Autor – REJ KONOLI
Izdavač – LAGUNA, BEOGRAD
godina – 2019.
PRIKAZ – Živko Ivković
Autor se već u uvodu ovog biografskog dela bavi Lenonovom ličnošću, otkrivši nam sujetnu stranu njegovu, ali samo kada su Bitlsi u pitanju i smislu onom, ja sam formirao grupu Kvorimen kasnije The Beatles, ja ću i obznaniti raspad grupe. Nestalna narav Džonova je uzrokovala značajne promene u nj. životu, i to ne samo na putu formiranja ličnosti nego i tokom cele karijere. Kao klinac je pokazivao znatno interesovanje za stripove, boje uopšte, radio je na kreiranju svojih i svemu vezanom za dečji karakter, težnje, sklonost ka čitanju, pisanju i već tada izraženom željom za šefovanjem (hteo sam da budem vodja). Odrastao je pod budnim okom tetke Mimi, koja u kući nije imala ni gramofon ni tv, jer, plašila se negativnog uticaja koji bi ta sokoćala ostavila na Džona. No, Džon je rastao u vremenu kada je Bil Hejli žario i palio u U.S.A, a Loni Donegan u G.B. a uticaj tih je doveo do spontanog pokretanja skifl zvuka na ostrvu, pa tako da na taj novi muzički trend njegova generacija nije mogla ostati ravnodušna. Kupuje ploču Rock Island Line Lonija Donegana, koju nebrojeno puta preslušava sa društvom kod majke Džulije koja je imala gramofon. Od majke dobija na poklon akustičnu gitaru, preslušava nebrojeno ploča pokazavši već tada zainteresovanost za rokenrol ali i izraženu želju za formiranjem školskog sastava, što će i realizovati nazvavši grupu Quarry Man. Doduše, nazivu je kumovao drugar čije ime nisu zapamtili. U tom su instrumentalna zaduženja izgledala ovako: Pit Šoton je svirao na dasci za pranje veša, Rob Dejvis bendžo, na bas gitari sklepanoj od sanduka za čaj smo imali Lena Garija, Džon je svirao na akustičnoj gitari a Kolin Henton je svirao na pravom kompletu bubnjeva. Bilo je to 1956. godine. Ovde se nećemo zakačiti za 15. jul kao prvi nastup grupe Kvorimen u Omladinskom klubu Vultona (kako stoji u literature koju posedujem) nego dolazimo do Golf kluba u predgradju Čajldvol i to bez tačnog datuma te svirke jer, stoji samo potkraj 1956. što umnogome zbunjuje. Isto tako, ostaje nedorečenost vezana za drugi nastup grupe, stoji samo kako su nakon dve sedmice ponovo zasvirali u dvorištu crkve Svetog Marka. Ne navode se ni članovi grupe koji su svirali na toj. Taj deo, nekako nedostaje, ali ne i onaj da se u publici nalazio Pol MekKartni, sa kojim se nakon svirke upoznaju. Naravno, poznanstvo to je rezultiralo njegovim dolaskom u grupu koju napušta Rob Dejvis. Pol dovodi Džordža te tako grupa postaje mnogo stabilnija. Grupu je napustio tada i Pit Šoton, svestan valjda da dolaskom novog gitariste tu više nema šta da traži. Kvorimen su na repertoaru imali gomilu skinutih stvari uglavnom od Prislija, Badija Holija i nj. Kriketsa te Karla Perkinsa. Džon potom upoznaje Stujarta Satklifa, neznatno starijeg klinca sa koledža, ne toliko zainteresovanog za rokenrol, ali sa vrlo uzbudljivom dotadašnjom životnom pričom, prepunom zanimljivih detalja, koji su, tako, ostavljali znatan utisak na njega, pa, nekako od tada i kreće Džonovo interesovanje za umetnost uopšte. Grupa u sastavu Džon, Pol, Džordž, Kolin Henton i Daf Lou za klavijaturama snima šelak ploču ‘That ‘ll Be The Day/In Spite of All Danger’ ili neku vrstu probne te, kako god, to je bila prva njihova, doduše u nekompletnom onom, bez Ringa, no toj prethodi zanimljiv deo vezan za klub Cashbah, a vlasnici tog, bračni par Best, je uveliko već podržavao neafirmisane grupe. Naravno da je njihov sin Pit Best deo priče, ne dugo potom u preuredjenom Kazba prostoru doći će do poznanstva članova Bitlsa sa njim, te će u narednim mesecima grupa tu uredno nastupati. Dolazimo tako i do The Beatles naziva grupe, kom su prethodili oni, poznati nam već, Kvorimen, Reinbou Bojs, Džoni i Mundogs (ne pominje se Fab Four) kao i to da je Džon došao na ideju vezanu za zamenu drugog E u nazivu grupe slovom A, pa tako dobijenom stiže se do nedvosmislene asocijacije na bit (udarac). Nije zaobidjen ni klub Džakaranda, prostor iz grupacije ključnih za karijeru Bitlsa. U tom su svirali sa Tomasom Tonijem Murom za bubnjevima a potom zapalili na turneju po Škotskoj, doduše tek kao prateća grupa Džonija Džentla. E, tu turneju su izneli pod imenom Silver Bitls. Iskustveno potkovaniji, time ambiciozniji, zaradjjvali su više, pa se tako dogodio i prvi Hamburg, koji sredjuje vlasnik Džakaranda kluba, i ta epizoda je po svemu ključna za njihovu karijeru. Pitanje bubnjara su rešili angažovanjem Pita Besta, koji se tada mogao pohvaliti novim kompletom bubnjeva. Hamburški klubovi Indra i Kajzerkeler su prostori u kojima su svirali, oba su u ulici Sent Pauli. Iz Liverpula stiže i Rori Storm sa grupom Harikens tako da su dobili konkurentski sastav, to je možda bila prilika za nadmetanje. Potom su u Top ten klubu, no, gazda prethodnog prijavljuje (da bi im napakostio valjda, šta drugo) Džordža kao maloletno lice te se povratak u Liverpul podrazumevao. Prva hamburška epizoda je članovima grupe donela tu, preko potrebnu usviranost uz nezaboravno iskustvo i naravno spoznaju svega vezanog za profesionalno bavljenje muzikom, dobrog onog i mnogo više lošeg, ali sve to ih je samo učvrstilo u uverenju onom, nema odustajanja, rokenrol je naša opsesija, istrajati samo na tom putu do vrhunskog onog. Za tek pokrenuti muzički časopis Mersi Bit Džon će napisati priču o nastanku grupe, ali više u nekom šaljivom tonu (trojica su uzgajali gitare i pravili buku). Potom dolazimo do zbilja zanimljivih i time značajnih podataka vezanih za ploču koju su snimili sa Tonijem Šeridanom (My Bonnie/Ain’t She Sweet/Cry For A Shadow) a ubrzo ih napušta Stjuart Satklif koji svoje pojačalo ostavlja Džordžu, a bas gitaru Polu koji je od tada na tom zaduženju, no njemu gitara nije odgovarala, naručuje novi violin bas za sebe levorukog. Priči o snimanju ove ploče prethodi dolazak kompozitora Berta Kempferta u Top ten klub, koji je, u pomenuti došao sa svojim saradnikom tada već legendarnim jugoslovenskim pevačem Ivom Robićem. Po povratku u Liverpul, ponovo nastupaju u Kavern klubu, i to je bilo sasvim očekivano, ali, nekako tada se dogadja i Brajan Epštajn (ili Epstin u liverpuškom žargonu, pojašnjenje u fusnoti). Vlasnik NEMS prodavnice ploča, poslovično već zaintrigiran,nalazi da bi se njemu možda posrećilo sa ovom grupom. Do tada je živeo monotonim jednim životom, svakodnevica ga je tako reći ubijala, poželeo je okušati se kao menadžer, svoje poslovne veze podrediti novoj ulozi, veze koje je stekao tokom višegodišnje saradnje sa dobavljačima ploča iz eminentnih diskografskih kuća. Nikada skrštenih ruku, Epštajn tako, videvši u Džonu i ostalima izuzetan potencijal precizira probnu onu, studijsku svirku u prostoru londonske kuće Deka, a set lista tada osviranih je sadržavala The Shaik of Araby/Three Cool Cats/Besame Mucho/Memphis Tennessee/To Know Her Is To Love Her/ Hello Little Girl/Love of The Loved i Like Dreamers Do. Od navedenih, šesta i osma su autorske. Pa ipak, odgovorni iz ove diskografske kuće neće prihvatiti grupu. Onda imamo i treću hamburšku epizodu, koja će potresno delovati na sve članove grupe posebice na Džona jer, u tom gradu umire njihov prijatelj Stjuart Satklif, koji će biti sahranjen u Hajtonu pored Liverpula. Stvari se potom munjevito odvijaju, upoznaju potom Džordža Martina iz diskografske kuće Parlofon, Pit Best dobija otkaza na nj. mestu je Ringo Star. No na prvom oficijelnom izdanju Bitlsa, singlu Love Me Do/P.S.I Love You) iz 1962. za bubnjevima se nalazio studijski muzičar Alan Vajt, ne iz razloga onog da je Ringo bio lošiji, nego za svaki slučaj, jer, tek je stigao, možda nešto zaškripi, podje neplaniranim. Druga ploča (Please Please Me/Ask Me Why) postiže neverovatan uspeh. Britanske turneje su učestale, stvar She Loves You iz 1963. je prva ploča prodana u preko million primeraka, a autorski tandem Lenon – MekKartni sve više dolazi do izražaja, toliko da su pisali i za druge (Sila Blek itd), a formula njihovog uspeha je podrazumevala rad i samo rad, pisanje novih i novih songova, bilo gde da se zateknu, na putovanjima, u hotelskim sobama pa i retkim trenucima odmora. Prva američka turneja je ostala upamćena po do tada nevidjenoj euforiji, histeriji i sveukupno nedoživljenoj popularnosti. Jedva da su i bili svesni svega što se zbivalo oko njih. I to su te lude, nezaboravne šezdesete. Kod nas je isti status uživala grupa Siluete sa Zoranom Miščevićem, danas zaboravljenim u potpunosti iz razloga onog, egzistirali su u vremenu vladavine komunizma. Mladji se zaklinju u novovalne grupe, ali samo mi stariji znamo pravu veličinu i sjaj rokenrol zvezda šezdesetih, a u poredjenju sa tom, drugom polovinom šezdesetih i prvom polovinom sedamdesetih, te, novotalasne sa svojim opusima izgledaju upravo smešno, smešno kao omot sportske čokoladice koju smo odbacivali nakon otvaranja te. Primer Bitlsa očito pokazuje dokle se otišlo u tom poštovanju ali i baštinjenju opusa onih koji su ispisali najsvetlije urbane stranice vezane za pomenuti period u G.B., što kod nas uopšte nije slučaj, mislim naravno na Srbiju, nasuprot Hrvatskoj koja sa ponosom čuva, priseća se i reizdaje kompletne biografije i muzičke opuse svojih velikana iz tog vremena. Da je neki pop imao VIS u pomenutom vremenu, reizdanja i hvalospevi ne bi izostali,ovako pak, fuck off. Biti Džon Lenon a ne osvrnuti se barem na zaokruženu karijeru svih članova The Beatles je praktično nemoguće, možda samo u Kvorimen razdoblju a potom i epizodu sa Yoko, odvojeno svakako ne. Konolijeva priča ovde ostavlja utisak nepokolebljivog drugarstva svih četvorice i to je zbilja tako, barem u tim startnim godinama nj. karijere, prvim uspesima, suočavanju sa saznanjem da su se obreli u rokenrol sazveždju itd. Rekao bih da su svih četvorica , novopečeni ili tek dostignut status zvezda primali svak na svoj način, pogotovo Džon, koji je (uz činjenicu da je oženjen) na sve gledao sa dozom neozbiljnosti, ali, u sadejstvu sa Polom, nezaustavljiv kada se ticalo pisanja songova. Turneja po U.S.A. grupu samo učvršćuje na neprikosnovenoj NO1 poziciji popularnosti. Ono što je u ovoj storiji o Lenonu i bubama najzanimljivije je svakako nastanak pojedinih songova, pa tako imamo (izmedju ostalih) sve o Norveškoj šumi sa Lp albuma Rubber Soul. Stoji da je pomenuta uobličena kao stara irska narodna koju je Džon , sa prekidima pisao gotovo godinu dana. Sam naziv stvari Norveška šuma nije imao prihvatljivo neko pojašnjenje, te je, nekako sve vezano za tu ostalo polutajnovito, mada je i Pol doprineo u zaokruživanju te. Zanimljivo je i to što je Lp album Rubber Soul označio tu konačnu prevagu nad do tada neprikosnovenim malim, singl pločama, a što je, sasviim sigurno uticalo na znatan broj ostalih grupa koje su se bacile na pisanje brojnih, dovoljnih za jedno dugosvirajuće ostvarenje. Tu je i pojašnjenje vezano za stvar Elinor Rigbi. Utvrdjeno je da na groblju u njihovom Vultonu postoji nadgrobni spomenik sa uklesanim Eleanor Rigby. Autor se ovde pita, da li su Džon i Pol u podsvesti imali to ime, što je sasvim prihvatljivo jer, prošli su pored tog nebrojeno puta. U ovoj imamo Džona kao autora uz, naravno manji doprinos Pola pa i Džordža. Nekoliko spomenika dalje, na jednom je stajalo Fader MekKartni, a Pit Šoton , inače odličan Džonov prijatelj, je pomislio da bi to bilo zgodno protumačiti recimo na način Fader MekKenzi, te se to ime i pominje u songu. Godina 1966. će ostati upamćena po Džonovoj izjavi novinarki Marin Clive, kako su oni, Bitlsi, popularniji od Hirsta, po Lp albumu Revolever i svetskoj turneji zaključno sa onim poslednjim nastupom u Candlestick Parku San Franciska 29.08. pomenute, i to ne izlazi iz konteksta priče o popularnosti grupe, ali se podvodi pod poslednji koncert grupe kada su stadioni u pitanju. Nekako tada dolazi do prvog susreta Džonovog sa Yoko Ono, no, ne u onom presudnom smislu, izuzev površne zaintrigiranosti njenom avangardnom postavkom, koju je pokazao, možda iz kurtoazije, te se na tome i završilo to nj. prvo vidjenje. Yoko kreće tada u realizaciju kratkometražnog filma ‘Dupeta koja izgledaju inteligentno’ uz upućenu molbu Džonu da napiše muziku za taj. Apsolutno nepoznata umetnica, autsajderka iz Njujorka se tako našla u Londonu, svesna usput svoje nezavidne finansijske situaciije, ali odlučna u nameri da uspe. U cilju sopstvne neke afirmacije bila je spremna na sve.Džon je, po svemu, izgledao kao ‘zgodna žrtva’, usput, zakačen za njeno avangardno delovanje. Konoli se podrobno osvrnuo i na Lp Sergent Peppers Lonely Heart Club Band, koji je do danas prodan u ko zna koliko miliona primeraka (procene su na preko trideset i dva miliona kopija) Džulijan, Džonov sin je po povrataku iz obdaništa sa sobom doneo svoj crtež a na očevo insistiranje da mu pojasni značenje, jednostavno je odgovorio , to je Lusi na nebu sa dijamantima (pomenuta devojčica je iz nj. odeljenja u obdaništu), pa tako rasvetljavamo i naslov ovog songa. Ima reči i o Blejkovima (Džejn i Piter) koji su osmislili omot za pomenuti album, a radi se o pop art umetnicima. Godine naredne, dakle 1967. umire Brajan Epštajn, što, naravno, nije rezultiralo trenutnim krahom Bitlsa, ali je, na izvestan način, označilo početak tog, kraja njihovog. Džon se našao u poziciji ponajviše utučenog, svestan valjda činjenice da bez Brajana i nema neke budućnosti za njih. Potom dolazi do zbližavanja Džona i Yoko. Njeno ime u prevodu sa japanskog označava dete nekoga preko mora, daleko od kuće. Tako da avangadna umetnica Yoko na prečac osvaja Džona, no, on kaže da je konačno našao nekoga šašavog poput sebe. Tek je snimanje Lp albuma The Beatles (White album) karakterisla napetost u studiju upravo iz razloga njenog prisustva, po prvi put autorski tandem Lenon – MekKartni će biti uzdrman, a kulminacija je svakako Ringova revoltiranost i napuštanje studija. Svojim celodnevnim boravkom u Ebi Roud studiju Yoko je paralisala rad na stvarima za novi album, tako da nije začudio taj, Ringov odlazak. Pol je tako odsvirao bubnjeve u stvarima Back In The USSR i Dear Prudence. Džon se tako reći menja iz temelja, on i Yoko se nisu razdvajali, ili u prevodu bila mu je svugde za petama, činilo se da je raspad neminovan, jer, i Džordž je pukao te napusti snimanje Lp albuma Let It Be. Pominje se i koncert na krovu Ebi Roud zgrade u ulici Sevil Rou, 30. januara/siječnja 1970. Isti je prekinula policija nakon samo devet (odsviranih) uz prekide i više verzija pojedinih. Yoko je takodje bila na krovu zgrade, ali ne u objektivima fotoreportera, sva je prilika da je ni oni nisu voleli, kao ni poštovaoci grupe jer, krivili su je za već vidjen raspad, koji je ona samo pospešila. Džon potvrdjuje svoj odlazak iz grupe, ali , po nagovoru Alena Klajna odluku pomera do objavljivanja oba albuma (Abbey Road i Let It Be) dakle do naredne godine. Vezano za za vraćanje ordena kraljici, uručenog mu 1965, stoji da Džon tu nikada nije bio u dilemi , te je isti vratio uz propratni onaj koji je glasio: Your Majesty, vraćam vaš MBE orden u znak protesta zbog britanske upletenosti u rat izmedju Bijafre i Nigerije, podrške U.S.A u vijetnamskom ratu ali i iz razloga padanja stvari Cold Turkey na top listama. With Love –John Lennon. Tada već u ulozi borca za mir u svetu, nastupa na dobrotvornim koncertima, iskazujući tako podršku svima koji su se borili za istu stvar. Otuda i Give Peace A Chance, nastala u Kanadi. Imamo ovde ponovno Džonovu sujetu, naime, nakon objavljivanja Džordžovih ostvarenja, obrecnuo se na te, rečima, Pol i ja smo Bitlsi, mi smo napisali sve songove. Uticaj koji su na njega ostavljali prvo Yoko a potom i Mahariši je bio sve vidljiviji, odražavao se i na kreativni opus, ali i na donošenje odluka bitnih ili manje onih. Izjavljivao je kako oseća krivicu iz razloga zaradjivanja enormnih svota novca, te je, isti poklanjao, ubrizgavao u neisplative projekte ili jednostavno gubio. U fus noti ovde, jednoj, stoji kako je (u intervjuu za Red Moul) pokazivao interesovanje za radničko samoupravljanje u SFRJ, ali su nj. sagovornici , pri tom, bili isključivi, isti je propa(da)o iz razloga olakog shvatanja tog i bahatosti funkcionera na lokalnim nivoima itd. Za nastup na Koncertu za Banlgadeš 1971. Je izvisio iz razloga sukoba sa Yoko ali i sa Džordžom koji se tu javlja kao organizator. Ne mogavši se privoleti ni jednoj strani, jednostavno je avionom odleteo za Pariz. Autor Džona dovodi i u vezu sa ondašnjim hipi predvodnicima, Džerijem Ra(u)binom i Ebijem Hofmanom, a svi su upleteni u protest protiv Demokratske stranke i nj. konvencije u Čikagu 1968. kada je desetak hiljada demonstranata na čelu povorke imalo svinju, rekavši novinarima da će je kandidodvati-nominovati za predsednika U.S.A. jer se aktuelni (Lindon Džonson, ukoliko sam zapamtio) ni po čemu nije razlikovao od njihovog kandidata. Džon je u L.A. radio na dva solo albuma (Mind Games i Walls and Bridges), išlo mu je, okončao je rad na oba, ali se sve vreme družio ili živeo kako god, sa Mej Peng, koja se uopšte nije uplitala u nj. stvaralaštvo. Yoko je ostala u Njujorku. Konačno je pozitivno rešena njegova molba za dobijanje useljeničke vize (1976), iste je rodjen i nj. sin Šon , pa je tako razloga za dvostruko slavlje bilo i te kako. Po rodjenju sina, Džon u priličnoj meri zanemaruje stvaranje muzike, a u ulozi brižnog oca se odlično snašao, gurao je tako sve do usidrenja u Hamilton na Bermudskim ostrvima, gde je, inspirisan opasnim putovanjem po gotovo katastrofalnim vremenskim uslovima, prionuo na pisanje novih songova, uspevši zaokružiti, bezmalo, novi solo album naslovljen sa Double Fantasy. Doduše, na pomenutom je čak sedam stvari koje potpisuje Yoko, e sad, jedan odličan album je zamalo propao iz razloga stavljanja tih njenih na ploču. Pa ipak, kupovali smo tu zbog Džonovih. Bilo je 10.54 h (08.12.1980.) kada se vozilo zaustavilo tik uz ivičnjak ispred zgrade Dakota. Džon i Yoko su krenuli ka zgradi – Mr. Lenon – začulo se potom, nije ni stigao okrenuti se u potpunosti ka pozivajućem, tom, četiri metka su završila u nj. ledjima. Džonovom smrću je otrgnut i deo svih nas koji smo živeli Bitlse.