Vladimir Radić: Sagrada Familia

Na stolu dve visoke, prozirne čaše i flaša, kao noć tamne rijohe[1]. Miloš lupka po tastaturi lap-topa, pretražuje neke fotografije na stranicama interneta. Nebo se natmurilo, vetrovito je, možda će kiša, ali hladno nije, nedelja je, veče je, i naš Srđan; ovde ga jedni zovu Srd-han, a drugi Srd-žan, ‘od zidara Sagrade[2] sin’, a on se onda ljuti na njih, i na jedne i na druge, zaradio je modricu na čelu, ali zaradili su i oni – rekao je Srđan prkosno, pokazuje metalnu šnalu svog kaiša – uzeh ga, dobiće on drugi kaiš, s plastičnom šnalom; uradio je zadaću, večerao, poigrao se, prekrstila sam ga, poljubila njegovo malo, slatko čelo, sada spava u drugoj sobi, i Miloš i ja smo sami. Mogla bih …

Šta? Uzdah da pomenem? Jedva čujan. Prozračnu senku kod uzglavlja bolesničke postelje? Zelenu liniju na ekranu – pravu i mirnu. Gluvo doba noći? Plavičastu prazninu? Neku neodređenu slutnju? Nema tu ništa da bi se moglo …

Miloš nagnu malo iz svoje čaše, pokazuje niz slika – jednu izdvaja, lupka zamišljeno prstom po ekranu – neki ljudi, beli ljudi u svetloj, elegantno-sportskoj odeći na izuzetno negovanom, samaragdno-zelenom, blago-valovitom terenu za golf, teren oivičen vitkim palmama, i u pozadini neki drugi ljudi, crni, tamnoputi, u dronjcima – samo desetak metara dalje, na vrhu visoke žičane, bodljikave ograde koji se spremaju da s nje skoče na ovu stranu, i na policajca koji ih vreba, sa kacigom s vizirom, i čizmama, s crnim, kožnim rukavicama koje ne pokrivaju prste i pištoljem nisko na butini kao da je iz nekog vesterna, vreba na vrhu merdevina prislonjenih na tu zastrašujuće visoku, bodljikavu, žičanu ogradu – treću po redu. U daljini, iza svih tih ograda sa svim onim crnim ljudima načičkanim na vrhu – kao tamni leptiri nataknuti na duge, tanke igle, širi se neki gustiš, nešto mračno, tamno i haotično-neuredno, zapušteno-preteće, bujno-divlje rastinje. Jedan od igrača golfa – to je neka mlada žena, okrenula se prema onim crncima na ogradi što štrči do neba, gleda začuđeno, štap joj zastao u vazduhu, loptica čeka, saigrač pokazuje na lopticu, njemu je ograda iza leđa, ili on hoće da mu je ograda iza leđa, ali žena gleda pravo u te ljude na onoj ogradi … Miloš govori o toj fotografiji iz interneta, govori s ironijom, opisuje detalje, govori sve glasnije: „I to je Evropska Unija, i to je Španija, i njena – po zlu i po neizmernim nadama čuvena Melilja[3]! Pričaju nam o rušenju berlinskog zida, slave neke svoje godišnjice, pričaju nam o slobodi kretanja, trabunjaju o pravima, dele sami sebi i sebi sličnima nekakve Nobele, a oko nas dižu sve nove i nove ograde – od Španije do Ukrajine, od Baltika do Bugarske; uzor im valda ona lepota između Meksika i Sjedinjenih Država”, i mene prože nelagoda i strepnja, strah – ta Španija je naša nova, druga, bolja, sigurnija i toplija, normalnija domovina. Govorili smo – samo da naš Srđan odraste ovde, ovde da se školuje, jedan dan i zaposli, nađe nekoga, bude srećan. Da nikada ne mora da se vrati u onaj naš mrak, u onaj košmar Balkana. Kao ni mi.

Miloš doliva vino, tamnocrveno je i jako, žesti se i dalje, ljuti na sve i na svakoga, i ja okrenuh razgovor na ovo vreme, na krovove sa druge strane ulice, na vetar i na kišu, na otškrinute prozore i na naše nove zavese, i Miloš se povuče, ugasi lap-top, sklopi ga, utonu u svoje misli. Razgovor uminu.

U stomaku … neko klupko, krpe neke, nešto cvotočno i zgužvano, neki korov buja, rezak miris lekova, uski, blještavi vitraži u crkvi uzdižu se, talasaju, bela vrata škripe, posekotine na rukama šire se, crne tačke na koži rastu, pod kožom, pod noktima, sija linija na ekranu, zveckaju ampule, maglovito je nebo, sivi trg, neka jurnjava, povici i trka, nešto pišti, pišti … Trgoh se.

Pored mene – Miloš. Diše duboko, ravnomerno.

Noć je, na budilniku sitne brojke, mora da je zora blizu. Jurnjava, miris lekova, linija seče, povici … San, težak i vreo – kao pred kišu. Kao olovno nebo što s noći pritiska uskomešanu Ramblu[4], ulične slikare s malim štafelajima i srebrno i zlatno obojene pantomimičare, tamnopute prodavce cveća i užurbane kelnere što raznose tapase i bokalčiće vina, sitne Japance sa šeširićima i kamerama na gotovs i debele, pripite Engleze i razdrljene Nemce što uz dernjavu mašu konzervama piva.

Moj špansko-srpski rečnik … Mora da je ostao u sobi – vratim se nazad. Zbog rečnika se vratim. A u sobi … moja pacijentkinja nije sama, više nije sama, neka senka – to Huan Garsija stoji pognut kraj njenog uzglavlja. Huan? Zašto Huan? Odakle … Nisam primetila da je ušao. Meki su đonovi na našoj klinici … „Hej, Bera, vidi, naša pacijentkinja nema pritiska“, uspravi se Huan najednom. „Brzo, reanimacija!“ povika. Snažno pritiskuje njene grudi. Ja pridržavam glavu, Huan pritiskuje grudi, popušta, pritiskuje, popušta. Radi snažno, možda isuviše snažno. Zašto pritiskuje tako snažno? Na monitoru – linija rada srca ravna je. Huan pritiskuje snažno. Zasto je linija ravna a alarmni ton se ne čuje? Pritiskuje snažno, možda suviše snažno … i odjednom … da, odjednom – linija više nije ravna, ne, nije – na ekranu prvi skokovi, mali i onda sve veći, sve višlji, višlji, višlji, sve veći. Da! Huan Garsija pritiskuje, vrhovi poskakuju, Huan okreće dugme, piskutavi ton alarma oglašava se, vrhovi linije sve su ravnomerniji. Huan okreće ventil iznad prozirne cevčice za infuziju, u posudi ispod ventila počinje da kapa. Ulazi dežurni doktor, doktor pita šta se desilo, Huan kaže: „Nije bilo pritiska. Dijastolni, sistolni – ništa, nula. Izjednačili se.“ Lekar gleda ekran. „Dosta s reanimacijom. Dovoljno je. Pritisak se vratio. Tu je“, kaže. „Zar ne, sada je dovoljno?“ kaže meni. Pita. Stažista je, nov kod nas. Malo nesiguran, ali okretan, priseban. Brzo uči. Dr Hesus Ernandes Gonzales. „Da, dovoljno je, stodvadeset sa osamdeset, otkucaji – sedamdeset“, kažem i Huan prestaje s reanimacijom. „Spasli smo je“, kaže Huan. „Spasli“, ponavlja ozareno. „Mi smo je spasli! Spasli smo je. Ljudi – ona je spasena!“ ponavlja uzbuđeno. Likuje. „Živa je!“ Poskakuje od uzbuđenja. „Ona diše!“

Zašto je ventil na cevčici za infuziji bio isključen? Zašto je alarmni ton na ekranu bio isključen? Zašto se ništa nije čulo?

I onda smo dr Hesus i ja uzeli malo krvi za analizu. Za svaki slučaj. Za svaki neobičan slučaj. Sačekala sam da Huan izađe i predložila Hesusu tu analizu, pogledali smo se – nije bilo potrebe da se dalje išta govori, razumeli smo se, klimnuo je glavom – uzeli smo ampulu krvi našoj pacijentkinji i ja sam je odnela laborantu. Ono za ton i za ventil Hesusu nisam spomenula. Prvo da vidimo šta će laborant reći.

„Vreme je?” upita Miloš naglo, iznebuha.

„Ne, još je rano”, trgoh se. „Spavaj dalje.”

„Zašto si ustala?

„Nisam.”

„Kako nisi? Sediš u krevetu.”

Zaista … „Ništa … Samo se okrećem na drugu stranu. Spavaj.” Popravih jastuk na uzglavlju, legoh nazad, na postelju. Uzglavlje …

Malo kasnije Miloš pita: „Ne spavaš?”

„Skoro sam zaspala.”

„Reci Vera.”

„Šta?”

Miloš se okrenu prema meni, zagrli me.

Da li ta nelagoda, da li ona zebnja, onaj ružan san … ili zagrljaj … Odjednom – krenu iz mene i ja rekoh Milošu za reanimaciju na klinici, za srčanu aritmiju, za zastoj, za bolesnicu, za trku, sve. Gotovo sve. Ili reanimacija srca ili će naša pacijentkinja odmah tu, na licu mesta, koliko ovog časa, koliko ovog trenutka, tu – pred nama izdahnuti. A samo kojih pola časa ranije činilo se da je stanje ohrabrujuće. Pacijentkinja jeste u komi, ali u stabilnoj komi. Koma je veštačka, namerno je izazvana posle operacije koja je bila uspešna. Sve je pod kontrolom. To se tako radi. Rutina. Rad srca miran, ravnomeran, bam-bam, bam-bam. I onda odjednom, samo par minuta kasnije … odgađanja više nema … neizbežno dolazi. Neumitno je tu. Kraj. Kako kraj? Zašto kraj? Trka, očajnička borba protiv vremena koje izmiće, koje protiće, curi, istiće i osipa se, kruni, a svaka sekunda korak je bliže onom neumitnom, onom neizbežnom, konačnom, neopozivom. I svaki otkucaj koji je izostao … i taj ambis koji se otvara … i širi se … zjapi, i onda masaža, inekcije, i ponovo masaža. „Takve scene …”, rekoh. „U sred noći, pri kraju dežurstva. Posle napornog dana … Kao iznenadni mlaz ledene vode niz gola leđa”, stresoh se. „Ružno. Ružan posao. Ali – izvukla se. Donja[5] Alvares ponovo diše.”

Miloš ćuti, ćuti i prevrće se u postelji. Otkriva se i pokriva … drugačije, povlači čaršaf, i jastuk. Onda će jetko: „Misliš – kod mene je nešto bolje?”

Eto … „Znam da nije”, rekoh. „Nisam trebala ništa … Ali … pitao si. Žao mi je da sam te probudila. Da te nisam probudila ne bi pitao. Spavajmo, sutra se radi.”

„Da, radi se. Radi,” reče Miloš. Onda doda, nastavi: „Kod mene … drugačije je to. Taj neki rad, taj posao. A opet – isto je to … nekako. Isti je to vrag, samo drugačije upakovan. Projektovati i nadgledati izgradnju kojekavih garaža i pomoćnih zgrada za bogate Švabe, tamo, u Andraću[6], na Majorci, samo da bi im se prodala preskupa Hofman-vrata za garaže ili pomoćne zgrade. I preskupe roletne i preskupi prozori za njihove vile. Sve od Hofmana, sve od metala, ili kao da je od metala, sve čvrsto i jako, ili izgleda kao da je čvrsto, izgleda kao da je jako, a ja znam tačno šta je ispod te sjajne pokrivke, ispod oblande. I sve je na dugme, i sve je na daljinski upravljač, i sve je poslednja reč tehnike, sve se programira, sve je bezbedno, sve je sigurno, sve je pouzdano. A ja znam gde je proizvedeno, i kako se skladišti i kako se transportuje, ko montira, za koliko para montira, po kom vremenu i u koje doba dana i koje doba noći montira. I šta ako se neko dete zaigra ispod takvih vrata, a ona programirana da se baš tada zatvore, zaključaju, da se zabrave? Ili se sama od sebe zatvore? Dešava se, dešava, samo što kupci ne znaju. Skriva se to od njih kao što zmija krije noge. Šta ako neko popije koju više pa se neoprezno maši daljinskog upravljača, ili sedne na njega, a žena na prozoru? Dešava se. Šta ako izbije požar, a vrata ne mogu da se otvore? Može da se desi. Ode žena, ode dete bogu na istinu, a ti kriv. Ko bi drugi? Znao si šta može da se desi a ipak si pomogao da se ugradi, da se proda, da se zaradi. Hofman je neumoljiv, Hofman hoće što više  vrata – svuda vrata, što više prozora sa roletnama, što više roletni, sve što se da zatvoriti, sve što se da zaključati, sve što se može spustiti i zakočiti, programirati – sve da je Hofmanovo. San neće na oči, neće nikako – zaboravi san. Vrag neka nosi san. Prevrčeš se, prevrčeš kao da si na žeravicama. Čini ti se – ceo svet mirno spava samo si ti budan i samo se ti preznojavaš i samo se ti pitaš i samo se ti prevrćeš. Samo ti na celom ovom svetu, u sred ove noći misliš na ono dete, na onu ženu, na ona vrata ispred tebe, misliš na sebe, na ono što radiš, na ono što može da se desi, na ono što ne bi trebalo da radiš, na ono što moraš da radiš ili misliš da moraš da radiš, na ono što bi još mogao da radiš. Zar umesto za Hofmana ne bi bilo lepše raditi na novim, još nedovršenim, vitkim, maštovitim, filigranskim tornjevima Sagrada Familie[7]. Ovde, u Barseloni. Zar sam postao arhitekta zbog nekih Hofmanovih vrata i zbog nekih Hofmanovih prozora i zbog nekih Hofmanovih roletni? Izgleda da jesam. Šulc i Hofman plačaju, a Katalonci … ah  Katalonci … oni ne puštaju nikoga ko nije njihov da radi na lepoj Gaudijevoj[8] katedrali. Kao da je ona samo njihova. Vrag da ih nosi!” Miloš pada sve više u vatru. Onda upita naglo: „Vera – šta da radim? Kako ovo da promenim? Za sve nas da promenim. Za Srđana, za tebe, za sebe. Kako ja to da uradim?”

Muškarac … muž, otac. Odmah misli da on mora nešto … Da je on nešto pogrešno … Ili da je propustio i sada mora da nadoknadi. Mora da popravi. Šta bi bilo da sam spomenula još i Huana Garsiu, spomenula polutamu, spomenula uzglavlje bolesničkog kreveta … Ekran sa ravnom linijom. Ampulu krvi. Bože – samo ne o Huanu. Ne. Rekoh: „Ima kod nas na klinici i vedrih trenutaka. Nije sve tako strašno. Zamisli – mene su prozvali ‘Bera’.” Našalih se. „Kad Španci mogu da pišu ‘vino’, a kažu ‘bino’, jer Vuka nisu imali, onda im sestra Vera dođe – sestra Bera.”

Miloš me pogleda, milo me pogleda, osmehnu se.

Dodah: „Preguraćemo mi ovo. Zajedno smo. Pregurali smo mi i gore. Zamisli da smo ostali tamo dole, kod nas … Kod nekog novog Vuka. Kod nekih vučića.”

Miloš me uze za ruku, njegova ruka topla je i čvrsta, kaže mi: „Doktorka Vera … Zna doktor Šulc da si ti doktorka, zato mu i trebaš. A mene zove ‘Milos’. I još razvuče ono „i” kao harmoniku, pa ispodnem neki ‘Miiilos’”. Doda: „Znam – nije lepo raditi kao sestra kad si doktorka, ali neće to tako zauvek. Šulc je obećao …”

„Nije baš da je obećao.”

„Dobro, nije. Ali nagovestio jeste.”

„Da, nagovestio jeste.”

„Neko je prodao ampule, neko je dao inekcije, neko je zaradio, neko ponovo diše, a jedna dobra doktorka ne može da spava. Tako je to,” reče Miloš. Ja ne rekoh ništa. „A sada neka dobra doktorka spava. I svi oni ostali, manje dobri – spavaju. Spavajmo i mi.” Miloš se okrenu na drugu stranu. Malo zatim diše duboko, diše ravnomerno, umirujuće. Ravnomerno, umirujuće, ravnomerno, duboko. Sve tiše. Tiše. Jedva čujno. Kao talasi na svetložutom pesku. Kao lahor u bledozelenom lišću. Kao leptiri iznad maslačaka.

~

Zvoni. Budilnik zvoni. Neko ga zakoči. Miloš. Miloš ga je zakočio.

Sivilo dana prikrada se ispod zavesa. Kao da se paperje magle razliva našom nevelikom sobom.

Miloš se diže, polako, s mukom. Nakašlja se.

Krevet, ormarići pored kreveta, papuče na podu. Ponedeljak. Novi dan, nova sedmica – a sve isto.

Onda se digoh i ja.

Treba buditi Srđana. Treba se obući. Pripremiti doručak. Čaj, kafu. Miloš će skuvati kafu.

Posle – svako na svoju stranu. Neko na put pa na posao, neko na kliniku pa na dežurstvo, neko u školu, ma kako mu bude – svako krst svoj da ponese.

Šta je meni? Šta ja to … Ta u krstu je spas. U krstu je izbavljenje. Treba biti smeran, skrušen treba biti, i skroman, iskrena srca. Bez zle primisli. Treba kleknuti, sklopiti dlanove i zahvaliti se treba. Vera – zahvaliti!

O Bože blagi – danas novi slučaj! Još jedan! Ovaj put neki sredovečni pacijent s drugog odelenja. Naš je pacijent i on – svejedno s kog odelenja. Naš je on uvek. Jadničak – nakon operacije jednjaka smešten je na intenzivnu negu i priključen je na aparate. Operacija rutinska, stanje pacijenta stabilno – pod kontrolom. Reklo bi se – rutina. Nadležna sestra ostala još čitav sat kraj njegove postelje i pošto je stanje pacijenta i dalje stabilno ode u susednu sobu. Par minuta kasnije, vrati se ona u onu prvu sobu, slučajno, bez nekog posebnog razloga. Možda neka slutnja? Predosećaj … sumnja? Možda je tamo nešto zaboravila. Kad ona u sobu, na ekranu, ima šta da vidi – srce pacijenta udara kao ludo, nekoliko stotina otkucaja u minutu, a krvog pritiska … pritiska gotova i nema, gotovo da je na nuli, i sistolni i dijastolni – sastavili se. Alarm, reanimacija, inekcija, masaža grudnog koša, još jedna inekcija, dalja masaža. Ali – sve je uzalud, srce staje, pritisak i dalje na nuli, sasvim na nuli – spasa nema. Gotovo je. Kraj! Neverica. Sestra ne može da objasni tu naglu promenu, to nekontrolisano treperenje srčanih zalisaka, taj neočekivani pad pritiska – i fatalni završetak. Kraj? Kako kraj? Zašto kraj? Prestravljena, izgubljena, nemoćna – sedi u uglu naše menze. A ja – ja kao da sama tamo sedim mesto nje. O Bože! I onda neko upita: „Da li je on bio kod reanimacije?“ Sestra klima glavom, potvrđuje. „Znači, i kod ove“, kaže onaj prvi, što je pitao sestru. Dr Hesus, stažista – on je pitao sestru. O kome oni to Bože? O kome?

Kasno je, Srđan spava, Miloš se vratio s terena na Majorci; kako to čudno zvuči – vratio se s terena, s Majorke, a drugi tamo letuju, provode se, sunčaju se i kupaju a on rinta; nas dvoje smo nasamo i Miloš pretražuje internet, prelistava neke stranice, traži, onda izdvoji jednu sliku – neki čovek sedi dole, na nekim pločicama, na kraju hodnika, u polutami. Preko puta njega – dečak. I dečak sedi dole, na hladnim pločicama – deluju hladno, u toj polutami. Pognuli su glave. Ruke im oslonjene na povijena kolena. Iza njih nabacane su neke stvari – razaznaje se mašina za pranje veša, frižider, neke kutije, drangulije, vešalice sa odećom, patike, knjige, haos. Sa obe strane hodnika otirači, vrata, stanovi.

„U jednom od tih stanova bili su i oni – koliko do juče”, reče Miloš. „Evo piše – familija Estefan. Još jedna porodica izbačena iz svog stana jer nije mogla da vraća kredit. Otac ostao bez posla, rate prispele, banka nemilosrdna, majka … ko zna gde je sada majka. I ona bez posla. Prosi negde, prevrće po kantama za otpatke na Rambli. Traži da li je njima ostalo išta iza svih onih belosvetskih turista, iza svih onih luksuznih brodova što krstare od luke do luke, iza svih onih ‘Kvin Meri II’ i svih onih ‘Kvin Elizabet I’ i svih onih ‘Aida’ i svih onih ‘Blu Oušn’ ili kako se već ne zovu svi oni luksuzni, ploveći gradovi, sa sim onim guzatim Englezima i svim onim trbatim Amerikancima i svim onim pripitim Nemcima. Španija, kraljevina …”, reče Miloš. „Zemlja čuda – puna stanova bez ljudi i puna ljudi bez stana. Po hodnicima, na ulici, po parkovima, u prolazu, usput, na putu za konopac, na putu prema groblju. Zemlja vila i luksuznih jahti – i narodnih kuhinja. Vidiš Vera, ovakvu Španiju hoću da izbegnem. Neću da budem otac sa ove slike. Makar do kraja života radio na nekim garažama. Naš Srđan neće sedeti u dnu hodnika. Ti nećeš sedeti u dnu hodnika. Mi nećemo tako … nikada!”

„Ne, mi nećemo. Mi plaćamo svoje rate.”  Redovno. Uvek. Do sada.

Bože naš jedini, i Ti majko božija, i Ti Isuse blaženi, porodico sveta, najmiliji moji – pomozite! Razbistrite pogled moj, i um moj izoštrite, učinite da nađem put svoj ispravan, put istine, put iskrene ljubavi i večnog spasenja. Bože naš na nebesima, moć je Tvoja neizmerna ali i ljubav Tvoja, isto tako i ona je neizmerna – osećam to. Stavio si me na muke opravdane, stavio si me pred iskušenja razna, mudro, iz samo Tebi poznatih razloga, koje mogu da naslutim, ali sada Te molim, ne zbog sebe, ne zbog muža svog, nego Te zbog deteta našeg molim, jer Bože dragi ono dete je i Tvoje dete, kao što su sva deca ovog sveta i Tvoja deca, a ne samo što je Hrist dete Tvoje koje zbog nas grešnika kaznu na sebe primi i koje zbog nas i umesto nas na krstu razapeto bi i koje sada na tronu nebeskom pored Tebe sedi i osmehuje se, osećam da mi se osmehuje – pomozi da i ja put svoj prepoznam i da ga sledim, koji je i put Tvoj među putevima tolikim drugim, zaludnim i pogrešnim. Gospode, pomozi meni bednoj i nedostojnoj da na putu svom, ma koliko taj put tegoban bio, i zamršen, i nejasan, da na njemu činim samo ono što je ispravno, pomozi da činim samo ono što je Tebi i Tvojoj porodici svetoj milo a da se o druge ljude ne ogrešim, jer i oni su deca Tvoja. O Bože – sumnjati … greh je to veliki. Sumnja vodi na stranputicu, vuče u blato i u močvaru, u beznađe i propast. Osećam to, osećam.! Oprosti Bože milostivi i izbavi me. Amin.

Još jedan dug, predug dan, konačno – sada je iza mene, prošao, završio se, nema ga više, gotovo da se završio, ne ponovio se, veče je, kod kuće sam, naš Srđan ima crvene oči, onaj mangup iz višeg razreda što Srđana zove ‘Srd-han’ i ‘od zidara Sagrade sin’ poprskao ga nečim, ali taj sada ima još crvenije oči, oteo sam mu ovo i okrenuo na njega, pfff, pfff, pfffffffff – reče Srđan ponosno, pokazuje dozu biber-spreja – sklonim dozu; uradio je zadaću, večerao, poigrao se, prekrstila sam ga, poljubila ga iako se mrštio na mene, i sada spava. Miloš i ja smo sami u kuhinji.

U krvi donje Alvares – povišen nivo kalijuma. Tako kaže laborant, tako kaže analiza uzorka krvi. Odakle taj kalijum? Ranije kalijuma u toj količini nije bilo, nivo je bio normalan. Onda dr Hesus Ernandes iz džepa svog mantila izvadi neki zamotuljak, otvori ga – dva uska, cevasta stakalca zasijaše: „Prazne ampule giluritmala[9]“, reče Hesus. „I gde sam ih našao?“

„U našoj kliničkoj apoteci“, rekoh.

„Ne – plivale su u vc-šolji. U muškom vc-u. Šta su dve prazne ampule giluritmala radile u jednoj vc-šolji?“

„Neko je pokušao da ih se reši, ali pritisak vode očito nije bio dovoljan.“

„Upravo tako. Neko kome se žurilo pa nije proverio da li je voda odnela prazne ampule.“

„Misliš da je to … da je to mogao biti … “

„Ne znam ni sam … šta smem da mislim … Šta je dobro da mislim“, reče Hesus.

„Giluritmal smeju da propisuju i ubrizgavaju samo dobro obučeni lekari, specijalisti – ni u kom slučaju obično medicinsko osoblje. Glavni sastojak – Ajmalin[10] u tom leku može da izazove zastoj u radu srca, nekontrolisani pad krvog pritiska …“, rekoh Milošu.

„Kasnije, sama pregledam kliničku apoteku. Sravnim stanje – pet ampula giluritmala nedostaje. Dve su završile u šolji – gde su ostale tri?“

„Vera“, reče Miloš. „Ne znam da li treba u to da se upličeš. Da li je to pametno.“

„Ali pomisli – šta bi neko, ko je nestručan, ili još gore – neko ko je zlonameran mogao da uradi sa te tri ampule. U pogrešnim rukama – one su pravi otrov. A i donja Alvares je umrla. To je strašno! Strašno! I ta pomisao … Ta sumnja … Jutros joj nikakve reanimacije više nisu pomognle. Iako po ranijim nalazima nije trebalo da umre. Tumor je uspešno operisan. Nije bio zločudan. Bilo joj je bolje. Jeste da je bila u komi, ali koma je bila veštačka i stanje joj se stabilizovalo. Počeo je oporavak, snaga joj se vraćala. I onda jutros odjednom, nenadano – pad pritiska, kolaps, kraj. Nikakva nova reanimacija srca nije mogla da pomogne. Kao ni onom pacijentu s drugog odelenja.“

Miloš ćuti. Gleda sto ispred sebe, gleda u svoju čašu. Vrti je u rukama.

„U svakom slučaju – policija se uključila“, rekoh. „Razjasniće se to … valda. Danas popodne – neki inspektor u civilu, mlad i odlučan, počeo je da postavlja pitanja. Nije sin donje Alvares bilo ko, političar je to … Pablo Garsia Alvares. Važan, iz Madrida. Često na televiziji. Na klinici se šapuće da je upravo on i alarmirao policiju. Svakako ne obožava Barselonu, a još manje Kataloniju. Dobro mu došlo …“

„Eto Vera …“, reče Miloš. „Zato se ja i pitam – treba li se uplitati u tako nešto. Taj Pablo Alvares se okomio na izbeglice, na migrante, na useljenike, na manjine, na levicu, na beskućnike, na demonstrante, na ulične prodavce, na prostitutke, na karikaturiste. Ali makroe ne dira, banke ne dira, pedofile ne dira, korupciju ne dira, brodovlasnike ne dira, korporacije ne dira, Brisel mu zakletva. To je onaj što traži da španski ratni brodovi patroliraju ispred Libije, da potapaju brodiće s izbeglicama. Taj mrzi sve što dolazi sa strane. Sve bi on to podavio k’o mačiće. Mi ovde imamo privremene dozvole boravka, i privremene dozvole za rad. I ti, i ja. Misli na to.“

„Da, sve je privremeno.“ I mi sami, pomislih. Samo Gospod nije. Samo je on večan. Samo nas on štiti od ponora, od propasti. Samo on i niko drugi pod ovom kapom nebeskom.

Miloš vrti glavom, namrštio se. Hteo bi da pita još, a opet koči se da pita. Onda … ipak: „I gde su sada te prazne ampule?“

„Kod Šulca. Njemu smo ih dali. I nalaze krvi, ono u vezi kalijuma. I to smo mu dali.“

„Dobro. To je dobro. Dobro da ste to dali Šulcu. A on … šta kaže?“

„Da sve njemu prepustimo“, rekoh. „Svaku informaciju. Da se time ne opterećujemo. I o tome nikome da ne govorimo.“

„Ne?“

„Ne, nikome. Ni tebi ne bi trebala … Ali opet – ti si moj Miloš. Znaš, interesntno je da taj giluritmal prave u Nemačkoj, i da je sedište kompanije u Austriji“, rekoh. „A u susednoj Švajcarskoj nije dozvoljena njegova prodaja. Mnogi lekovi iz Nemačke mogu da se nađu u Švajcarskoj, ali taj lek ne može. Ne daju.“

„Misliš – taj otrov“, reče Miloš. „I sad ga Šulc ubacuje ovim Špancima, u svoju kliničku apoteku. Da neki manijak nađe taj otrov i upotrebi ga. Nije čudo da Šulcu prazne ampule plivaju po klozetskim šoljama. Ko Aušvic patentira, toj sa svog puta ne skrenu.“

„Malo si preterao“, rekoh.

„Ja … preterao?“

„Jesi baš, da znaš.“

„Dobro, ima da ćutim! Ni reči više.“ Pređe prstima preko svojih usana kao da zatvara neki nevidljivi cipzar ispred njih.

„Niko nije rekao da treba da ćutiš.“

Miloš gleda u sto ispred sebe, gleda u svoju čašu. Vrti je u rukama. Onda je ispi. I nasu ponovo. Pređe prstima ispred usana u suprotnom smeru nego malopre, ’otvori cipzar’, upita: „A što ti  meni uopšte pričaš takve stvari?“ Ponovo ’zatvori’ onaj svoj cipzar.

„Kome ću drugom? I ti meni pričaš kad te nešto tišti.“

Miloš se zagleda u jednu tačku, okreće čašu u rukama, okreće, steže je, prsti mu se grče.

„Miloše …“, rekoh.

On podiže pogled. Prazan, umoran. Prelazi prstima preko brade, preko usana, obraza. „Problem je Vera – u meni”, reče Miloš muklo. „Jedino u meni. Svet oko mene nije savršen, i teško da će ikada biti bolji. To je tako, od pamtiveka. Nije to ništa novo. Ali ja sam drugačiji, postao sam drugačiji – to je novo. Zar bih ja nekada govorio … ne mešaj se Vera, drži se po strani Vera, pusti to Vera. A slučaj ozbiljan. Smrtni ishod. A nije morao da bude smrtni ishod, zar ne? Nekada bih te hrabrio, gurkao te, podsticao te … A sada … Vera nemoj ovo … Vera nemoj ono … Vera pazi … Kao da ja nisam ja, nego da je to neko drugi. Neko drugi koji se slučajno, baš kao i ja – zove Miloš. Miiilos. A opet – jesam, ja sam to. Ko bi drugi bio nego ja sam? Samo što ne mogu sebe uvek da prepoznam u sebi. Možda je to zato što ovde, u ovoj Španiji nisam postigao više, mnogo više. A trebalo je. Moralo je. Neki jesu. Možda zato vidim samo ono što je loše u ovoj zemlji, u ovom svetu, u ovom poslu, u ovim ljudima, umesto da to vidim u sebi.“

„Zašto mučiš samog sebe? Nemoj … Postigao si ti mnogo. Itekako mnogo. Kao malo ko. Seti se naših koji su ostali tamo dole.“

Miloš odmahuje glavom, odmahuje rukom. Ućuta i vrati se onoj svojoj tačci. Zagrlih ga i on me potapša po ruci. „Vreme je za počinak“, reče tiho i ja ga poljubih.

„Kad se spava ne mora da se misli ni na šta“, reče.

„Ne, ne mora.“

„Samo se otplovi.“

„Da … otplovi se.“

Duboka je noć, uskoro će jutro, dežurni lekar spava u svojoj sobi, Huan Garsia i ja sedimo u menzi klinike i pijemo kafu. Neka jeza, iako nije hladno … jedva zaustavljam drhtanje ruku. Kafa jaka, gorka. Doza sa šećerom zaturila se negde, ni mleka nema, ali može i ovako. Mora. Huan ima duboko usečene podočnjake, podbuo je i nekako zgužvan – kako li ja izgledam? Bolje da se ne gledam u ogledalu. Huan govori, priča mi. „Da ne poveruješ“, kaže. „Pritisnu te da im sam daš otkaz a istovremeno ti pišu izvrsne karakteristike. Nepojmljivo. Kako da povežeš te dve suprotnosti u svojoj glavi? Glava jedna, suprotnosti dve. Kažu – vredan si ti, gotovo da živiš na klinici, predan si ti poslu, nesebičan si ti, i požrtvovan, uvek si tu kad je najteže, ali idi ti, ne želimo te više ovde, prati te neki maler, neka zla kob, kolege se žale, plaše se. Bolje da ti nama daš otkaz nego da mi tebi damo otkaz. Evo ti naše preporuke, odlične su – samo ti idi. Gde je tu smisao Bera? Gde je tu zahvalnost? Lud je ovaj svet. La vida loka[11]. Ili je to bilo zato što nisam Bask? I tako … odem ja iz tog San Sebastiana[12] i dobijem ovaj posao ovde u Barseloni[13]. A nisam Katalonac. Razumeš ti to Bera? Da li je tebi tu sve jasno?“

Opet ona jeza, spušta se niz leđa, ruke podrhtavaju – pod sto s njima. „Mislim da razumem“, rekoh. „Šulc je tebe primio zbog tvojih odličnih preporuka, i zato što si tako vredan i zato što si tako požrtvovan, ali ti ne pridaje zasluženu pažnju. Navikao se on da si ti takav, pa i ne misli više na tebe. Zgodno mu tako, zar ne? Jednostavno. Kada te je poslednji put pohvalio pred kolektivom? Ne sećam se. Kada ti je podigao platu? Sigurno već odavno nije. Mene je primio zbog mojih odličnih ocena s fakulteta, ali nije me zaposlio kao doktorku nego samo kao sestru. Iskoristio je moju situaciju izbeglice sa Balkana. Pomogao mi, a iskoristio me. I tebe koriste. Radiš im dan i noć, ti si uvek ovde. Ne bežiš od teških slučajeva. Spasavaš gde god možeš. Boriš se kao lav. Ali vidim – to se ne ceni dovoljno, da ne kažem … ni malo. Razumem ja to. Mislim … razumem ja tebe – ne razumem njih. Hoćeš li pokušati tu nešto da promeniš?“

„A hoćeš ti Bera pokušati nešto da promeniš … za sebe?“

„Da, imaš pravo – nije to lako.“

Proklete ruke – smirite se. Smirite.

„Lako nije, ali … nije ni nemoguće. Počeo sam ja štošta da menjam još tamo … u onom San Sebastianu. Ali nije još gotovo to … ta promena. Taj lav. Bera zamisli – žena ti se porađa, tvoja žena, ne bilo koja – nego tvoja, porođaj se komplikuje, ženu priključuju na kojekakve uređaje, stiže novorođenče, uzvrteli se oko njega, uzvrteli se oko nje, na kraju novorođenče ne diše, ne bilo koje – tvoje novoronđenče, novorođenče koje nije dobilo ni onu sasvim malu, onu najmanju, onu sasvim sitnu, malecku šansu da prodiše, makar jednom da udahne, pa da zaplače, da živi, da diše, diše, diše. Ali ono ne diše. A ti si tu, pored njih – i ne možeš ništa da učiniš. Ništa. Ništa ne znaš, ništa ne umeš. Baš ništa. Zla kob. Malerozan. U San Sebastijanu je to bilo. Kod svetog iscelitelja[14]. A tolika druga novoronđenčad dišu, žive, postaju klipani, dernjaju se, ciće, jurcaju, i sada su … evo ih – svuda su oko nas. Gledam ih svaki dan … po ulicama, po parkovima, oko vodoskoka. Oni su dobili svoju šansu. Svi su dobili. Zašto je to tako? Zašto?“

Huan nasu još jednu šolju kafe.

Ja odmahujem glavom, ruke pod stolom još podrhtavaju. „Možda bi bilo dobro da se dobije drugo dete“, rekoh.

„Drugo dete?“ reče Huan oporo. „Ta mi više nismo zajedno … Ta žena i ja.“

„Ne?“

„Ne, šta bih ja s njom?“

„A Svevišnji? Naš Tvorac? U njemu ljudi nalaze utehu i kod najvećih patnji“, rekoh.

Huanu oko usana zaigra ledena grimasa. „Tvorac …“, reče cinično. „Koji tvorac? Tvorac čega? Znaš Bera ja sam odlučio da više nikada ne budem bespomoćan. Nikada! Odlučio sam da stvari uzmem u svoje ruke, da naučim kako se to radi. Kako se to tačno diše i zašto se ne diše. Da naučim zašto neko može da prestane da diše. Da naučim kako se time vlada. Nikada više bespomoćan. I uvek tamo gde treba. Spreman i kompetentan. Iako ja u stvari nisam važan, samo je moje delo važno. Ja sam  oruđe svoga dela. Tako je to Bera. Dobro oruđe, pouzdano, neumorno, uvek tu. Sve dok budem disao. Bera … mi bismo možda mogli … Dobar smo mi tim i ja mislim … Zar i ti u sebi ne osećaš to … za oruđe?“

Vrata se otvoriše – pojavi se dr Šulc.

Šulc u ovo doba?

Ustasmo i on se pozdravi s nama. Osmehuje se, osmehuje se vedro. „Radite. U noćnoj ste.“

„Tu smo, radimo“, reče Huan. „A i vi ste navratili, i vi radite. Nije teško da se radi, teško je kada ne može da se radi.“

„Dobro je da ima takvih ljudi“, reče Šulc. „Sreća je to za nas.“ Doktor Šulc nasu sebi kafu, sede pored nas.

Moje se ruke više ne tresu.

„Još da prođu ovi nesporazumi“, nadoveza Huan.

„Ne sumnjam da će proći“, uzvrati Šulc. „To uopšte ne sumnjam. Ovo je privremeno. Mi ovde imamo vredne, sposobne ljude. Požrtvovane ljude. To je ono što je trajno. Sve navodne sumnje biće razvejane kao što vetar razveje maglu.“ Otpi malo kafe. „Mi radimo kako treba i mi se držimo zajedno. Sve će biti kako treba. Onako kako je bilo do sada biće i od sada.“

Jutro je, Srđan spava, danas nema škole, praznik je, Miloš i ja sedimo u kuhinji, sami smo, kafa pred nama, posuda sa šećerom, mleko, sve je tu. Opet ona jeza. „Huan je bio sasvim blizu onog trenutka kada se kaže istina, ma kakva da je, i onda se pojavi Šulc. I onaj trenutak istine – prođe. Huan se povuče. Ništa više o odluci, ništa više o oruđu, ništa više o svom delu. Kad je Šulc otišao Huan je promenio temu, popio kafu do kraja i otišao na svoju stranu, valda kući. U neku svoju jazbinu.“

„Nije to slučajno“, reče Miloš. „Razumeju se ta dvojica. Vera, toga se treba otarasiti … tog slučaja. Jednostavno zaboraviti. Vidiš i sama. Tu je sam đavo upleo svoje prste. Nismo mi ovde da ispravljamo njihove krive Drine. Neka ih oni sami ispravljaju ako hoće. Mi na njihovoj Drini, kakva je – takva je, moramo da se održimo, da plovamo a ne da potonemo.“

Gurnuh ruke pod sto. Prsti podrhtavaju … podrhtavaju.

O Bože, oče naš na nebesima – vidiš li šta se ovo događa? Zar je to volja Tvoja? Zar to može biti volja Tvoja? Mora da se tu neko drugi upleo. Neko zao i naopak vuče konce, presuđuje, preseca, zateže omču, gura u ponor. Ona žena zbog koje sam se Tebi molila – donja Dolores Alvares Sančes umrla je i počela je uzbuna – za sada interno. Nije zato što je ona bila mlada, mlada nije bila, nego zato što je ona majka važnog političara iz Madrida, kabaljera[15] Pabla Garsie Alvaresa, a izbori se bliže. Uticajan je on i važan, može mnogo toga da pokrene, mnogo toga da zakoči, mnogo toga da preokrene, mnogima vrat da slomi. Na našoj klinici komešanje, dolazila je i policija, pitanje je dana kada će o tome i televizija da bruji. Doktor Šulc i njegova bratija iz Barselene utišavaju i koče koliko mogu, jer donja je bila Madrilenja[16], a takve ovde ne vole mnogo, ali neće moći za stalno da se ćuti, da se prikriva i zataškava. Donja je imala tumor, operisana je, operacija rutinska, nije bilo komplikacija, stanje je bilo stabilno. A onda iznenada, ono veče, sasavim neočekivano, bez ikakvog vidljivog povoda – nema pulsa, srce stalo. Usledila je brza intervencija, reanimacija, srce  počelo ponovo da kuca, puls i pritisak se normalizovali, stanje ponovo stabilno. Zašto je došlo do zastoja nije jasno, ali – donja se izvukla. Izvukla? Dan kasnije opet nema pritiska, opet nema pulsa, opet trka, ponovo reanimacija – i kraj! Ovoga puta nikakva reanimacija nije pomogla. Kako to? Zašto to? A doktor Šulc, Bože moj jedini, kaže mi u svom kabinetu, u četiri oka: „Vi ne bi, ako bi eventualno primetili nešto što se, može biti Vama učini neobičnim, to poveravali nekome van naše ustanove? A ni u samoj ustanovi, sem meni lično, diskretno … Vi sigurno ne bi želeli da ugrozite poverenje koje sam imao u Vas kad sam Vas ovde primio. Kad čovek samo pogleda koliko ljudi danas, i to dobro obrazovanih ljudi, mladih i perspektivnih ljudi, Španaca, Katalonaca, ovde u sred Španije traži posao … Velika je sreća kad čovek dobije posao. To je danas glavni loto-zgoditak. I pametan je onaj koji ume da ne izgubi taj zgoditak. Da ga ne proćerda.“ A inspektor, Bože moj mili, Bože moj jedini, inspektor je tu, policija je počela istragu, njuška naokolo, zapitkuje, zagleda, inspektor mi kaže, sami smo, gleda me ispitivački, sumnjičavo, pravo u oči, i kaže: „Vi ne bi nešto neobično, što se, moguće je … ovde događa, a Vi primetite, Vi to ne bi zatajili, prećutali, zar ne da ne bi? Ne bi na tako lakomislen način reskirali svoj povoljan status gosta u našoj lepoj, sunčanoj kraljevini … gosta koji radi ovde u našoj kraljevini i koji želi da zadrži svoju radnu dozvolu, da zadrži svoju privremenu dozvolu boravka, zar ne? Danas nije nimalo jednostavno dobiti posao, a nije ga jednostavno ni sačuvati. Kad čovek samo pogleda koliko stranaca danas ovde kod nas priželjkuje neko radno mesto …“ A Miloš … Miloš kaže: „Ne znam Vera da li taj tvoj bog postoji … Pre bih rekao da neki đavo uređuje ovaj bezdušni svet oko nas. Neko ko je jako zao i ko je jako krvožedan. Životinje i biljke jedu se međusobno, onda mi ubijamo i jedemo te iste životinje i te iste biljke i još se pride ubijamo i međusobno, zbog parčeta zemlje, zbog svežnja novčanica, zbog različitih bogova, zbog izopačenosti, zabave radi. Koliko se samo ratova vodi, evo sada, ovog trenutka. I u tome svemu najviše stradaju oni slabi, nedužni, bespomoćni, naivni, prevareni. Pogledaj samo sve te izbeglice. Pogledaj koliko ih se udavi na Mediteranu. Koliko ih umre na putu. Koliko je tu dece … Nije li to delo nekog demona? Gde je tu bog, gde je tu oličenje ljubavi, oličenje razumevanja i milosti? Popovi bi rekli – putevi gospodnji nedokučivi su. Da njima. Pojma oni nemaju. Glavno im je da žive u svili, okruženi zlatom, da se voze mercedesima i mlaznim avionima, da stoluju u palatama i da ih dvore kraljevski. Ja tu, za razliku od popina-lopina pre vidim delo nekog demona nego nekog božanstva.“ Reči Miloša bogohulne su – poreći se ne može, ali šta ako u njima ima zrnce istine? Šta ako je demon u nama samima? U našem srcu? I u srcu sveštenika? U svakome od nas vlastiti demon? I u svakoj životinji, i u svakoj biljci. U vodi, u vazduhu, u zemlji, u travi, u lišću. I u meni? I u tebi? O Bože … Bože … Porodico sveta.

~

Zaustaviti infuziju. Okrenuti ventil na pumpi – lako je to. Ugasiti ton, ubrizgati sadržaj ampule. I muke prestaju. Malo koprcanja … i gotovo. Smiraj. Ah šta … ? Vera, Vera – o čemu ti …? A šta ako oni sami to žele? Šta ako sami tako odluče. Zar on nije nagovestio … tu želju … njihovu. I svoju. Trgoh se.

Znoj, zgužvan čaršaf, zagušljiv vazduh, zbrka u glavi – neki polusan. Nešto ružno između sna i jave. Java je bolja, mnogo je bolja.

„Telemadrid“ i „Barcelona TV“ u svojim bulevarsko-senzacionaliskim emisijama na različite načine izvestile su o nesretnom slučaju, o našoj klinici, i o njenom šefu i vlasniku doktoru Šulcu. Prvo „Telemadrid“. Za „Telemadrid“ glavno je bilo to što je zadesilo jednu dobru Madrilenju, donju Alvares na tamo nekoj sumnjivoj klinici u Barseloni kao i o istrazi koja je usledila. Ubrzo se oglasila i „Barselona TV“. Za „Barselonu TV“ najvažnije je bilo to da su neosnovane sumnje, podgrejane sa strane, i iz zle namere u potpunosti razvejane i da je klinika čiji šef i vlasnik, iako stranac, decenijama živi i radu u Kataloniji, dobro vlada katalonskim jezikom i oženjen jednom Katalonkom s kojom ima blizance, Huana i Hansa, da je ta njegova klinika u znak sećanja na donju Alvares donirala pozamašnu sumu za dalju izgradnju Sagrada Familie i da će jedan vitraž u novom delu katedrale biti posvećen pokojnoj donji koja je veoma volela Barselonu. To je posle preneo i „Taragona-radio“ kaže Miloš. Tu je emisiju čuo na Majorci.

Miloš dise mirno i duboko pored mene.

Miloš. Ja imam Miloša. Ja imam Srđana. Ja imam posao. Zarađujem. I Miloš radi. I on zarađuje. I Srđan ide u školu. Zar je to malo? Zar je malo onih koji bi se sa mnom rado menjali?

Miloš je raspoložen, vratio se kući, pripremio bokal sangrije[17] s dosta voća i leda, sangriju sipa u naše čaše, u moju i u svoju, kaže: „Danas sam bio kod Šulca, u Andraću. Završili smo s onim vratima na njegovoj garaži. Čujem ga s terase – telefonira u dnevnoj sobi, vrata i prozori otvoreni. Govori na nemačkom. Govori uvijeno, ali naslućujem, ma siguran sam – radi se o nekom novcu, radi se o Švajcarskoj. Radi se o porezu u Španiji i o Šulcovom novcu u Švajcarskoj. Ne zna Šulc da ja razumem i nemački. Posle … izađe i on na terasu, otvorio pivo, dva piva, gleda sigurnosna vrata koja smo postavili, gleda prozore, isto sigurnosne, koje smo ugradili – sve solidno, reprezentativno, nudi i meni pivo. Govorimo kasteljano[18]. Kažem – eno ona vila dole, levo od ona dva visoka stabla, to je sledeći posao za firmu Hofman. Tu vilu je nedavno kupio neki Rus, kažu za dva milion i dvesta, oprema je dalje, ulepšava, dao je da se unese novi nameštaj, sve koža i puno drvo, siguro namerava da je preproda, da zaradi. Ne liči na nekoga ko bi živeo ovde u Andraću, uvek dolazi sam i uvek na kratko. Liči na nekog trgovca, kupujem – prodajem. Danas ih zovu investitorima. To nije loše uložen novac – dva, dva i po miliona, proširenje, doterivanje – možda još dvesta-trista hiljada, ako je i toliko, onda malo čekanja, malo strpljenja, i posle – ode cena na tri, tri i po miliona. Može da se pogleda kod „Engela i Felkersa”[19] koliko je kvadratni metar s takvom opremom. Dobra zarada. Potražnja nije mala. Šulc me gleda, pije svoje pivo. Vidim – čip mu se u glavi aktivirao, dobio impus, pa sabira, pa oduzima, pa množi, množi, diže na kvadrat. Hofman ima u ponudi nešto novo – kažem. Otvorim laptop – pustim onaj film o navlaci za bazen sa elektromotorom i senzorima. Tako nešto diže cenu nekretnine. Interesantno – reče Šulc. Napravite ponudu. Na crno ili sa porezom? pitam. Na crno – kaže Šulc. Čemu porez? Eto, ostasmo u poslu sa tvojim Šulcom. Hofman i ja – Hofmanov potrčko.”

„Ne bih rekla da si ti bilo čiji potrčko.”

„Sve je to daleko od Sagrada Familie.”

„Vredan si i uporan, stičićeš ti i do nje.”

„Znaš da te je Šulc spomenuo?”

„Mene?”

„Da, tebe. Kaže da dobro radiš. Kaže – vaša ‘Fera’ radi dobro. Videćemo šta možemo da uradimo u vezi nostrifikacije njene diplome. Samo da nastavi da radi tako kao što je radila do sada. Da bude solidarna s našom klinikom.”

Solidarna s klinikom?

„Zar to nije dobro?” upita Miloš. „Ne kažeš ništa.”

„Solidarna s klinikom? Zar neko ko radi dobro – kako Šulc kaže – zar taj nije solidaran s onim za koga radi?”

„Misliš da to kod njega ima neko drugo značenje?” začudi se Miloš.

„Ne znam. Šta ti misliš?”

Miloš sleže ramenima: „Možda se treba pričuvati onog kalicijuma.”

„Kalijuma. Misliš to je biti … solidaran?”

„Kalijuma. Možda. Ali može da znači i … biti spreman da se radi i kad je praznik i kad je nedelja. Da se radi uvek kad je pacijenata mnogo a osoblja malo. Biti uvek pri ruci. Biti dobrovoljac. Možda za njega ‘biti solidaran’ znači – stajati na raspolaganju uvek kada je to za kliniku važno.”

„Kako je Šulc došao na to? Da me spomene. O čemu ste govorili pre nego što je spomenuo moju diplomu?”

„Ne znam baš svaku rečenicu … Redosled … Mislim da smo pre toga govorili o …. o onoj navlaci za bazen. O senzorima. Čemu senzori služe. O elektromotoru … kilovatma. Da, o tome. O tim tehničkim stvarima.”

„I onda on odjednom o meni? Samo tako … Iz čista mira …”

„Pa da, bez nekog naročitog povoda … Ili prelaza. Znaš kako idu oni razgovori uz pivo, smoltok[20].”

„Onako … bez obaveza?” upitah. Mora da je u mom glasu nešto … Neka ironija.

„Ne, nisam to mislio”, reče Miloš oprezno. „Ono o nostrifikaciji zvučalo je ozbiljno. Kao obaveza koju on oseća prema tebi.”

„Kao i ono o solidarnosti?”

„Ne, to o solidarnosti … to je zvučalo nekako drugačije … Kao nešto usput. Nešto sporedno. Nevezano za nostrifikaciju.” Miloš zasta, zamisli se, lupnu kažiprstom po čelu. „Spomenuo je on onog stažistu. Šulc je spomenuo stažistu. Da, ne tebe, nego onog vašeg …”

„Doktora Hesusa?“

„Tako je, njega – Hesusa.“

„I onda … o meni?“

„Ne, onda o solidarnosti. Zato i kažem, sve je bilo … usput. Nevezano. Uz pivo. Znaš već …“

Tako znači.

„Taj stažista se primirio, zar ne?“ upita Miloš. „Ne spominje više kalcijum, ne spominje više prazne ampule, ne spominje on više ništa.“

„Kalijum? Ne“, rekoh. „U stvari – ne znam. Nismo više o tome razgovarali.“

„Kalcijum … kalijum, svejedno. Ne spominje ništa. Još je na vašoj klinici?“

„Da. Više nije stažista. Primljen je za stalno.“

„Vidiš, snašao se Hesus – Jesus[21]“, reče Miloš. „Uklopio se. Ne smeta. Ne ide više uz dlaku. Sada ima diplomu, instrumente, rentgen, ampule, pilule, nije više nadrilekar koji dodirom leči sirotinju kao pre dva milenijuma pa da ga pribiju na krst. A neće ni da nastrada kao onda kod velikog inkvizitora – španskog kardinala iz Sevilje. Ono kada se Jesus vratio sa nebesa među narod pa završio na lomači velikog popine-lopine. Sečaš se Ivana Karamazova[22]? Čitali smo u školi.“

„To je fikcija“, rekoh. „Pesnička sloboda. Uz to se radilo o Srednjem vek.“

„Može biti da je fikcija, to je i sam Ivan priznao bratu Aljoši, ali liči na Španiju. I na onu s lomačama, iz Srednjeg veka, a i na ovu novu, današnju – s klinikama. Jesus se prilagodio. Globalizacija radi svoje. Moraš priznati.“

Saobraćaj u zastoju, policija sa obe strane ulice. Panciri, kacige, prozirni štitovi, pendreci. Na raskrsnici tamnocrvena vatrogasna kola, nekoliko narandžasto-belih kola hitne pomoći, sivomaslinasta borna kola s mitraljezom, crna vozila s vodenim topovima i rešetkama na prozorima. Gore, nisko na nebu kruži helikopter. Avingudom Diagonal[23] prolaze demonstranti sa zastavama sa uskim, crvenim i žutim prugama i belom zvezdom u plavom trouglu, sa transparentima protiv vlade i transparentima protiv poreza koji idu u Madrid, sve uzvikujući – Katalunja! Independensia! Katalunja! Independensia![24] Oni što stoje sa strane, na trotoaru mašu koloni koja prolazi, kliču i oni – Katalunja! Katalunja!

Miloš kaže: „Hoće i ovi neku svoju deželu, neku svoju lepu, obnovljenu NDH, svoju Bosnu ponosnu, neko svoje multietničko Kosovo – samo nek je zeljeno. Ako neko sa strane još sve ovo malo dobronamerno-demokratski zaljulja … I još važnom predsedniku, ne daj Bože neka studentkinja … znaš već šta uradi, pa se to objavi u novinama a on demantuje i pošalje neki svoj CNN, i pošalje neku svoju Amanpur, i pošalje nekog svog Holbruka, i pošalje onu njihovu babu kojoj samo metla nedostaje i koja voli telefonske mreže za male pare, ode Iberia niz vodu … Blago Španiji.“

Televizija snima – gledamo prenos. Turisti fotografišu. Neko s trotoara maše zastavom – Španije! Neko zaista hrabar. Iz kolone demonstranata izlete nekoliko mladića, izleti neka devojka, otimaju onu zastavu, gaze je. Policija snima. Borna kola se pokrenuše. Oni što su istrčali iz kolone vraćaju se nazad. Zastava Španije i dalje leži dole, na trotoaru, niko je ne diže. Borna kola stadoše.

„Koji haos, koja smutnja“, reče Miloš.

~

Prođoh Avingudu Diagonal – počišćena je i oprana – i ubrzo izbih na trg ispred gorostasnog hrama okruženog građevinskim kranovima, skelama i zaštitnim mrežama.

Jutro je, naš je Srđan u školi, Miloš – koji bi sve dao da je sada ovde, svaki dan da je ovde i da radi za Tebe, da Ti širi svodove, da Ti podiže i ulepšava tornjeve – sada gradi tamo gde mora i gde mu daju i gde mu narede i gde jedino može, a ja u ovoj masi, sa šarolikim svetom – pred Tobom! U miru.

O svetlosti, o moći velika, o mudrosti nedokučiva – ti Tvoji vitki, rascvetali tornjevi uzdižu se visoko u plavo nebo iznad nas i Tvoji široki lukovi oslanjaju se čvrsto i snažno i sigurno i nepokolebivo o ovo sivo kameno tlo pod našim nogama i široke dveri Tvoje ispisane drevnim rečenicama najdubljeg značenja otvaraju se pred nama malim i smrtnim i nedostojnim koji se Tebi večnoj dive, koji Te neizmerno lepu veličaju, koji se iskreno nadaju i koji Ti se svesrdno obraćaju.

Visoki, koso postavljeni stubovi pridržavaju nastrešnicu koja zaklanja nebo, dva ulazna krila – rasklopljene korice ogromne knjige, dva krila – milosrdno otvorena, unutrašnji svod hrama kao da je prozračna kičma, kao da su rebra nekog golemog stvorenja koji se uzdiže iznad razgranatih stubova i ja uranjam i nestajem u toj utrobi, ispod šume kamenih stubova – razgranatih stabala, uranjam u utrobu ispunjenu tihim žamorom vernika, jedva čujnom škripom obuće, šuškanjem tkanina, pomeranjem stolica, blagim mrljama svetlosti što kroz okruglo-cvetolike i izduženo-štitaste vitraže prepljavljuju prostor hiljadama nijansi ljubičaste, tirkizne, zelene, i žute, plave, i crvene boje i zavode mirisom malih, smeđih, velikih, svetlih, zagasito-žutih sveća. A u sredini svekolikog prostora, visoko iznad naših glava, visoko iznad podijuma sa polukružnim stepenicama lebdi, ili se polako spušta, ili se jedva primetno diže raspeće pod šestougaonom baldahinom.

O hrame moćni, reci mi – šta ako je donja Alvares želela kraj? Ti znaš za donju, ona Ti je darivala veliki imetak. Volela je donja svoj rodni Madrid, ali volela je i Barselonu u kojoj je provela pola života, a od svega u Barseloni volela je nadasve Tebe, o moćna, o veličanstvena, o prozračna, o gorostasna. Šta ako je bol donje Alvares bio neizdrživ? Ne podnosi svako bol podjednako. Šta ako je saznanje da si nepokretna, da si stara, da si poslednja iz generacije, da nema više onih usana koje si prvi put osetila na svojim devojačkim usnama, onih ruku koje su te prvi put milovale, da ti mladosti i snage, da ti poleta i ushićenja više nema i da ih više nikada neće biti, da ni onoga skim si decu svoju izrodila više nema, da si izlišna i svima na teret – šta ako je to saznanje užasno i ako je nepodnošljivo? Zar to nije ono što i mene čeka? Zar to nije ono što sve nas, smrtnike čeka? Šta ako je donja Alvares zaklela Huana Garsiu da joj pomogne? Da nađe izlaz. Da joj pomogne da nađe smiraj. Zaborav, pravo na zaborav. Ti znaš Garsiu? On je često, jos do pre koji dan sedeo tamo dole, pored kipa Bogorodice koja u naručju drži malenog Hrista. To je Garsia, on je kod malenog Hrista. Šta ako je Garsia donji obećao da o tome, o tom izlazu neće nikada i da neće nikome ni reč reći? Jer on je oruđe, taj Garsia. Šta onda? Zar donja Alvares svu svoju imovinu nije zaveštala Tvojoj daljoj gradnji? Zaveštala Tvome završetku. Zašto ništa nije ostavila svome sinu? Zašto ništa nije ostavila svojoj ćerki? O tome je i televizija, evo ovde, u Barseloni brujala. Zašto donja Alvares ništa nije ostavila beskućnicima Madrida? A sama je Madrilenja. Nije ostavila ništa ni beskućnicima Barselone. I zašto je započeta i ubrzo potom obustavljena istraga o njenoj smrti? Gde je tu milostivi bog? Gde je tu prst tvorca? Ima li tog prsta? Ako ima, čiji to prst svojim prstom dodiruje tvorac? Koga to tvorac stvara? Na čiju sliku i priliku? Ili je to sve samo tlapnja, neka pijana, maglovita, izvitoperena primisao Mikelanđela[25]. Samo šareni ukras na visokom svodu u Rimu. Gde je tu milost božija? Gde je tu proviđenje?

O hrame moćni! O crkvo veličanstvena! Katedralo visoka! Ko se uzdiže do nebesa? Ko se meri sa nebesima? Ti – velika i postojana. Ti se meriš sa nebesima! Koga dograđuju? koga ulepšavaju? koga čine još veličanstvenijom? Tebe grade, Tebe dižu, Tebi se klanjaju, Tebi se dive. Ko ima – imaće i više. Takvoj crkvi kao što si Ti, takvoj katedrali kao što si Ti, takvom hramu kao što si Ti – treba dati! Budi nam veća, budi nam višlja, budi nam još lepša, budi nam još moćnija. Tebi se treba obratiti, u Tebi je spas. Zar može biti drugačije? Ne može! Ako je moglo drugačije – zašto se to ‘drugačije’ nije ostvarilo? Gde se to ‘drugačije’ dede, gde se to ‘drugačije’ izgubi? Samo si Ti ostala! Samo Ti rasteš! Samo Ti – sve si lepša! Samo Ti – puna si ljudi. Evo, moja moćna, evo, moja nebeska, evo moja uzvišena – primi ovaj smotak koji sam za Tebe uštedela, koji sam samo za Tebe izdvojila. I oprosti mi da nije više. I dalje radim kao sestra – ali zarađujem, i na Tebe mislim. I moj Miloš, i on radi na onim svojim skromnim zgradama, i tako zarađuje, a o Tebi sanja. U boga nije siguran, ali u Tebe – hrame veličanstveni – u tebe jeste! Sve bi dao da može da Te gradi. I Srđan, sin naš, ne razume se dobro sa drugima, ponekad se zbog Tebe i potuče, braneći Tebe, na svoj, dečiji način – ali ipak – i dalje je u školi. Hvala Ti moćni hrame da primaš ovaj skroman prilog moj – od nas je on svih. Pomozi da bude još i biće još.

~

Veče je, vreme sparno, teško, laste lete nisko na obzorju, galebovi krešte, huka grada dopire kroz otškrinute prozore, ventilator šumi, oseća se struja vazduha, sutra sam dežurna ceo dan i potom celu noć, naš Srđan je u krevetu, uradio je zadaću, večerao je, poigrao se, prekrstila sam ga, i on me pita: „A što ti mama mene stalno krstiš? Nisam ja više beba”; poljubila sam ga – nije se mnogo bunio, sada spava u drugoj sobi, i Miloš i ja smo nasamo.

Flaša rijohe i dve čaše na stolu. Miloš kao i uvek u ovo doba – pred lap-topom, u potkošulji, bermudama, japanke mu na nogama. Lupka po tastauri, zagleda slike, ide dalje, ponovo razgleda. S lap-topa dopire tiha, setna melodija.

Miloš nam nasu vino u čaše.

Izvadim razglednicu koja mi je danas stigla na kliniku – tvrđava pored mora. Stare, dobro očuvane zgrade uzdižu se iza zidina tvrđave, sunce negde u pozadini zalazi, ispred tvrđave širi se riva osvetljena kandelabrima čije se razlivene silute oslikavaju u moru, i palme su tu, na rivi, i brodići se ljuljuškaju na blagim talasima – Melilja. Huan Garsia se javlja iz Melilje. Raduje se poslu koji je dobio u lokalnoj bolnici, raduje se izbeglicama koje ta bolnica, kad zatreba – zbrinjava. Šalje puno pozdrava, i rado se seća naših zajedničkih dana na klinici u Barseloni. Ipak su to bili lepi, mada naporni dani – piše Huan pod P.S.

„Blago crnim izbeglicama u beloj Huanovoj bolnici“, reče Miloš. „Mora da je bela, kakva bi inače bila? Evropska. Premda se nalazi na otetom parčetu crnog Maroka. Još ako je Huan poneo dovoljno Šulcovih ampula … Ima tamo vrata rajska da im otvori. Bela vrata crnom svetu.“

Mora Miloš uvek nešto …

„To ti je ona čuvena Melilja“, doda Miloš. „Sećaš se one lepe slike? Zeleni raj s brižno negovanim terenom za golf – to je za bele, a u pozadini visoka, trostruka, bodljikava ograda – to je za crne. Svakome njegovo. Tu je samo još Huan sa Šulcovim ampulama nedostajao pa da slika raja bude kompletirana. Jedan Huan s ampulama u Melilju, drugi sa puškama u Afriku[26], po lavove i slonove, a crnci iz Afrike – šta briga crnce za lavove i za slonove, nego oni misle – Huan kod nas jurca za lavovima i za slonovima, ne pazi on na svoje kraljevstvo, ’ajmo mi tamo i tako … nagrnuli crnci via Melilja u Španiju – pod režim belog, lepšeg života. Pa ko pređe sve one bodljikave ograde u Melilji i preživi sve one Huanove ampule, molim lepo – nek’ izvoli na plantaže voća i povrća diljem sunčane Španije. Stižu novi robovi. Pardon – crni građani.“

„Ti opet … Zašto ti moraš uvek tako?“ rekoh.

„Sve mi se čini …“, uzvrati Miloš, „ … zbog lovaca. Ovi ovde imaju svog velikog lovca – kralja Huana I. A i mi smo svojevremeno imali jednog velikog lovca. Pričao je moj stari često o njemu, a i tvoj, onako u pola glasa i iza zatvorenih vrata. Naš veliki lovac nije bio baš pravi kralj, ali živeo je, a bogami i lovio kao da je kralj. Naš drug–kralj, doživotno ustoličen. Naputovao se, nagledao se sveta, nauživao žena, nauživao jela i pića, napušio skupih cigara, prokrstario morima i okeanima uzduž i popreko, nalovio se divljači, a dobio je i silna odličja. Sve kako dolikuje. Radio je koliko je mogao a uzimao koliko mu je trebalo. A da mu je trebalo – trebalo mu je. Neki kažu – beše to naše najbolje doba. A neki drugi opet kažu – beše to njegovo najbolje doba. A neki treći dodaju – čak je i budućnost tada bila bolja nego što je danas. I jedan dan stvarno, eto nje – stiže bolja budućnost. Nahrupi ona. Ostavi naš drug-kralj, najveći sin naših zbratimljenih naroda lep poklon – celo svoje drug-kraljevstvo, sa svim tim zbratimljenim svetom, doduše drug-kraljevstvo mu nešto malo u dugovima i nešto malo izdeljeno, ali naoko još celo i odlučno da do daljeg ostane na njegovom putu. On pod našu zbratimljenu zemlju, a mi pod režim vraćanja njegovih dugova. E onda se njegovi drugovi-dvorjani počeše dogovariti ko kome koliko duguje. Ko kome ima šta da vrati. Ko je šta popio a ko nije platio. Na dvoru nasta komešanje, diskusija. Sećaš se – bili smo čak i pioniri našeg drug-kralja. Drug-kralj na onom svetu, a mi postali njegovi pioniri na ovom. Čudo neviđeno. A mi, nezahvalni pioniri skrenusmo, strugnusmo s njegovog puta i dođosmo ovamo, kod drugog kralja. A opet, s druge strane, kad bolje pogledaš – da mi, pioniri iz lovačkog drug-kraljevstva, pomalo u  dugovima i pomalo izdeljeno nismo došli ovamo, u ovo plemićko-lovačko Huan-kraljevstvo koje je – vidi čuda – isto pomalo u dugovima i isto pomalo izdeljeno, samo što mi to nismo znali, ovi iz Huan-kraljevstva došli bi kad-tad po nas. Eno ih, samo što nisu stigli tamo odakle smo mi ne tako davno pobegli – kucaju na vrata, kucaju. Lupaju. U raj svoj zovu. Za rukav vuku, malo i ruku u rukavu zavrću. Onako … dobronamerno. Betoven je davno sročio prigodnu muziku za tu rajsku priliku. Znaš ono … tam-tam-tam-tam, dam-dam-dam-dam, tam-tam-tam-tam, daj-daj-daj-daj. Pa sve glasnije, sve prodornije, gromkije – uši da zagluši. Prava grmljavina. Prvo je u Beču zagrmelo[27], a eto sada stiže i kod nas, na zapadni Balkan. A ja mislio … onako geografski, naivno – Balkan je nekako više na istoku, i pomalo na jugu, a ono, ne, ma kakvi – zapadni je to Balkan brale. Kakva geografija …“

„Miloše molim te, tiše. Probudićeš Srđana.“

I Miloš zaćuta.

„Neka vrsta himne Evropske Unije je ona vedra ’Oda radosti’[28], a ne ta tvoja zlokobna ’sudbonosna simfonija’“, primetih.

„Istina je, prvo ide ’Oda radosti“, reče Miloš. „Ali ta je samo za one naše novokomponovane vođe što jedva čekaju da se razbaškare po Briselu. Ostalima ima da zasvira ’zlokobna simfonija’. Onima koji ostanu kod kuće, na zapadnom Bakanu, dugove da vrate. Oslušni malo šta to potmulo grmi u Portugaliji, ovde u Španiji, tamo na Kipru, a u Grčkoj – da i ne pominjem. Ne zvuči baš kao ’Oda radosti’.“ I ponovo zaćuta.

Ventilator zuji. Težak, vlažan vazduh struji.

Neprijatna tišina, što se duže ćuti sve je neprijatnija.

Onda upitah: „Da odgovorim na Huanovu razglednicu? Nešto da mu napišem?“

„Mogla bi“, živo će Miloš. U glasu čudan prizvuk. „Zašto da ne. Evo ova je dobra, vidi – razglednica Sagrade Familie. Vidi samo kako su je lepo retuširali, uklonili sve dizalice oko nje, uklonili sve skele i zaštitne mreže – kao da je sasvim završena. Ne moraju dalje da grade, gotova je. Vidi samo kako se plavi nebo iznad njenih tornjeva. I nebo iznad Sagrada Familie … i ono završeno–savršeno. Lepa budućnost. A Huanu … e njemu piši ovako … dragi moj Huane, dobro je za tebe što si otišao iako nama ovde nedostaješ. Bez tebe je dosadno, nema živosti ni komešanja. A ja evo ovde ostala pa nikome ne nedostajem. Šulc nije održao svoje obečanje – i dalje radim kao obična sestra. Džaba meni moja lekarska diploma. Kako Španci kažu ’džaba’? Para nada? Ne, to nije dobro, to znači ’za ništa’, mada nije daleko od istine. Moramo videti kako Španci kažu ’džaba’. Možda ’gratis’? Ne, ’gratis’ znači ’besplatno’, nije to isto što i naše ’džaba’.“

„Šulc nije ništa obečao.“

„Nagovestio je. I to ne jednom.“

„Nije to isto.“

„Možeš dalje Huanu da napišeš kako ti muž Miiilos, arhitekta i dalje radi na garažama, na vratima i prozorima, i na roletnama, ovi ovde ga ne puštaju ni blizu svoje  presvete, katalonske katedrale. A i završena je ona – evo sam pogledaj ovu moju razglednicu.“

„Miloše …“

„Možeš da spomeneš i kako se Srđan bije u školi.“

„Miloše … pusti Srđana.“

„Pa … i ne bije se. Znaš šta sam mu juče našao? Elektrošoker. Može njime nekoga dobro da drmne. Ima odmah s nogu da ga obori. Pitam ga, Srđane – šta ti je bre ovo? Kaže Srđa – tako ga sada tamo zovu, tako je tražio, a oni ga sad svi odreda slušaju – skupio njegov razred evre, popriličnu svotu, nabavili šoker, dali ga njemu, baš njemu i sada niko u školi, ni na školskom dvorištu, a ni oko škole ne sme krivo da ih pogleda, a kamo li da ih pipne. Eto – to piši Huanu – ni da pipne. A pod P.S. … pod P.S. možeš da napišeš kako se njega, Huana, i njegovih sjajnih reanimacija i dalje živo seća svo osoblje na Šulcovoj klinici. A pacijenti … izgleda da je u prošlosti bilo dosta pacijenata s nešto više kalcijuma … kalijuma – jak onaj švapski lek. Efikasan. Al’ pacijenti ko’ pacijenti – pod zemljom su, spokojni i ćutljivi, niko se ne buni, dobro im, ne moraju da plaćaju za struju, ni za grejanje, gladni nisu, ne gledaju televiziju, imaju svoj mir. I na Šulcovoj klinici svi su ćutljivi, i svi su spokojni, i niko se ne buni – svi u miru. Pa mili Huane – ostaj nam i ti spokojan i u miru u svojoj lepoj Melilji.“

„Miloše, nemoj …“

Miloš se namršti uzrujan.

„Nešto ću da te pitam“, rekoh. Nisam mogla, a da ga ne pitam. Davno je trebalo. „A ti nemoj da se naljutiš na mene. Dobro? Nećeš?“

Miloš me pogleda hladno. Usne mu se zategle. Ćuti. Ne kaže ni da, ne kaže ni ne.

„U boga ne veruješ. Španija ti nije mila. Barselona, Andrać – svega ti je preko glave. Šta onda nalaziš na onoj Sagrada Familii?“ Da, zaista – šta?

Miloš se upilji u mene, najradije bi skočio sa stolice, skočio bi na mene, skočio bi na ovaj svet, skočio bi na ovu noć, ali savlada se, teško, s mukom, polako. Onda će promuklo: „To pitanje … od tebe … Nisam se ja ovde jedini promenio. Postavi ti i sebi pokoje pitanje. Sebi Vera.“

Voda teče, kapi se razlivaju po mokroj površini. Zamagljeno je i pusto, samo posuđe zvecka.

Odjednom Srđan, Srđanov glas: „Što ti mama plačeš?” Nisam čula kad je ušao, gumeni džonovi …

„Nešto mi u oku. Neka trunka.”

„Tako sam i ja govorio kad me onaj glavonja iz višeg razreda počeo nazivati kojekakvim imenima. A svima drago. Svi uz njega.”

Obrisah oči. Zavrnuh slavinu na sudoperu.

„Ti imaš negde onaj moj sprej”, reče Srđan. „Meni je sprej pomogao, glavonja je počeo da plače a ja sam prestao. Izvadio ja svoju trunku iz oka.”

Okretoh se, zagrlih ga. Kosa mu u uvojcima, čelo vlažno, oznojeno – a miriše, miriše … Na sunce i na vetar, na more, na detinjstvo miriše.

„Tim sprejom mama njih moraš … Sprejom! Ne moraš baš sve njih, samo onoga što je najgori među njima. Onoga što ih vodi na tebe. Njemu ti pravo u oči – pfff, pfff, pa da vidiš ko ima da plače, a ko da se smeje”, vedro će Srđan.

Smeje se, skakuće, odjuri dalje. Dečija usta … I ja počeh da se smejem.

[1] (špan.) Rioja – crno, suvo vino iz severnih regiona Španije

[2] (špan.) Sagrada – sveta

[3] (špan.) Melilla – kolonijalni, sredozemni španski grad na tlu Maroka odvojen trostrukom, veoma visokom žičanom ogradom od Maroka, cilj mnogobrojnih emegranata iz Afrike koji zele azil u EU

[4] Rambla – ulica-šetalište u Barseloni koja vodi od trga Katalonija do luke

[5] Doña (špan.) – gospođa

[6] (katal.) Andratx– ekskluzivno, mondensko mesto na ostrvu Majorka

[7] (katal.) Temple Expiatori de la Sagrada Família  – Hram Oproštaja svete porodice – nezavršena katedrala u Barseloni i turistička atrakcija

[8] Antoni Gaudi – katalonski arhitekta „modernisime“ iz 19./20.veka

[9] Gilurytmal^® – lek uskog područja delovanja na srčanu aritmiju sa opasnim nuzpojavama u slučaju predoziranja ili prebrzog venskog ubrizgavanja (tada izaziva visoku koncentraciju kalijuma u krvi)

[10] Ajmalin – ekstrakt korena tzv. „zmijske biljke“ iz Indije

[11] (špan.) La vida loca – Taj ludi život.

[12] San Sebastian se nalazi u Baskiji, na severu Španije

[13] Barselona je glavni grad španske autonomne pokrajine Katalonije

[14] San Sebastian u prevodu znači ‘sveti iscelitelj’

[15] (špan) Caballero – gospodin

[16] (špan.) Madrileña – žena rodom iz Madrida

[17] (špan.) Sangría – ledeni koktel od vina, voća, limuna i soka

[18] Castellano – zvničan jezik kojim govori večina stanovnika Španije. Razlikuje se od katalonskog, baskijskog i galicijskog jezika.

[19] (nem.) Engel & Völkers – firma sa sedištem u Hamburgu prisutna u 39 zemalja na pet kontinenata koja prodaje licence za pravo na preprodaju nekretnina, jahti i aviona

[20] (engl.) Smalltalk –  površan razgovor bez nekog dubljeg smisla, brbljanje

[21] Ime “Jesus” izgovara se na španskom (na kastiljanu) kao “Hesus”

[22] Iz romana „Braća Karamazovi“ od Fjodora Dostojevskog

[23] Dijagonalna avenija – jedna od centralnih ulica u Barseloni, svojevremeno planirana kao sobraćajnica koja vodi prema Madridu

[24] (katal.) Catalunya, Indenpedencia – Katalonija, nezavisnost

[25] Centralno mesto Mikelanđelove (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni) renesansne freske „Stvaranje Adama“ iz 16. veka na svodu Sikstinske kapele u Rimu

[26] Huan Karlos I (Juan Carlos Alfonso Víctor María de Borbón y Borbón-Dos Sicilias) – kralj Španije koji je abdicirao 2014., i za koga su u sred španske ekonomske krize organizovani izuzetno skupi, luksuzni safariji na krupnu divljač

[27] Betovenova 5. simfonija (“sudbonosna”) prvi put izvedena 1808. u Beču.

[28] Deo Betovenove 9. simfonije