GEOPOETIKA
BEOGRAD
2019.
tekst – Živko Ivković
Dosadašnji naslovi iz edicije Notni spisi Izdavačke kuće Geopoetika se bez razlike podvode pod esencijalne one, što i nije neka nepoznanica, pa tako i ovaj, ‘Pesme (1961 – 2012)’, koji nikako ne zaslužuje osvrt samo, kako su to već ustanovili pojedini novinari, nego celovit jedan prikaz, poput onih koji su ovde napisali Paunović i Bajac. Za prevode svih ovde su se pobrinuli Muharem Bazdulj i Vladimir Kopicl, a, usudiću se reći kako konačno imamo zaokružene prevode svih Dilanovih, mada se to, koliko do juče podvodilo pod nemoguće, svodilo na ono, uhvati vetar i pitaj za te . Ono o Dilanu sa starta karijere , uvek rado iznosim , ono kada je odlazio u njujoršku biblioteku, gde je, elektronski pretraživao novinske naslove od polovine devetnaestog veka pa na ovamo, a sve u nadi da će uspeti u toj potrazi za zanimljivim onim, koje bi iskoristio pri pisanju sopstvenih. Pa, da to nije Dilan učinio, ne znam ko bi drugi, kome bi takva pala na pamet. Zaključio je tada, kako u tom, naglašeno mesto zauzima surovost, jer, kaže, od običnog gradjanina do predsednika su se svi zaklinjali u boga činivši pri tom nevidjena zverstva. I ne sumnjam da je znatan deo njegovog stvaralačkog opusa inspirisan pročitanim tada. Pa, ako se društvenopolitička zbilja (ma kakva ta bila) koristila za manipulacije ili zavodjenje čoveka, Dilan je svojim književnim opusom jednostavno razgolitio tu, te tako pročitate ovu, vratite se u najkreativnije rokenrol dekade (šezdesete i sedamdesete) pa zaključite koliko bi svetska rokenrol scena bez njega bila siromašnija a ako tome pridodate i uticaj koji je ostavio na brojne, tek tada se značajnije zamislite. Svu beskrupuloznost kapitalizma u U.S.A. (gde briga i solidarnost o čoveku izostaju) imamo u stvari ‘Čovek na ulici’ u kojoj Dilan piše o starcu što ne zgazi ni mačku, a kako je umro to niko ne zna reći, tek, nadjoše ga na ulici kako leži. Tu su i songovi vezani za navodni, sveprisutni strah od komunizma u Sjedinjenim državama (serviran naravno) te rasnu segregaciju, tu nepravdu koja se toliko dugo (pa i danas) provlačila kroz zakone ‘najdemokratskije’ države na svetu, izraženih u John Birch Bluesu ali i Death of Emmeta Tilla. I uopšte, njegove tekstove prati proživljeno ili doživljeno, kako god, gde je srž u stvari njegova iskrenost, a ako svemu dodamo i izraženu ljubav prema knjizi, pogotovo na startu karijere onda kapiramo njegove izvore inspiracije. U songu ‘ Daj da umrem na nogama’ imamo redove ‘Sve puške i tenkove bacio bih sad, jer, greška su istorije, što tekla je do sad’! A, ‘Dugo biti me neće’ je stvar gde stoji da je Bob sa dvanaest godina prvi put otišao od kuće (i jeste), pa su tako autostopiranja, ali i vožnje vozovima, upoznavanje novih gradova i ljudi, glavna obeležja njegovog tin i post razdoblja, pa tako zaključite da se ovde radi o autobiografiji ali na samo njegov poetski način. I tako, od rodnog Dalata pa preko Hibinga u kom je rastao potom i prvi put se otisnuo u svet (do Mineapolisa) gde upoznaje Henka Vilijamsa, mada je stizao i od granice sa Meksikom ali i u pomenutu, a sve to se dogadjalo sredinom pedesetih i kasnije kada su na top listama u U.S.A. suvereno vladali Bil Hejli i nj. Komete, Badi Holi sa Kriketsima, Karl Perkins pa i Litl Ričard, što, naravno Boba ne ostavlja ravnodušnim, nego ga podstiče da oformi svoj prvi (Golden Chords) sastav a bilo je, to, mislim 1954. ili tako nekako. Iz songa ‘Vožnja po vozu’ izdvajam ono, ‘Zar da vas krvavi banditi i mrzitelji poraze. Da propoved i politika glave vam sasvim zaraze. Džon Braun song donosi tužnu sliku mladog čoveka koji se vratio iz rata (Lice mu zavojem prekriveno, ruke nema, a oko struka mu korset od žice čelične) kog majka jedva da prepoznaje, a sa toliko ushićenja i ponosa je ispratila sina u vojnu, uz večno ono, zašto, za koga, za koju domovinu se vredi vratiti takav ili, još gore, za čije babe zdravlje. Prihvatljiva poenta bi valjda bila ona, nema Te za koju bi čovek morao poginuti, ostati invalid ili udovoljiti gospodarima rata, okončati u rovu blata nekog, neznano gde, i tu je Dilan neprikosnoven. Druga ona, za koju svi znamo ovde prevedena kao ‘ Odjek u vetru’ (Koliko puteva čovek mora da prevali ne bi li ga nazvali čovekom), pa onda ‘Gospodari rata’ (Vi koji se krijete iza zidova a napravili ste puške za sve borbe, da bi izginule mladiće sahranili u blato). Dilan je pisao i na temu strašnih pogubljenja, nepravdi i surovosti jer, samo se svojim stihovima mogao boriti protiv tih, ukazati na stanje u u društvu barem. U naslovu Mr Tambourine Man (prevod Dejana Markovića) imamo isti song, ali se prevodi nekako ne podudaraju, rekao bih da su ovde, Kopiclovi i Bazduljevi svakako lepršaviji, time prihvatljiviji. Ne znam da li se Dilan ikada sukobio sa vlastitim alter egom, tek, pisao je o svemu što ga dotiče, intrigira pa i o predvidivostima svojim. Na izvestan način, saosećao je sa poniženima i žrtvama brojnih političkih progona. Podseća tako na svu tu nepravdu, te na šta sve ljudi nisu spremni iz razloga ostvarivanja profita. Poraditi tako na analizi Dilanovih ovde je zbilja zahtevno, u smislu onom, ići od jedne do druge, te sam iznošenjem samo, pojedinih i prepoznatljivih hteo jednostavno podsetiti na te. Kažu, slika vredi ili zamenjuje ne znam koliko reči, no, u ovom, Dilanovom slučaju je obrnuto, njegova napisana vredi koliko bezbroj slika (Eh, pas ima svoju kost u bašti, mačka života devet, milioner million dolara, kralj Saud četiri stotine žena za krevet. Eto svi imaju po nešto, bez nade bili ne bi, a ja samo priliku da krenem ispočetka). Izdvajam dalje njegovu ‘ Sa bogom na našoj stani’, u kojoj Dilan piše o tome kako su Ameri sva zlodela načinili sa tim, bogom na svojoj, pa tako dodjosmo do toga da je opravdano to što su uradili. Dilanove stvari ovde, izuvaju tako reći, poražavaju one ubedjene u American dream jer, potpuno je jasno da taj, nikako nije dostižan ili izgledan. Priredjivač ovde u delu vezanom za Lp album Another Side of Bob Dylan iz 1964. kaže kako on odbacuje do tada ustanovljen stil pisanja protestnih, prevashodno inspirisan pomanjkanjem slobode, pravde i ravnopravnosti, te omiljenim mu pesnicima Remboom i Blejkom. U Bringing It All Back Home imamo stvar ‘Ona pripada meni’ (Ona je umetnik, ne osvrće se, ona može noć da liši tame, i u crno da oboji dane) a to je samo jedna od brojnih koje na svoj način donose Dilana pesnika sa ljubavnom tematikom ovog puta, pesnika upečatljivog izraza, za pojedine novootkrivenog, za nas starije paraf samo, jer, znali smo poprilično tih, no, tek sada zahvaljujući Izdavačkoj kući Geopoetika imamo zaokružen uvid u njegov opus. Album ‘Ponovo na autoputu 61’ iz 1965. donosi prepoznatljivu Like A Rolling Stone, toliko upečatljivu da bi neiznošenje redova iz te, potpadalo pod nezahvalnost prema njemu (Lutko, pripazi, da te neko ne zgazi. Mislila si da taj tek se zeza, te i osmehom ispratila sve koje si otkačila. Kako je to, kad nemaš dom, kad svakom si stran, kao kamen zakotrljan). U slovu priredjivača vezanom za album Blonde On Blonde’ stoji kako se tu radi o najznačajnijem dvostrukom tom u istoriji rocka, uz navodjenje još nekoliko koji ravnopravno konkurišu za takav naslov ili su uz rame sa navedenim (White Album, Exil On Main Street, Live At Filmore East – Allman Brothers Banda i nepomenutog, kao Electric Ladyland Hendriksovog itd) pa je odlučiti se za svog favorita lako, no, objektivan biti je zbilja teško, gotovo nemoguće. Paunović je doduše stvarno objektivno pisao u svojim uvodnim tekstovima, nisu ti zaudarali na navijačku neku obojenost na kakvu uglavnom nailazim i tu mu zbilja odajem priznaje . Sliku o Dilanu kreativcu je stvarno zaokuržio na jedan kompetentan vrlo način jer, preći samo preko redova ovde bila bi prava tragedija, biser je svaka, ili dragulj, za sebe, njime se i danas iz tog razloga bave kako oni koji ga nisu ne znam koliko slušali tako i odlični (sa pravom) poznavaoci kakvi su ovde Paunović i Bajac.Ono, internet je čudo, tako da možete naleteti na brojne one koji toliko toga znaju o Dilanu, a, znaju zahvaljujući tom, a nikako iz razloga svojevremeno do u nedogled preslušavanih vinilnih ploča njegovih. Dilan je svojim opusom postigao ono što veći deo iz sveta rokenrola nije jer, podigao je značaj onom, uobičajenom iz života, svratio pozornost svojim zavidnim poetskim nivoom pisanja, ne odbacivši pri tom ni reč od razaznatljivosti i kapiranja, zatvaranja slike o bilo kom songu. U delu vezanom za Lp John Wesley Harding iz 1967. ista i otvara set tih (Džon Vesli Harding/sirotinji je bio drug/putovao je sa pištoljem u svakoj ruci), a ostvarenje Nashville Skyline iz 1969. je i po navodima ovde, sasvim kantrirok, a to što je izostao sa Vudstoka iste, ne znam, verovatno ničim ne može opravdati, za razliku od vlastite sposobnosti transformacije. Sa pomenutog sam najviše preslušavao ili slušao Lay Lady Lay (Kakve god ti boje napamet pale/ ja ću ti ih pokazati i one će sjati). Sada kada imamo kompletne prevode svih Dilanovih stvari, možemo uporedjivati predjašnje te, sa ovde ovim, pa tako, da se zaključiti da tu i nema nekih različitosti, uz, moj neki komentar da su prevodi ovde nekako topliji za čitanje i, namah, mogu prekinuti to, i naći se u poziciji onog koji upravo razmišlja o pročitanoj. Self Portrait iz 1970. je takodje dvostruki a sadrži samo nekoliko sopstvenih i starih uz skinute one sa prepoznatljivim Dilan šmekom. Američki muzikolog Grejl Markus je, stoji ovde, na ‘nož’ dočekao album ovaj, rekavši ‘ kakvo je ovo sranje’. Isti se kasnije deklarisao kao pank isključivo zaljubljenik i ekspert, te ne začudjuje previše još i tada odbojan stav prema elektrik Dilanu. Na albumu New Morning iz 1970. imamo onu, ‘Otac noći (Father of Night)’, prisećam se, priredjivač iz Džuboks biblioteke je u knjizi iz 1978. pisao ‘Otac noći, otac dana, otac samoće i bola, otac ljubavi i otac kiše, tvorac koji hvata pticu u letu, a prevod taj se gotovo u potpunosti podudara sa ovde, ovim, ,koji je ipak nešto širi, lepršaviji i slobodniji kako sam to već napisao. U stvari Džordž Džekson , imamo sledeće: Ponekad mislim da je sav ovaj svet, velikom zatvorskom dvorištu nalik, te da su neki od nas čuvari a ostali zatvorenici, i, to je, sasvim aluzija na današnjicu (i negdašnjicu), pa tako isključujem bilo kakav komentar, jer, Dilan književnik se kapira, ako ne na prvo, ono, na drugo čitanje i slušanje sigurno. Pat Garret & Billy The Kid je album na kom je neprolazna ona Knock In The Heavens Door, koju smo naučili svirati, onovremeno, i mi čije je gitarsko umeće ostalo na desetak dureva i isto toliko stvari iz šezdesetih. Redjaju se tako albumi ovde, stvari na pojedinima su više proza, tako su pisane, dužina tih omamljuje, krenete u čitanje, oduže se, te, Dilan nije posustajao, zaokruži misao svaku, kao i u onoj sa Lp albuma Blood on the Trucks’ naslovlenoj sa ‘Do mene’ (Kad odgrizeš više nego što možeš da sažvaćeš kazna već na tebe čeka jer, neko tu priču mora da ispriča, mislim da je to do mene). Slow Train Coming iz 1979. Donosi songove u osnovi naslonjene na hrišćanstvo, kako to ovde piše priredjivač, a o razlozima ‘prekomande’ u tu, možemo samo naslućivati ili nagadjati no ostaju nam sa ovog stvari, možda kroz njih dodjemo do nekih naznaka koje nam neće odgonetnuti tu dilemu, ali će barem ići u tom pravcu (Ne želim nikome da sudim, ne želim da mi sude, ne želim nikoga da tretiram kao djubre, ali ako mi učiniš pravo, mala, i ja ću učiniti tebi) a što se rasteglo-razvuklo na sledeći album iz 1980. naslovljen sa ‘Saved’, na kom (po tekstovima) ta preobraćenost nekako i više dolazi do izražaja (Ti si položio svoj život za mene, šta ja da učnim za tebe). Zastati, zamisliti se nad pročitanim ovde je sasvim u redu, zapitati se pri tom, poezija ili proza, šta li, mada, prisutne su te, tek on nam piše ne obazirući se u kojoj formi je sve to, ali potpuno shvatljiv, nepobitan, neponovljiv uz prilagodjenost i otvorenost sopstvenu za promene što mu u životu se dogodiše. I šta bih, pitam se, da dodam, kada u uvodu vezanom za svaki album imamo sasvim objektivno Paunovićevo razmišljanje, te iz tog i pribegavam iznošenju pojedinih delova iz brojnih ovde, poput ovog koji govori o ‘Nevolji’ sa albuma Shot of Love’ iz 1981. (Suša i gladovanje, pakovanje duše, optužnice, pogubljenja, vlade što se ruše, vidiš da i natpisi na zidovima prizivaju nevolju. Pogledaj u večnost, sve što ćeš da vidiš je nevolja). Dilana ovde ne doživljavam kao proroka nekog, nego kao čoveka koji je toliko toga prošao, shvatio i ukapirao te ono njegovo (Pogledaj u večnost, sve što ćeš da vidiš je nevolja) nekako i doživljavam kao proizašlo iz života, dakle iskustveno i realno. I u uvodu za Infidels iz 1983. stoji da se ovde radi o kreativcu u beskrajnoj potrazi za novim ili boljim načinom povratka na staro kako bi i taj doživeo kao nov, jer, (piše Paunović) kako mu Te dolaze ‘odnekud’ a on ih samo pribeleži. U songu Slepi Vili Mektel stoji da, bog je na svom nebu i mi bi svi hteli ono što mu pripada. Ali moć, pohlepa i korupcija su izgleda jedino što postoji, i to je ne samo slika U.S.A. nego najvećeg dela planete, bez izgleda na izlaženje iz začaranog tog, koji zasigurno ponajbolje govori o čoveku, njegovim težnjama, dometu i krajnjim ciljevima. Sa bogom na usnama zauvek i pri tom činiti sve ono što normalnom, civilizovanom čoveku ne bi trebao biti imperativ, a jeste na žalost. Na albumu ‘Empire Burlesque’ iz 1985. je song ‘Dečko uredan i fin’ koja Dilanovski raskrinkava ili razotkriva svu utopiju vezan za tzv. American Dream (Dali su mu cugu, pilulu, travu da puši, krv da prospe, džip da vozi i sve ruši. Ušli su mu u glavu, napravili darmar, on nikada nije shvatio u čemu je stvar). Stižemo tako i do albuma ‘Time Out Of Mind’ iz 1987. a u uvodnom ovde za taj, Paunović piše kako se tu zapravo radi o ostvarenju koje ide uz rame onima iz šezdesetih, dakle najboljih, onih vrhunskih, najblistavijih ostvarenja Dilanovih. Sa ovog bih izdvojio stvar ‘Ja bih da stignem do raja (Kroz centar ničega išao bih nigde. Ja bih da stignem do raja pre negoli zatvore vrata). Prozni Dilanovi su na izvestan način autobiografski i rezultat su njegovog višedecenijskog rada, prisustva na svetskoj rokenrol sceni, pa, neka se Kamenje i dalje kotrlja, pomera, zahvaljujući Dilanvoj vodi, ali i vetru, Suncu koje tone u suton, kiši sitnoj kaludjerskoj, dragoj koja ga je napustila, potkupljenom sudiji sa debelom tompus cigarom medju prstima i širokom autoputu koji će prihvatiti sve, kao i Džolin zbog koje mrtvi ustaju i deru se, to je prava dama. Za album ‘Tempest’ iz 2012. koji zatvara naslov ‘’ Pesme 1961 – 2012 ‘’, Paunović piše kako su mnogi pomislili da se tu radi o farewell Lpju, što naravno ne stoji jer, Dilan je krenuo praktično na turneju 1988. i ta traje do danas, i potrajaće. Bob je tokom karijere duge gotovo šezdeset godina saradjivao sa Bitlsima, Džonijem Kešom, Džoa(u)n Baez, Alenom Ginzbergom itd. I dalje se pitam zašto nije nastupio na Vudstoku, da li je odgovor vetar odneo? Usput, u svojoj dokumentaciji nadjem da je prvo neoficijelno izdanje u svetskoj rokenrol istoriji ono, vezano za Dilanov nastup na ostrvu Vajt 1969. naslovljeno sa ‘Great White Wonder’ (dvostruki album). Naslov ovaj ‘’ Pesme 1961 – 2012’’ je od neprocenjivog značaja pa, ako bi bilo koja izdavačka kuća zavredela priznanje ono, književni rock poduhvat decenije, bez ustezanja ću reći da je to Geopoetika!
19.03.2020.