LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: JESAM ILI NISAM (NERAZREŠIVE DILEME)

Priznajem; jako sam, veoma jako, očajnički skoro, motivisana za pisanje romana! Radim, pokušavam, godinama ga pišem, ali se ne trudim i da ga napišem. Smatram da sam svoj medievalistički roman napisala, ali on još može da se dopunjava, zapravo to je proces koji se nikada neće završiti. Ali, i autobiografski roman koji pišem godinama i u segmentima, nema kraja. To se tako ne radi, očigledno. Da li postoji univerzalno pravilo, makar dobar savet? Jeste, postoji Kišovo obraćanje mladim piscima, sa osnovnim uputstvima ali, svako je slučaj za sebe, univerzalno pravilo ne postoji. Neka zato oba romana budu pisana duk budu, ne treba ih zaustavljati, oni ne moraju biti nikada ni završeni, i kao takvi, mogu sei objaviti. U ponaslovu neka stoji: NEDOVRŠENI ROMAN. To je dodatno jako inspirativno i lako će naći radoznalog čitaoca. Posebno to ima smisla kada je u pitanju AUTOBIOGRAFSKI ROMAN, čiji kraj nije kraj i pisca, dakle roman nije kompletan. Ali, zašto da ne, i mediavalistički roman zavisi isključivo od otkrivenih i prikupljenih podataka, i nikada se ne zna kada će se otkriti nova arheološka nalazišta ili spisi pohranjeni ko zna na kome mestu. Riznice artefakta su neograničeni prostori koji iznenađuju iz trenutka u trentak. Prodor u vreme, u oba smera (prošlost i budućnost), beskrajan je proces. Ograničen, ali ne i zavisan samo od jedne jedine stavke definisane ogranićešću ljudskih fizičkih moći i umnih mogućnosti o kojima ne bih ovaj put, ništa.

* * *

Gde sam, u kom mestu i kada, u koje vreme sam najviše inspirisana da pišem? Po tom pitanju, ja sam skoro bez premca: dobro mi je svako mesto! Ne mogu da izdvojim nijedno posebno. Dovoljna mi je olovka i sveska i mogu me baciti bilo gde. U bilo koje vreme, ja ću pisati. Nisam primetila razliku u kvalitetu pisanja u odnosu na mesto i vreme.
Da li to znači da sam ja prava spisateljica? Moglo bi imati nekih indicija, mada ni to nikada nije sasvim jasno. Ko je pravi pisac, a ko nije, nikada se zapravo neće saznati, jer su oni koji ocenjuju manje – više kompetentni, pa tako i pisci lebde u nekom svom imaginarnom svetu koji ih drži u večitoj nedoumici: jesam ili nisam pisac .
I dok pokušavaju da nađu odgovor, oni neprekidno pišu. Tako nastaje književnost, dragocena stvaralačka oblast, Nacionalna, a potom i svetska, bez obzira ko su njeni tvorci. Ona ostaje. Pisci se mogu i zaboraviti.