Mihajlo Pantić: KADA ME UGLEDA ONO ŠTO TRAŽIM,
Arhipelag, Beograd 2017.
U post scriptum dodatku (P. S.) na kraju zbirke, pisac priznaje da su priče imaginarni razgovori sa onima koji su za njega bitni, stvarni ili dozvani sagovornici. Prvi susret sa komplikovanim, teškim za pamćenje, neobičnim, naizgled nejasnim naslovom (deo rečenice Ratka Dangubića ), zbunjuje, jer se baš ništa ne može zaključiti.
Dijapazon tema je širok. Da li se prepoznaju uticaji i namera da se oponaša siže ili stil pripovedanja drugih ili su piscu oni poslužili kao inspiracija? Moguće da ima toga, ali samo tek u nijansama. Tipičan primer je pripovetka Dobrotvor, mučitelj buba, koja je rađena po ugledu na Gogolja, ali istovremeno neodoljivo asocira na Kafku i indirektno, na njegovo delo Metamorfoza. Činjenica je, međutim, da je u svakoj od njih pre svega, prepoznatljiv rukopis Mihajla Pantića, onaj koji ne dozvoljava da nešto ostane nejasno ili nedorečeno. Traganje po zatomljenim prostranstvima svetlih plićaka i tamnih dubina ljudske psihe (spontana asocijacija uz ribolovačku strast pisca)), naizgled instiktivni prodor u elementarnost htenja i osećanja, sižejna razgranatost, kao i jezik svakodnevnog govora, isijavaju i plene, približavajući ih čitaocu, s vremena na vreme, svom snagom nenametljive sugestivnosti, skoro do taktilnog otiska. To se posebno odnosi na autobiografske delove. Priča se priča bez zastajanja, kao da se žuri da je što pre i drugi upoznaju, da se što pre kaže ono što se ima namera, jer saznanje do kojeg je došao, pisac želi da podeli sa drugima, pa deluje kao da je u neprekidnom sprintu, u kome ne treba zastati, odmoriti se, uzeti vazduh i duboko udahnuti. I to je tako. Zato je njegovo kazivanje, bez daha. Ono ne zahteva da se i čitanje odvija ubrzano, ali siže svake priće, zanimljiv i intrigamtan način izlaganja, kao i toplina i iskrenost koji se ne mogu prikriti, čak ni u pravim ,,muškim“ dijalozima, čine da čitalac ulaskom u svet pisca i njegovih junaka, ostaje često zatečen bez daha.
Kroz priče, ponuđene ovom zbirkom, vodama tematske raznovrsnosti otploviće se neslućenim predelima sudbinom predodređenog i doživljenog , preobraženog u tekstualno bravurozne egzibicije. Zanimljiv je ulazak u svaku priču, pojavom prve rečenice koja skreće pažnju, nagoveštavajući da će se dogoditi nešto neobično i nesvakidašnje.. Nije baš adekvatna komparacija, ali se nekako nameće sama po sebi jer, kao što postoji kod pisaca poznat i veoma nezgodan sindrom izgubljene rečenice, po nekoj analogiji, svaki početak Pantićeve priče karakteriše sindrom prve rečenice, koji je intrigantan i pobuđujući. S obzirom da je teško doći do zajedničkog imenitelja koji bi bio opštevažeći za celu zbirku, kraća ili duža opservacija svake od pojedinačnih priča je pokušaj bazićnog i elementarnog dijagnostifikovanja radi otkrivanja osnovne konstrukcije bar nekih od njih, kako bi se eventualno otkrila kritičko – kritična tačka koja ih povezuje Školski primer postupka poznatog pod popularnim nazivom šta je pisac hteo da kaže, omogućava vođenje ka kreativnijem zaključku otkrivanjem karaktera cele zbirke. Zato će svaka priča biti spomenuta kroz njen naslov, medijativnog pisca i prvu rečenicau, a mnoge od njih i šire..
ŠTA SE ZBIVA U BLOKU 21 ( ,,uz“ Rejmonda Karvera i Rastka Petrovića
Odavno tamo ne odlazim.
U centru: prve priče iz novobeogradskog bloka 21, naći će se neobična sudbina mlade devojke (potonje monahinje) i oca njene prijateljice. Pisac i u ovom slučaju sledi razigranu formu empatijske razuđenosti kompozicije, najčešće slučajno saznatog (pročitanog, odslušanog), utemeljenog u konglomeratu tuđeg ili svoga vremena. Sve su priče potpuno različite, po sadržaju, stilu, jeziku, nijedna ne potseća na neku drugu, izuzev što su izvučene iz perfekta, a neke i iz pluskvamperfekta, što je razlog piščeve odluke da ih se oslobodi, jer je kako kaže u ovoj priči, previše prošlosti… Sa ovakvim razmišljanjem, povratak u stara vremena je svojevrsna terapija, posle koje se može nastaviti život, a da bi se lakše podnela kolektivna samoća i održala obećanja samom sebi koja su najteža može se krenuti, bez nagomilanog i sveprisutnog balasta, ka napoznatom, još neotkrivenom svetu i krojiti budućnost po sopstvenom izboru, ali tek kada me ugleda ono što tražim. Taj susret pisca, tragaoca sa živim doživljajem nekoga (ne i nečega, jer poseduje čulo vida, bez obzira što je imenovano kao ono, što podrazumeva širinu pojma i njegovu neodređenost), rezultiraće novim pričama sa kojima se upravo susrećemo u ovoj zbirci. Stiče se utisak kao da su priće same sebe pisale i da je pisac bio posrednik koji se kretao očekujući odlučujući trenutak da bude primećen (kada me ugleda), ali i da susretne, kako kaže, baš: ono što tražim. Naslovom zbirke, pisac već ugrađen u svoje pripovedačko tkivo, poručuje istovremeno da je to i strogo individualni doživljaj, bez obzira da li je priča direktna, neposredno iz prve ruke, ono što je lično doživeo, predosetio ili osetio, ili je nešto što je pročitao, čuo, video, a ponekad i izmaštao. Bitno je da su pisac i ,,ono“ ( živa priča), išli jedno ka drugom i da je njihov susret bio više nego plodonosan, što potvrđuje punoća i ubedljiva uverljivost kazivanja. Jer, ,,ono“ je očigledno širom otvorenih očiju tragalo za nekim ko će ga opisati, a pisac je upravo ,,ono“ i tražio. To srećno okončano susretanje, retko i teško se nalazi, ali kada se nađe, sve se poklopi , delići se slože u puzzle kombinaciju i onda je to praznik za oči (za ,,ono“) i za dušu (za pisca). Čitaocu samo preostaje da konzumira servirane specijalitete alhemičarske radionice majstora priče, Mihajla Pantića. Podnaslov bi, svakako mogao biti i OVOGA PUTA O SEĆANJU , jer prevagu odnosi reminiscencija, po analogiji sa predhodnim piščevim zbirkama koje su govorile o bolu ili o ljubavi, temama koje ga još uvek nisu napustile, ( a i kako bi!) što je i razumljivo, jer su osnovni gradivni materijal emotivnog diskursa, pa su i njihove naznake ponovo prisutne (višak bola, manjak ljubavi). Svakako se toga dosta nakupilo za ispričati, jer ne propuštajući da o sebi uvek ponešto novo kaže, saznajemo, naprimer, ne samo o tačnom broju cipela koje nosi, već i orijentaciono, u kom je životnom dobu zahvaljujući opisu glavnog junaka ove priče: Stariji čovek mojih godina… Njegova individualnost, nije puko, izlišno samoprisustvo i obećanja samom sebi koja su najteža u smislu koje daje jastvo, spominjano sa ironijom, već se do čitaoca probija i stiže, blago rečeno, kroz diskretni šarm pripovedača i pripovedanja.
Ako neko pokuša da izvuče nekoliko citata sa višim značenjem, to je prosto nemoguće, jer bi se namah mogla od njih napraviti kolekcija, libretto misli koje nenametljivo predstavljaju dragoceni talog piščevog talenta ukrštenog sa čitalačkim iskustvom, koje neprekidno ističe i stavlja u prvi plan. Kao ilustracija mogu poslužiti neke od misli iz prve priče, gde se uočavaju jasnoća i konciznost, ali istovremeno upućuje i poruka.
…živiš da bi primao bol, postojiš tako što ga nanosiš drugima…
…U osvit je misao najgušča…
…neki posao, nešto što jede vreme…
…Do svih mudrosti dolazi se iz nehata…
…Još samo ujutru imam neke rečenice, dan ih razvodni i izbledi.
…Očaj je najgušća moguća sebičnost. Unutrašnji mrak u mraku… .
… Za svako osećanje postoji uzrok. A za odluku postoji razlog…
… Priče ne treba izmišljati, jer ih je sam život izmislio…
…Za nevidljivi (svet) ću se pobrinuti sam…Tako mora ukoliko hoću da izađem na kraj sa samim sobom… Mislim da bi to mogla biti moja istinitost.
DOBRO JE NE ZVATI SE JAN (,,uz“ Gajta Gazdanova, parafraza romana VAŽNO JE ZVATI SE ERNEST)
Ušao sam u voz.
Posle niza asocijacija, koje su budili susreti na putovanju vozom, pisac nastavlja u već započetom tonu.
Uđeš u voz, i eto priće.
Evo je.
On ništa ne mimoilazi, ali kao da i njega ništa ne mimoilazi.. Njegove priće su polivalentne, a kada imaju obrt, logične su. Ponekad nam servira ponešto neočekivano, ono što se ni u snu ne bi prisnilo ( kasna i slučajna saznanja sudbine junaka iz njihove prošlosti).
Spominjanjem poznatih ličnosti koje nose ime Jan, saznajemo (ponovo, jer centralni događaj – susret sa ocem postoji već u predhodnoj zbirci) , da je to i piščevo ime koje mu je dao njegov otac, očigledno zaboravljajući kako mu se sin zove. ( Bez obzira što je pravi otac, on čak ne zna pravo ime svog jedinog pravog sina). Izmeštenost biološkog oca iz piščevog života, kojeg je zamenio čovek za kojeg se udala njegova majka, potpuno potire bilo kakav osećaj i on se vraća spečen od samstva, gde će i dalje samo kruniti svoje sada. Zanimljiva je i matematička definicija proticanja vremena i nastanjanja prošlosti: Sada puta sada, puta sada…i već je juče. U svakom slučaju poseta ocu nije uzaludna, jer će poslužiti kao nadahnuće za priču ispunjenu pravim Jan – ovima, kao i nekolikim invencijama:
Slike i misli vuku tamo gde im se hoće.
Niko nije gospodar sopstvenih misli.
Ako uopšte znam šta je to sada.
Ako niko ne zna šta je vreme, zašto bih ja znao.
Sečanje i umišljanje su najbliži rođaci.
Ko sam to ja da mi bilo ko prilazi.
Ponekad pisac kao pažljivi posmatrač sa strane, priča ono što je čuo, ono što se već negde priča ili je ispričano, što se dogodilo ili se događa. Na drugoj strani, na momente, kao srebrna nit bljesne kratki segment prošlosti (likovi, događaji iz ranijih priča). Autobiografija je piščeva inspiracija kojoj se ne može odupreti ( ako nije obmana pripovedanje u prvom licu, što se s obzirom na snagu kazivanja i svojevrsnu autentičnost, ne da zaključiti).
Prepoznaju se iz priča ranijih zbirki, detalji, rečenice, kratki pasusi. Zašto da ne, život je ponovljiv i to je sasvim u redu. Izvesna opsednutost minulim događajima iz ličnog života potvrđuje njihov značaj za piščev (?) život, upornom repeticijom istih. Međutim, činjenica je da preslišavanjem i preispitivanjem sebe kroz prepoznatljivost, ostvaruje bliskost sa čitaocem, bez obzira da li je to bila svesna piščeva namera ili tek spontana propratna pojava, poput zajedničkih potsećanja prijatelja.
Ko je čitao ranije zbirke znaće kakav nesporazum je vinovnik piščevog dolaska na svet, kao i da je Mihajlo, već nazvan Janom.
Ne okreći se sine, govorio sam sebi ( replika iz istoimenog filma).
NOĆ U ŠAHTU (,,uz“ Edgara Alana Poa)
Ponešto se u tom mraku ipak moglo razaznati.
I dok ga policajac sprovodi, pisac kao svaki pisac, u ovom slučaju u liku profesora, razmišlja o upravo izrečenom pleonazmu: siđi dole.
A kada bi hteli da sitničarimo, onda: ne može biti da je: Tama gusta kao olovo (olovo je teško i sivo). Ili, šklopnuo je teški metalni poklopac (upotrebljeni glagol je arhaizam ili piščeva kovanica.). Raskolačeno zurio – uobičajeno je kada su u pitanju širom otvorene oči da se koristi glagol: iskolačiti. Ali, ako je jasno, a jeste, sve je u jeziku dozvoljeno.. I ovo se moglo dobro uklopiti (ovoga puta o jeziku) u diskretni šarm pripovedačkog umeća. Za razne, retko korišćene reči (neznaven, skutreni, učovjest, pojeta, bubotak, ćotek, pomuta, cmoljav, provedrica, umotrio), bilo bi dobro posegnuti za kakvim rečnikom,dok je NBGD – ljudevnjak, pak. korak dalje u sinonimima za Novi Beograd, ranije već proglašen za spavaonicu.
LETO ( ,,uz“ Bernarda Šlinka)
Kiša je unela nemir u letovalište.
UKRAJ VODE ( Ribanje i ribarsko prigovaranje) – ( ,,uz“ Danila Nikolića)
Ja sam išao sa njim u ribolov da ćutimo. Pravim ribolovcima nije do ribe koliko do celog tog rituala – oblaka, jutra, sutona, vetra, kiše, bedema, šume za leđima… i velike reke kojom prolaze lađe, šlepovi, barže, potiskivači, dereglije, čamci.
Spoj pripovedanja i ribarenja, je nešto posebno.
Mihajlo Pantić nameće nam sjajno dočaranu sliku kako to izgleda kada pisci u tišini pecaju. Taj utisak je toliko snažan, a njihovo jedinstvo i posvećenost asocira na nešto poput osećaja koji ostvaruje kompozicija Kad sveci marširaju. Beskrajno strpljenje, kada se sve zaboravlja i kada se otkriva sopstveni život u najsnažnijim naletima. Ram za priču je prirodno rečno okruženje. Pisac je deo pripovedanja Danila Nikolića dao tako kao da je on i napisao priču. Kada pisac priča, ne smeta ni ako se priča ponavlja.
…hajde opet…važno je da se priča.
Nešto, makar šta.
DRUŽINA IZ ČAMCA ( ,,uz“ Branka Ćopića ).
Rano penzionisanom ratniku… otvarala se velika pustinja vremena veća od Velikog ratnog ostrva koja se poklopila sa interesovanjem dvojice dečaka.
Jedan od njih, budući pisac, bio je tada dećak Cvika koji je potpuno ovladao veštinom ribarenja. Kasnija razmišljanja dovešće ga do zaključka: Ribolov se ne računa u običan svakodnevni život, nego u blagi duševni poremećaj, potreban da bi se ostalo pri zdravoj pameti. Postojalo je i vreme u kome je rat bio jedina tema: Svuda, osim na vodi, u čamcu. Tu se uglavnom ćutalo.
Đački dani ispunili su ovu priču, u koju ulazi i Branko Ćopić koji je poslužio piscu u ovomslučaju kao uzor. …ne prestajući da idem u ribe za sve te zamršene, izukrštane decenije koje su se neosetno zgusnule i stvrdnule u vreme zvano život. Sve samlji.
I kao da uzdiše za mnogim ljudima, događajima i proteklim danima, nostalgično će završiti priču rečima:
Godine, godine, godine, godine. A danas…eh, danas…
SAN LETNJE NOĆI (,,uz“ Viljema Šekspira )
To je bilo u vrtu jednog starog knjaza, pesnika, pre mnogo godina.
DVOJE (,,uz“ Antonija Isakovića i Miroslava Popovića )
Zimsko praskozorje, kasni februar.
Izuzetno prijatna, krajnje optimistična priča, koja bi mogla, zasigurno, da uđe kao punopravni član na stranice tkzv. lepe književnosti. Stil i način pripovedanja, kao i jezik, učinili su da ne zaluta u redove ženskog pisma. Posebno zbog kraja, koji jednom skoku – ponovnim susretom, ožive kao da su u prvoj mladosti i na početku svoje ljubavi. (Prava je sreća da je ovako nešto ugledalo pisca koji je svakako, to i tražio).
Pavle je stajao na pragu što ulaska u zgradu, što ulaska u starost, tog kasnog je više nego happy ende. I to onda, kada se čini da životu već okreću leđa i polako odlaze, dvoje ljudi. spojiće sećanje na ljubav, a da dugi interval razdvojenosti, u
februarskog jutra, usred soliterske pustoši…
Pa, kako si me našao?
Tražio sam i našao..
…u stvarnosti je tekao život…Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije… Nekoga nema, ali je tu, stalno je tu. On je u tu sobu…doneo kofer, opipljiv i težak, i prošlost, neopipljivu i još težu.
– …znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala nizašta na svetu.
– Da, preteški su, ali izuzetni, osećaš život.
– To nije malo, biti živ.
NAD VOZOVIMA KOJI ODLAZE U SVET („uz“ Jasminka Taslamana, Petra Pecu Popovića i Miloša Crnjanskog)
Neke priče valja ispričati više puta.
O nekoliko slučajeva dece je reč, koja žive sa roditeljima, misleći da su pravi. Da to nije istina, saznaju igrom slučaja, kada su već odrasli. Svakako da je za ovu priču, pisac lično motivisan, jer je i on jedan od njih. I objašnjava zašto su mu potrebne priče o njima
Zato što su na neki uklet način istovetne, a opet neponovljive.
Njegov pripovedački naboj je toliko snažan da on nema vremena da razdvaja i skraćuje, doteruje, prekraja i glanca rečenice. Preostaje im spontanost koja prati prirodni tok misli što je danas, u udvoričkoj, populističkoj ili pod velom akademske arogancije quasi literaturi, skoro zaboravljena i izgubljena vrednost, ako je ikada i vrednovana. One teku kao roman – reka u kojoj pliva neminovno riba, a lovi je ribolovac i ako bi postojala analogna klasifikacija u književnosti, bile bi to priče – reke. Stiče se utisak da se pisac ne odvaja od svoje pripovedačke strasti ni kada se prepusti ribolovačkoj. Kao što, kako kaže:
Dunav…teče svim danima, uključujući i crvene i crkvene praznike, svetu nedelju, 1. Maj, pobusani ponedeljak …
NEKA TO NE BUDE U PROLEĆE ( ,,uz“ Isaka Baševisa Singera) –
(Starije generacije pamte šlager koji je komponovala i pevala Ljiljana Petrović. Međutim, manje zaboravni, setiće se da je istovetni tekst preuzet iz kultnog filma Sjaj u travi sa Natali Vud i Uorenom Bitijem u glavnim ulogama. Prim. LJ. P.N.)
Da pisac gotivi i povezuje pesnike, pokazuje i dugi citat iz pesme Bore Radovića, što je i moto priče.
To proleće ispalo je kišno.
SKASKA O MAČKI ( ,,uz“ Fjodora Sologuba )
Zvali su ga Žika Kifla.
CIBULKA I MARIO ( Sivac pred SIV – om) – ( ,,uz“ Bohumila Hrabala )
Što je taj bumbar neznanog imena, sa Starog sajmišta, a svi ga zvali Cibulka, mogao da popije, ne pitaj….
MAREŠ, JA, ABISINSKI VRAČ I DVA ITALIJANA ( ,,uz“ Ervina Mareša )
Ova priča počinje kao bajka, a nije ni nalik.
DOBROTVOR, MUČITELJ BUBA ( ,,uz“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja )
Pre nekog vremena u našem rudarskom gradu B. propalo je lutkarsko putujuće pozorište.
PRVIH DESET GODINA ( ,,uz“ Anu Drašković i sam pisac)
Pored citata Grejs Keli, Kit Ričarda, Dragoljuba Mićunovića i Meše Selimovića, pisac je pod inicijalima upisao i svoj moto priče:
Ne sećamo se mi onoga čega želimo da se sećamo, nego ono što hoće da se seća čini to kroz nas. Kako god, rano sećanje je osnov svake imaginacije.
Prvo čega se sećam je kamion. Igračka.
Na kraju, izlazeći kao i svi pisci, uostalom, ispod Gogoljevog Šinjela kako priznaje …. stiže priča iz detinjstva provedenog u zemlji koja je danas inostranstvo. U svojevrsnom pročišćenom vremeplovu, oslobođenom sentimentalnosti, vedri doživljaji vrcaju od nenametljivog humora i dihovitih opaski, dok su oni bolni, posmatrani sa vedrije strane i ublaženi načinom kazivanja. Kao da je potapanje u dubinu prošlosti razvodnilo koncentrat teškoća i obavilo ih tananim, paučinastim nitima lepog, prijatnog, dobronamernog. Sve teče uzlaznom linijom, po gradaciji neposrednog, narastajućeg saznavanja, što je istovremeno i svedočanstvo o jednoj državi u jednom vremenu. Pitko, relaksirajuće potsećanje za one koji su slično živeli, neprocenjivi arhivski materijal iz prve ruke, za nove naraštaje..
Sam pisac, pored citata poznatih ličnosti o sećanju, kao lični moto (pod inicijalima) na kraju, navodi; Kako god, rano sećanje je osnov svake imaginacije. I stoga se često preostala prisećanja završavaju nekom posebnom sentencom.
Sve prošla priča. Zauvek prošla, sećanje ne može ništa da učini protiv tog – ništa.
…neumoljivo, po sili vremena, svi ćemo jednom postati zaborav, svako sećanje je vremenski oročeno, osim kad postane priča…
Pun sam ožiljaka. Najmanje bole oni vidljivi…
Tu se film prekida. . .
Sve se ponavlja, ništa nije isto.
Povratna sprega između pisca i njegovog dela je poput elastične opruge koja ih istovremeno spaja i razdvaja, udaljava i približava, sažima i razvlači, ali ih drži u neraskidivom spoju. To se posebno odnosi na već oformljeni i okončani perfekt sećanja koji nezavisno od svega, oduzima prioritet i pravo piscu na izbor, dajući mu ulogu formalnog prenosnika i tehničkog transmitera, neumoljivo birajući sopstvenu skalu reminiscencije:
Ne sećamo se mi onoga čega želimo da se sećamo, nego ono što hoće da se seća čini to kroz nas.