Bilo je to u onom prvom kafeu, istom onom u koji su seli čim su stigli u glavni deo zgrade. To mesto nije bilo neko koje bi se trebalo preporučiti dalje, što se u prvom momentu nije moglo znati – solidno uređeno, dovoljno svetlo, na stolovima stolnjaci, uredan šank, tiha muzika, doduše stara, i dosta mesta, gotovo prazno – ali ipak svi su u njemu uskoro bili nezadovoljni, cela njegova grupa. Kako to?
Sedeli su, vreme je prolazilo, razgovarali su glasno, mogli su ih čuti – ako su hteli. Niko nije dolazio, niko nije gledao u njihovom pravcu, niko nije prolazio u blizini mada šank i nije bio daleko. Pored njih su bile putne torbe i moglo se znati – nemaju oni vremena, moraju dalje, možda već za desetak minuta. Možda su želeli neko dobro piće, nešto ukusno za jelo, nešto što se lepo servira i što ima svoju cenu koju bi oni akceptirali, bili su solidno obučeni, mogli su. Ipak, sve to nije bilo važno, niko nije dolazio, niko nije posluživao – kao da oni i nisu tu.
Onda su se lepo pokupili, onako svi skupa, glasno pomerajući stolice i preselili se u susedni restoran samoposluživanja ispunjenog palmama. Tu su stolice bile od drveta – u onom prvom od tvrde plastike, sa hromiranim nogama, crvene ali hladne – ove plave, ali udobne.
Franc i još jedan iz grupe – on se i ne zove Franc nego Ferenc, samo što se svima predstavlja kao Franc i ima vodnjikave oči – otišli su po pivo.
Bio je petak, po podne. Napolju se spuštao prvi suton. Bili su na aerodromu, kraj marta, dvehiljadita tek što je bila počela i svi su očekivali – u ovoj mora biti nešto posebno i nešto izuzetno.
Telefonirao je centrali. Kroz velike staklene površine, preko repa aviona, gledao je prema sve tamnijem nebu. Javio je – u Frankfurtu smo, pitao šta je odlučeno za Madrid, slušao one na drugoj strani, rekao: „Nego?”, a Franc i onaj što je bio sa Francom – oni su se vratili s pivom, pitali su šta se dešava, šta je novo.
Ostali su rekli – ne zna se za dalje, Madrid je otkazan. Kako to?
Nije otkazan – samo nije još potvrđen, treba sačekati. Ako se iz centrale ne jave za pola sata oni lete dalje. Ferenc pita je li to sigurno, pita kome je telefonirao.
Kakvo pitanje. Sigurno je, naravno, zna on šta su mu oni rekli, centrala.
Pivo nije prijalo, nije bilo hladno, vodeno i sladunjavo. „Ali zato dva puta skuplje nego što je kod nas”, reče jedan a drugi doda primeti: „Ovi ne naplaćuju – ovi otimaju!”
Svi su bili još lošije raspoloženi nego što su bili malopre, samo se onaj Franc sa vodnjikavim očima – on se zove Ferenc – i dalje nešto kezio, njemu je pivo bilo u redu. I to što su u Frankfurtu i to je njemu u redu. Ni to što se ne zna kuda će oni dalje, ni to za njega nije bio neki problem. Takav je Ferenc, njemu je na putu uvek sve dobro i sve mu je u redu. Kako to?
Neko iz grupe primeti – trebalo je iz Londona pravo u Madrid, a ne ovako, London, Frankfurt – onda čekaj, „Uvek neka politika“, reče. Da, zaista – uvek politika. Samo se Franc i dalje zezao – Ferenc. Brbljao je o vikendu koji počinje, brbljao o Madridu, o senjoritama i o tapasu ili, ako neko više voli, hamon kon keso i vino tinto, doble, grande. Ako bi neko, ne tako davno, za njega Franca – brbljao je Ferenc – pre nego što je prebegao u Austriju i umakao gvozdenoj zavesi; tada je još postojala; ako bi neko rekao – putovaćeš ti Franc po svetu, svuda ćeš ti stići – ne bi mu verovao. Ni za ovaj vikend u Španiji – ni to mu ne bi verovao. A evo – ode u Madrid!
Prošlo je pola sata, još deset minuta, i pet, iz centrale se nisu javljali i grupa je uzela nove karte. A nisu koštale malo – naprotiv – bilo je jeftinije uzeti ih u Londonu ili još onda u Beču, u polasku. Ali ne, nisu im tako rekli, nije tako bilo planirano. Uostalom, kome je to važno – banka plaća.
Na drugom šalteru su uzeli bording-karte i krenuli kroz koridore, kroz kontrolu prtljaga, kontrolu na oružje, kroz hodnike sa reklamama na kojima se neke mlade, nasmejane devojke i neki isto tako mladi i nasmejani mladići sportskog izgleda silno raduju, samo što nije bilo jasno čemu, ali ni to nije bilo nešto važno, onda kroz šoping-zonu, niz stepenice – sve do izlaza za Madrid. I tu zazvoni njegov mobilni – ipak. Neka se vrate prvim avionom, plan je izmenjen, Madrid je otkazan – javlja Horvat, ne objašnjava zašto je otkazan. On nikada ništa i ne objašnjava – on samo saopštava. To i to, tako i tako, taj i taj tada – i gotovo, uradi, ne pitaj, daj gas.
Treba li Horvatu izveštaj iz Londona ?
Neka donese, ali dopuni. I poče sa onim svojim dopunama. Svaki put kada bi se činilo – kraj je, gotov je, rekao je svoje, nema više šta, sada će stati, zaćutaće – palo bi mu nešto važno na pamet. I što bi više govorio o tome to bi se više zanosio. Kao na nekoj ljuljaški koja svakim svojim zamahom leti sve više i sve dalje – dok se jednom ne preturi. Dobro što su govorili – zaključi Horvat, kraj? Neka sve tako dopuni i spusti slušalicu – najzad!
A njemu je, seća se, kroz glavu proletela slika mlečnog stakla na ormaru u spavaćoj sobi. Tako … ko zna zašto, nešto na aerodromu. Mlečno staklo, neon sa unutrašnje strane – staklo pred kojim stoji sa svim ovim stvarima u rukama, i putnom torbom na podu, i lošim ukusom u ustima – ne zna od čega.
I čime je trebalo dopuniti onaj izveštaj? Nekim glupostima, naravno. Sitnicama koje ničemu ne služe i nikome nisu potrebne – izuzev Horvatu, naravno. Taj je neko, može se njemu. Još jedna tabela i onda druga, treća, dopunjena, izmenjena, vodoravna. I još dve nove, uspravne. Povrh toga gomila dijagrama. Sve u boji, šareno, za prezentaciju. Nikad dosta, stalno nešto zakera i izmišlja – smuči ti se. Nije dopunio izveštaj, onakav kakav je dobar je, on pravi dobre izveštaje. Ako se ne bude imalo kuda, ako se bude moralo – reći će, nije razumeo o čemu se tu radi, nešto je prečuo, propustio, krivo povezao, mislio … ne zna ni sam šta je mislio. Igraće na kartu svoje nevelike pameti. Pali to, logično je.
Ferenc je bio zapalio cigaretu, mada pušenje nije bilo dozvoljeno ali reklamiranje jeste, i neugodan miris se počeo širiti oko njih. Neko upita – ako Madrid nije važan čemu onda i sve ono ostalo što oni rade po svetu? Dobro pitanje – iako ne baš logično, nisu oni zaduženi za logiku – imala je Banka svog Horvata. U grupi gunđanje, jedino se Ferenc i dalje nešto glupirao, njemu ni povratak nije bio tako mrzak – šta ima veze? Madrid bi bio dobar – dobro je vratiti se i kući. Njemu je i to u redu. Kako to? Tako – nije ni čudo ako se zna odakle je taj došao.
Mlečno staklo, ormar. Otvora vrata, stavlja odela u ormar.
I onda su oni, cela njegova grupa, sa svim onim putnim torbama i svim onim akten-tašnama, u zgužvanim odelima, s labavim kravatama, u petak po podne kada je vikend nekima već počinjao, išli tamo nazad, kroz sve one prolaze, iza svih onih ograda, pored svih onih reklama sa svim onim lepim i glupim, nasmejanim, mladim licima, do hola sa svim onim šalterima svih onih kompanija i čekali još jednom na onoj istoj glupoj žutoj liniji ispred onog istog glupog šaltera kako bi zamenili svoje glupe karte drugim, još glupljim. Jedino što će banka platiti i tu glupu zamenu i što će povrh toga platiti još i biznis-klasu – u običnoj više nije bilo mesta – baš lepo. Onda su sa tim novim bording kartama na kojima je ovoga puta stajalo ‘biznis-klasa’, što i nije bilo tako glupo, ušli u koridor za avion za Beč.
Pored odela, odlaže kravate, slaže košulje koje nije stigao da uprlja, zatvara ormar i putnu torbu, sada praznu, kopče zveckaju.
Kada su sleteli na aerodrom u Beču, na izlazu su mahnuli jedni drugima i svako je krenuo prema svom autu, samo što je on morao još u centralu, ostali su mogli kućama, svojim ženama i svojim devojkama. Ali onaj cirkusant – Ferenc, on se još vrteo tu oko njega, stalno u blizini. Muvao se iako njegova kola nisu bila ni blizu njegovih, čak nisu bila ni na istom spratu. Kako to? Stavio je torbu i akten-tašnu u prtljažnik, zatvorio ga – Franc odjednom priđe i ponudi se – odneće izveštaj u centralu. Ferenc, njegov izveštaj, u centralu! Zato se taj tu i vrteo, muvao. Kao uz put mu je – centrala, Horvat, njegov izveštaj! Glatko ga odbi. Ne, hvala, on će to sam.
Kada je s putnom torbom i poštom u rukama, sve neke glupe reklame, stigao u svoj stan, upalio je svetlo u predsoblju – dočeka ga bujno zelenilo. Gore, među granama – raskošni cvetovi jarkih boja, dole – saksija i beli obluci.
I poruka ispod vrata.
Na zelenilu malo prašine, jedva da se videla.
Poruka, nešto važno? Od kućepazitelja – tražila ga neka devojka, poznaje ga.
Prašine bi bilo i na živom cveću, možda i više.
Nije rekla kako se zove, ili kućepazitelj nije upamtio, svejedno, nije ni važno. Ili jeste?
Zahvalno cveće – nije ga trebalo zalivati, nije ga trebalo presađivati, nije ga trebalo hraniti, oko njega nije bilo nikakvog posla, ništa. Mogao je ostati na putu svejedno koliko dugo, nedelju, mesec, pola godine, moglo je biti hladno, mogla je biti vrućina, stalno mrak, ono bi ga uvek dočekalo bujno i zeleno i cvetovi bi uvek iznova bljesnuli svojim raskošnim bojama kada se vratio i upalio svetlo.
Uneo je putnu torbu u spavaću sobu. Hladno je – kako to? Prozor odškrinut, zatvari ga. Iza mutnog stakla neonsko svetlo. Rasprema torbu, ostavlja stvari u ormar, skida sako, odvezuje kravatu.
Kada je bio stigao u banku, u centralu, na onaj najviši sprat, spustio je akten-tašnu i namestio čvor na kravati. Jedno krilo bilo je otvoreno. U predvorju ispred drugih, dvokrilnih vrata sedela je sekretarica za pultom i telefonirala. Pokaza mu gde i on sede. Doda joj svoj izveštaj i ponovo sede.
Sedeo je, vreme je prolazilo, ona je telefonirala, doterana i utegnuta.
Onda su se dvokrilna vrata otvorila i ljudi u odelima koja se ne gužvaju i svilenim kravatama, što dobro idu uz košulje od finih materijala, izašli su napolje.
I kako je bilo dalje, šta je Horvat ono bio rekao? Važno je vezati ih za nas – rekao je. Ispratio je skupa odela iz svoje skupe kancelarije i sekretarica je ušla unutra. Zatvorili su vrata. Na prostranom zidu pored vrata blista – ‘Jozef Horvat’. Masivna, reljefna slova. Zalepljena? Zašarafljena? Nekako drugačije pričvršćena? Zlatasta, pozlaćena? Na drugom zidu imena svih onih firmi koje je banka bila kupila ili u njih uložila svoj novac. Sekretarica se vratila, popravljajla je frizuru – šef će sa njim o Londonu neki drugi dan. Putuje nekuda? Ne, ovde je. Dobro, biće pozvan, i vrati mu izveštaj. On ga stavi nazad u svoju akten-tašnu, telefon zazvoni, i on izađe napolje.
Spustio se u prizemlje. Njegova kancelarija je bila u mraku, kao i ostale, petak uveče, nigde nikoga. Vrteo se tamo bez nekog posebnog razloga, nije znao šta raditi, ni ovde u stanu, sem možda upaliti svetlo u predsoblju i ostaviti stvari u ormar, stvari koje će ponovo izvaditi kada se bude putovalo za Novu Banku.
Kada je ugasio svetlo u kancelariji, primeti sekretaricu i Horvata kako iza zgrade ulaze u limuzinu sa šoferom. Ona plava i obla gde treba, u tesnoj haljini – on proćelav, u odelu kakvo treba, sa službenim autom i vozačem. Samo što vozača večeras nije bilo. Kako to? Opet to glupo pitanje – nikako neće iz glave.
To ga je onaj Franc, Ferenc pitao sinoć – bili su u pabu u Londonu – onako uzgred, neka se o nečemu brblja, neka se nađe neki razlog za još jedan ‘Ginis’, neka se cereka, kako to on – jedini koji nije ekonomista među njima, ekonomistima – radi za banku? Kako to? Bio je čuo Ferenc kako je on dole na Balkanu radio za tu istu banku, neku njenu ispostavu, štedionicu koju je banka bila kupila, a sada radi u Austriji, u samoj centrali, kao i on – Franc. Kako to? Ferenc je uspeo da prebegne, počne iznova – zanat, srednja škola, matura, fakultet. Sve sa ovih deset prstiju i ovom glavom. Prvo potrčko u banci, kurir, portir, niži službenik, posle referent, stručni referent – i to ide dalje, neće tu stati. A on? Kako je bilo s njim?
Ustaje, ide u kupatilo, sapuna ruke, diže pogled, u ogledalu neki neznanac posmatra ga hladno i prodorno. Nešto se pokrenu u njegovoj glavi, neki zum ga udalji vrtoglavo od tog stranog, nepoznatog lika, od tih vodnjikavih očiju bez milosti. Plaši se – ludi, spušta pogled – voda teče prema otvoru u dnu lavaboa, kapi na ivici rastu, stapaju se, sve su veće i veće, i kliznu naglo dole u dubinu. Trže ga zvono.
I evo ga s tom devojkom koja ga poznaje, za koju i kućepazitelj kaže kako ga poznaje, koja je to i sama potvrdila – samo što on ne zna odakle. Ona govori sa uvažavanjem o njegovom poslu, kaže: „Ljudi iz vaše branše … ljudi u vašoj poziciji”, kaže: „O vrednim stvarima ne možete sa svakim”, i kaže još: „Ima ljudi koji ne razumeju, ne žele da razumeju ili nisu u stanju…”, i on govori o sebi i o svome poslu, govori o knjigama koje je pročitao ili je čuo za njih kako su dobre, na svojim putovanjima ili tako, u prolazu, slučajno, i koje još nije pročitao. Ona zna koje on knjige voli. I ona ih voli. I govori o knjigama koje oboje vole i govori i o nekim drugim, isto tako dobrim, za koje on još nije bio čuo, ali veruje kako su i one dobre i ona govori o izvrsnim filmovima koji su snimljeni po tim dobrim knjigama. Oboje uživaju u tome kako sede jedno naspram drugog, ona sa nekih dvadeset, ili malo manje, on sa nekih trideset ili malo više – a to, večeras, i nije važno, uopšte nije – i uživaju u tome kako razgovor teče, kako on dobro ide, uživaju što je petak uveče. Ona govori i on sluša. Ugodni tonovi se dižu i spuštaju, lepršaju i odzvanjaju, žubore, razlivaju se i šume, talasaju. I počinje vikend, i počinje dobro, tako dobro kako odavno ni jedan nije počinjao, i oni uživaju u rizlingu koji piju, koji je on izneo i ona rekla – može ali malo, najviše dopola. Sede jedno naspram drugog i jedno pored drugog, i ona prijatno miriše – na lavandu, na leto i na sunce, i ruke im se dodiruju svaki puta kada ona nešto otvori, kada se nagne i pokaže. Ona lista katalog svoje kuće i on gleda njene negovane ruke i svetle oči, njene zaobljene usne i talasaste pramenove, pušta neka ga melodija njenog ugodnog glasa nosi i odjednom čini se – poznaje tu devojku, koja poznaje njega i voli njegovo cveće u predsoblju, i za koju i kućepazitelj kaže kako ga poznaje – poznaje čitavu jednu večnost. I ona njega poznaje odavno, i zna toliko o njemu, isto tako čitavu jednu večnost. Poznaje tu devojku koja zna šta on voli i za koju on zna šta ona voli. I ona voli i neke druge stvari koje on još nije upoznao, nije imao vremena, nije još čuo za njih, ali i njih će sigurno zavoleti kada ih upozna. Još jedna čaša, jedan gutljaj, još jedna strana. Vino klizi, ostavlja ni suviše sladak ni suviše opor ukus u ustima, i u grudima se širi toplina.
Sandra – upisano na vizit-karti koju mu je ostavila, telefon na poleđini njenom rukom – njegovom olovkom. Može je nazvati ponekad, mogli bi izaći, bilo bi lepo – zar ne?
Bili su blizu na izlazu. Pošao je prema njenoj kosi, usnama, ali ona se pomeri, sagnu se, okrenu – i on to ostavi, ona izađe.
Još malo s prozora prati zadnja svetla auta kojim se odvezla niz ulicu. Neko je odvezao, neko ko je čekao dole na nju, ispred kuće, sve ovo vreme.
Na vizit karti piše i Diamond Books, i njihov zaštitni znak – dva stilizovana labuda i knjiga između njih.
Bila je jednom jedna Sandra, i ona sa dvadeset ili nešto malo manje, tada, u to vreme.
Na vizit karti dva labuda. I, na prvoj strani knjige koju prelistava, u jednoj od onih koje je večeras kupio od Sandre – dva labuda. Čita na preskok i odpola, sa nestrpljenjem, zna – neće još dugo, kapci će otežati, ruke utrnuti, pogled će se zamutiti. Ali, reči samo klize, lepršave i primamljive, lake, bez zapinjanja, kao što klizi dobar rizling. Klize pasaži o kojima je Sandra govorila zanosno, zadivljuju čarolije o nadljudskim borbama iz veličanstvenih svetova koji su postojali nekada davno, ili će jednom postojati ili postoje i sada na drugom kraju sveta. Stranice o velikim borbama i o podvizima, istina krvoločnim i nemilosrdnim, ali tako se moralo, o neslućenim opasnostima koje prete da razore te čudesne, velike svetove u kojima ima i zlih, isto tako snažnih i isto tako odlučnih, isto tako nemilosrdnih, kao što su snažni i odlučni i nemilosrdni i svesni toga kako moraju biti nemilosrdni, oni koji te svetove štite i brane. Svetove u kojima nema dosade i sumnje, nema nevažnih sitnica, u kojima nema vremena za gubljenje, nema straha ni sivila. U kojima se stalno nešto dešava, ide dalje, nikada ne zastaje.
Odlazi u kupatilo, ugodan mlaz prelazi preko njegovog lica, sliva se niz vrat, leđa, grudi, sliva se niz njegove noge. Miriše oko njega, šumi.
Dva labuda – simbol Diamond Books – negde je video.
Hladnu vodu ostavlja za kraj, umotava se hitro u bade-mantil, malo podrhtava.
Oko njega nije bilo tih odlučnih i inteligentnih, u dugim mantilima, sa crnim naočarima, koji voze brze kabriolete i potežu rečenice – blistave mačeve što odmah pogađaju suštinu, u korenu presecaju svaku dilemu; što odzvone, dobro sednu i pamte se. Nije oko njega bilo ni onih drugih, malo drugačije obučenih od onih prvih, ali isto tako odlučnih, isto tako sa naočarima za sunce, koji isto tako voze brze kabriolete, koji su cinični i koji hoće da unište velike svetove koji oni prvi – pravi štite i brane, koji se za njih bore nesebično i na kraju spasavaju na način od koga zastaje dah u grudima, u zadnjem trenu, vratolomno, ne žaleći ni sebe ni protivnika, za dobrobit onih koji takve svetove zaslužju – a on? On živi u nekom drugom, paralelnom i beznačajnom svetu u kome nema ničega važnog i uzbudljivog, u kome se ne dešava ništa što je izuzetno i veliko, vredno, što bi se pamtilo, u kome ni opasnosti nisu vredne pomena – beznačajne i neugledne i one kao što je i on sam.
Ponovo se oseća loše. Šta je Sandra našla na njemu?
Ništa nije našla jer ničega nije ni bilo da bi se moglo naći. I ništa nije počelo jer ničega nije ni bilo da bi moglo početi.
Nije bilo šofera, Horvat i sekretarica su se odvezli sami, ali Sandru je neko odvezao.
Na zidu pored Horvatovih vrata, među simbolima svih onih firmi – „Važno je vezati ih za nas”, rekao je Horvat – tamo su bila dva labuda!
Banka je kupila Diamond Books i njihov znak – dva labuda došla su na zid među sve one druge – ranije kupljene. Firme su se povezale, stvorile su mrežu, Banka u sredini – one oko nje. Krenula je razmena podataka.
Ugovor, zadnja strana – i tamo su bila dva labuda.
Pročita tekst na poleđini ugovora koji je potpisao sa Sandrom – nije kad je potpisao – bilo je sitno pisano, i vidi – godinama kupuje sva izdanja Diamond Books, sve njihove bestselere. Plaća dobro, ekskluzivno. I kupuje sve kompakt-diskove sa filmovima snimljenim po tim knjigama – budala!
Ono što je Sandra zaista znala o njemu bilo je – jedna budala radi za jednu veliku banku, koja zna za njega malog i sitnog, ali, ipak … novčić po novčić, a novčić je novčić – živi on sam, ko bi s njim budalom, u ovom stanu. Znala je – vraća se on sa puta, plan je izmenjen, vraća se u petak, petkom je zgodno. Kolika je njena provizija?
Vrag neka nosi banku, neka nosi i Sandru – otišao je u podrum.
Na povratku – stari gramofon u jednoj, još starije ploče u drugoj – kućepazitelj u liftu.
Oči mu tamne i nasmejane.
Dobro veče – dobro veče. Lepo vreme – lepo.
Našla ga gospođica sa knjigama? Našla, hvala na poruci.
Poruka? Ne, ona iz poruke je jedna druga. Crna, kratka kosa. Poznaje ga kaže.
„Ovih me dana sve poznaju“. Kućepazitelj se smeška, kaže: „Proleće.“
Zvuk sintisajzera, tiho, jedva čujno, onda sve jače i bliže, u talasima, širi se prostorom, ispunjava ga zvucima mekim i zvonkim, jasnim, potmulim, ispunjava jekom i zvonjavom, uzdasima i ehom.
Uzima olovke u boji i brzim, ovlaš pokretima, skicira. Pomaljaju se korice jedne knjige, proviruju sveske, i olovke. I biće jedna jabuka, i biće kistovi za slikanje, i tašna će biti širom otvorena i ležaće položena. Poklopac će biti otvoren i u sredini malo dignut od one ručke koju ima svaka školska torba. I sve te šarene stvari iz nje ležaće rasute naokolo, oko nje. I videće se žuto-crvena jabuka i viriće šarene knjige i viriće šarene sveske i biće veselo i biće toplo.
Bio je trg ispred gimnazije i radnici su postavljali skulpturu – školsku torbu. Bio je odlazak na fakultet i bilo je zadnje leto pre fakulteta i bio je kraj školske godine. I matura je bila pre toga. I ekskurzija pre mature i bili su u vozu i išli su u susret nekom velikom i tajanstvenom, neistraženom svetu prepunom izazova i slasti.
Dotakla je njegovu ruku, rekla: „Slušaj ovaj prelaz!“ skinula slušalice i stavila ih na njegove uši, uključila vokmen. Zvuk orgulja i bubnjeva, zvuk gitare ispuni prostor oko njega, i gore visoko visoko iznad svega odjeknu devojački glas, zvonak i poletan, snažan i otvoren, prožet nadom i čežnjom, jasan. Kliznule su staklene perle, rasule se i taj glas je, utišan naglo, promukao odjednom, dalek iznenada, izmenjen stran nepoznat, praćen dalekim, jedva čujnim zvucima klavira, zamirao na ivici prostora, tu oko njih. I kada se činilo – melodija prestaje, zvuci su zamrli nestali izgubili se i više ih nema, ponovo odjeknu klavir, i bubnjevi se oglasiše i onaj devojački glas se diže i raste, zvonak i otvoren, kao pre, poletan i čežljiv, iznad svega, kao da neće proći, kao da će lebdeti čaroban i bezvremen i potpun, u njima, zauvek.
Vidi more i galebove i povratak s mora i rastanak i ponovni susret.
Rukovali su se, bila je zatvorila oči dok su se rukovali. Imala je duge trepavice, bile su tamne i malo povijene prema gore. Ispod trepavica, na jagodicama, poigravala je prozirna senka, ružičasta i meka. Jednu nogu je spustila dole i nagnula svoj hromirani, crveni motocikl malo prema njemu. Upravljači su im se bili dotakli. Još su se rukovali, još su jedno drugome stezali ruku, imala je čvrst stisak, kada je rekla: „Najzad“, kada je otvorila oči.
Zastao je sa olovkom u ruci – da tako će biti, tako je bilo.
On je i dalje stajao sa strane u polutami, onda kada je ona otišla sa onim tipom i sa onim njegovim društvom koje ga je pratilo od početka.
Malopre je, pre nego što je otišla s njima, prošla pored njega, idući nazad prema onom stolu i onom društvu koje je sedelo za tim stolom. „Čekaš sreću?“ upita u prolazu, gledajući ga u oči, bez osmeha. Nije ništa odgovorio, iznenađen pitanjem, tim pogledom. Nije znao šta da odgovori.
I na stanici, onda, tamo, kada se činilo – uvek će biti leto.
On je obgrli, okrenu je sebi, privuče iznenada, naglo i silovito. Trgla se i podigla glavu – on je poljubi u usta. Uzvratila je poljubac. Ljubio je njene obraze i vrat i ruku kojom ga je bila zagrlila, koja je bila na njegovom ramenu, ljubio je prsten na toj ruci, ona prošapta: „Nemoj prsten …”, i on je ponovo ljubio njene bakarnocrvene usne. Ljubili su se brzo i strasno, bez daha. Začuše se glasovi, prvo dalje i onda bliže, sve bliže, neko spomenu njeno ime, iza panoa neke senke, nečije stope – oni se razdvoje.
Iza knjiga u regalu vadi kutiju, vadi jedan upaljač, sklonjene od sebe samoga. Pripaljuje cigaretu – suva je, žestok ukus u ustima, nosu, u glavi se vrti.
Pokušao je da zapali cigaretu, ali palidrvce se stalno gasilo. Dodala mu je svoju cigaretu i on pripali na njenom užarenom vrhu.
Reči su navirale i navirale, stapale se u rečenice i pasuse, u poglavlja, trebalo je samo zapisati ih. Poglavlja u jedan život. Nevažan? Neugledan? Ipak njegov.
Počeo je da se oseća bolje.