nisam voleo kao ni oni koji su mislili da jesu – prošaputao joj je na uvo najjednostavnije što je mogao.
„Znači, ne volim te ali te ljubim” – tumačila je njegove reči spremajući se da ode, a on je uhvativši je čvrsto za ruku ponovio: „Ja sam samo tako mislio”! „A ja sam sve”– rekla je razočarano – one koje sam ljubila čak i onda kada ih nisam volela, volela bar onda dok sam to činila. – Nemam više vremena – na to je odgovorio brzo i ispraznio čašu, a ona je obuvši ljubičaste cipele na bose noge požurila iz stana. (Zašto me danas toliko ne voli?).

Objasnio je odmah a ne kasnije.

4.

Ovih drugih je sve više – pomislio je premeštajući se na susedno mesto. Rekla je da će otići a nije otišla. Spakovala je svoje stvari u kofer i stavila ga u orman, izlomila grančice magnolije, pokupila šoljice za kafu i sela na terasu okrenuvši naslon stolice ka ulaznim vratima… Previše je pokreta i kretnji da bi se sedelo. Utopijski beg je u stvari najobičnija spekulacija, mada se ne bi moglo reći da je gubljenje vremena.
„Previše je pokreta i kretnji da bi se sedelo” – ponovila je njegove reči sedajući pored. – Šta si video kada sam pocrvenela – pitala je i ne sačekavši odgovor izvadila kesicu sa bombonima strpavši jedan u usta. Pročitala sam na titlu tvoja razmišljanja: „Odlaganje kao način življenja i bolest kao posrednik između razgovora”. – Samozadovoljavanje nije bolest – rekao je, već potreba da se sačuva sopstveno biće u celini. Ovoga puta je nešto duže trajalo. Konačno, publika je zapljeskala. – To je radila svaki dan, a ne svaki čas – dodala je kesicu sa bombonima. Ponavljanje je postupak u vremenu kako bi se dobilo na vremenu. Umnožavanje sebe, drugih i stvari u sopstvenom i tuđem prostoru, u prostoru sopstvenog bića, koji omogućava da se iz ponovljenih kretnji nešto više i novo stvori, proširi i dosegne sopstveno ili tuđe savršenstvo. Kako da se odbranimo od nečijeg jeste i zaštitimo od nečijeg jeste?! „Samo je bolest iracionalna u ljudima bez mere…” – sricala je ponovo sa titla. „Ja jesam ali nisam, ti jesi ali nisi…”
Bez reči ju je ostavio samu žureći ka izlaznim vratima.
Sustigla ga je brbljanjem.

5.

Podređivanje jednog je preimućstvo nad drugim! Ako ikada odem kome ću moći da se vratim!? On nije progonjen svojim celokupnim bićem, već sopstvenim strahom da se suoči sa onim što je drugo, jer to drugo smatra većim, višim i nedostižnim, a kao takvo ono mu je potrebno u svom postojanju jer ga hrani sposobnošću koja ga čini pred samim sobom onim što jeste. Samo je sa mnom drugačiji. Jednostavno rečeno – nesigurnost mu je potrebna da bi bio siguran. Ja mu u svemu tome pomažem. Dopustila sam da me zatvori u svoju „čauru” i da gubim vreme čekajući ga. Ne javlja se. Pokušala sam da mu telefoniram ali se niko nije odazivao. „Nisam više slobodan”– rekao mi je poslednji put, a ja sam pokušala ponovo. Sloboda u mom slučaju nema nikakvog smisla ako me on kao činjenicu ne odredi njome. Ona ne utemeljuje činjenicu već činjenica utemeljuje nju određujući joj okvire sopstvenih činjeničnih mogućnosti, a naša zajednička sloboda je samo pojam koji je odredila druga činjenica sa svim pravilima koje je mogla da izmisli. Ukoliko uskoro ne dođe do mojih ljubičastih cipela i ne obrati mi se – razvaliću vrata!

To je samo rekla ali nije i učinila.

6.

Mislim da ti sve to nije bilo potrebno – rekao je frajer naručujući još jedno piće. Zabavljala ga je njena priča, te je primakao svoju stolicu bliže njenoj. Sada su sedeli jedno naspram drugog. Ona je zapalila cigaretu i nastavila sa brbljanjem: – Uvek sam se pitala da li je Odisej voleo Atenu? Ona mu je otkrila sve čari Itake, a on je nadahnjujući se tim čarima i čarima što nadahnjuju ljubio ko zna kog i ko zna koju?! „Ne postoji tragičnije vreme od vremena u kojem se živi i ne poklanjaj nikada ono što još uvek smatraš svojim” – rekao je u jednom filmu i otišao. Ona mu je na to odgovorila ne pomerajući se sa mesta: „Odiseji su nas ubijali jer nisu hteli da nas ostave ili ponovo sretnu”. – Voleo je Penelopu, zato nije hteo – odgovorio je sabesednik naručujući još jedno piće. Ona je srknula svoje i iz ljubičaste tašnice izvadila kartu sveta. – Otputovaću nekud… on kaže da je putovanje najbolji način da se sve zaboravi i da se svom slobodnom duhu da oduška… Naprovodio se i nauživao, a zatim se sa svim svojim iskustvima, drskostima i razuzdanošću, ostavivši čitavo carstvo bogova, vratio kući! Šta misliš da li ga je volela nakon svega i da li ga je htela? – Možda nije imala izbora – odgovorio je – ili joj je svaki drugi izbor bio gori…

Sve što je rekao bila je istina i rekao je sve to iz morala i nemorala.

7.

Objasnio mi je da nije frajer koji ima tvoje gestove i da mu ne treba frajer koji ima „tvoje” gestove. Rastužiš se kad vidiš i ražalostiš kad razmišljaš. Takav je bio tadašnji dan. Umorio se od mene i mojih razmišljanja. Oprostili smo se vrlo lepo, a ja sam mu rekla da ću i nekog drugog dana biti tako voljena kao što sam bila. Zaključao je vrata, ostavio mi ključ, otputovao i ništa više nije rekao. Ako hoćeš možemo da popijemo i kafu. Putovanja su zanimljivija od obilazaka kafića, mada je ponekad slično. Odlaziš na različita i slična mesta, srećeš različite i slične ljude i vodiš različite i slične razgovore, na sličnim i drugačijim jezicima. Dok ti ne dosadi ili dok ne dosadiš. Radoznalost je svojstvena svakom a promiskuitet vodi u loše navike. Tada Ti kao protagonist, glavni ili sporedni junak, bivaš iscrpljen svim tim poznanstvima, razgovorima i novinama koje si upoznao i kao takav postaješ ofucan, otrcan i bedan zanimljivostima upoznatog i željama za novim potrebama i za nekim drugačijim doživljajima koje još nisi doživeo, a to je sve ono što pretpostavljaš i što želiš, što hoćeš a što nećeš stići da upoznaš, tačno da živiš još sto godina. Uzmi još jedno piće, ne približavaj se i ispričaj mi nešto zanimljivo.

Nije ništa uradio, nije se naljutio, nije joj udario ćušku, samo se nasmejao i popio još jedno piće.

8.

„Nepristojno je voleti bilo kog drugog osim sebe” – rekao je frajer gledajući je netremice i ne pravdajući se. Ona je malo pričekala a potom mu odgovorila da kad prestanemo da se stidimo zbog sebe počinjemo da se stidimo zbog drugih, vešto prikrivajući uzroke sa kojima smo u stanju da se suočimo i da raskrstimo s njima nešto kasnije ukoliko znamo šta hoćemo a šta ne. Da će svako naredno poznanstvo, ukoliko ne bude ličilo na prethodno, biti bolje, da ga nijedna osoba neće voleti jer je previše sebičan, okrutan i nevaspitan, da sve podređuje sebi i svojim navikama, da to niko ne bi trpeo, da nema nameru da i dalje gubi vreme sa njim i da će svoj koktel platiti sama.
Iz tašnice je izvadila ogledalce, ruž i krejon i našminkala se. Vratila je sve na mesto i rekla mu: – Kao da se nikada nismo ni sreli!
Nedostajali su im samo zmija, miš, bubašvaba, komarac i pauk.

Ustala je od stola, otišla i ostavila ga samog.
Svoj koktel je platila sama.

9.

Ispričala mu je sve što je mogla da mu ispriča. Samo je ponešto izmislila i dodala. Zatim je uzela flašu sa pićem, nalila u svoju čašu, otpila nekoliko gutljaja, ostatak prolila po njegovoj košulji i kravati, isprljala mu maramicu i žurno pošla prema vratima… On ju je sustigao na vreme, pre nego što je htela pobeći, dograbio je, rekao joj šta IMA i čvrsto je stisnuo za zadnjicu. Nije htela da mu padne u zagrljaj ali je ipak to učinila. Preklinjala ga je da je ne ostavi, da će sve učiniti kako on bude hteo i da neće dozvoliti da se sve ponovi osim ako ON tako ne bude hteo. Prestaće da ga vuče za rukav i nogavicu i neće više brbljati. Tada mu je ponizno sela u krilo i počela da se mazi, a on praveći se da je sve zaboravio, nije prestajao da je voli.
Najlepše trenutke su proveli sami. Telefon je ubrzo zazvonio a on je ne objašnjavajući ništa odjurio ostavljajući je u ostvarenoj želji.
„Nemoj toliko da se ponižavaš” – rekao joj je isti frajer sledećeg dana dolivajući piće. Sve što joj je učinio i sve što joj je rekao, rekao je iz najgoreg iskustva koje je imao.
„…Ja sam mu objasnio da ti ne pada ni na kraj pameti da tolerišeš njegov bezobrazluk i bezočnost svega što je uradio, da ga već više ne voliš i da nećeš dopustiti da ti sve to ponovi”.
Završio je rečenicu, a ona je, bez namere da tumači bilo šta, srknula još malo pića, nahranila pacova u kavezu, ugasila svetlo u kupatilu i otišla u drugu sobu.

To je bilo u noći kada su žene četiri puta plakale.

10.

Izmislio je nepravdu da bi je naljutio a ona mu je verovala. Ali nije htela kako je on hteo: „Nije problem u tome da se jednima čini nepravda od onih koji su navodno pravedni, i da proglašavaju druge nepravednima i krivcima nad kojima čine nepravdu, već u tome što i jedni i drugi sadrže u sebi pravednost i nepravdu, i mada su u tom slučaju izjednačeni oni to nisu, jer jedni imaju prava da to čine a drugi ne, a ovi drugi ako hoće da izbegnu činjenu nepravdu moraju da se odmetnu i da se u svom odmetništvu pripreme za svoju pravdu i njihovu nepravdu i nepravdu onih koji im je čine, jer na to imaju prava. Pravo nepravednih nije i pravo pravednih”.
On je u tome učestvovao i sa svojom pravdom i sa svojom nepravdom, a ja sam, kako je rekao, bila nepravedna i ne smem više o tome da mislim, jer nemam prava. Ispričala sam to još nekome, a taj neko mi je na to odgovorio: „Uvek mislim na tebe i na sve ono što se događa, a neki misle samo na sebe i misle da sve što se događa treba da se događa nekom drugom”. A ja sam na to odgovorila, da sve što se događa, događa se u pravo vreme!

Znao je šta hoće – zato je rekao.

Beleška o autorki:

Jovanka Nikolić (rođena 16. decembra 1952, umrla 8. januara 2017,u Novom Sadu), srpska je autorka proze, poezije i poezije za decu.
Diplomirala je na Višoj pedagoškoj školi (fizičko vaspitanje) na Univerzitetu u Novom Sadu i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti).
Kao pesnik i pripovedač počela je da objavljuje u listovima Indeks, Polja, Odjek, Oko, Zlatna greda… Bila je i saradnik radija Novi Sad i dugogodišnji saradnik na izdanjima izdavačke kuće Svetovi, Adresa i časopisa Zlatna greda.
Pisala je poeziju, prozu i knjige za decu. U njenoj prozi, kojoj je najviše bila posvećena, kritika je naglasila:, „Predmeti date realnosti se razaraju da bi se stvorila samostalna slika obeležena problemom identiteta, zaljubljenosti i samozaljubljenosti, nemoći, usamljenosti, privrženosti – kategorija koje su podložne, na ovaj način posmatrane, brojnim iskrivljavanjima i ironijskim obrtima.“(…)
(…) Jovanka Nikolić je kao pripovedač imala jedinstven i privlačan stil, ostvaren između izraza lirskog osećanja sveta i groteske u funkciju dubokog razumevanja njegovih paradoksa
Objavila je sledeće knjige: Lepet (pesme), Matica srpska, Novi Sad 1980; O raznim stvarima (pesme za decu), Draganić, Beograd 1999; “Menu“ (kratke priče), KOV, Vršac 1985; Od predvečerja do praskozorja (kratke priče), KOV, Vršac 1994; Izvesni periodi u sto fragmenata (roman), RAD, Beograd 1997; Tako sam te voleo (knjiga proze) Draganić, Beograd 1999; Priče iz starine (roman), Svetovi, Novi Sad 2006. godine.
Uskoro izlaze njeni sabrani tekstovi pod naslovom Tako sam te voleo i druge proze, u izdavačkoj kući Adresa.
Bila je člana Društva književnika Vojvodine.