MULTIMEDIA MUSIC
BEOGRAD – 2021.
Prikaz: Živko Ivković
Neverovatna snaga i volja vezana za rokenrol i omiljenu mu grupu su rukovodile Vanju da napiše ovaj naslov koji se tiče grupe Cream, za koju znamo da iako je ‘radila’ samo dve godine ostaje forever u analima svetske rokenrol istorije. Ovde se, pre svega radi o istorijskodokumentarnoobrazovnom štivu koje nam autor na visokokvalifikovan način stavlja na uvid. Radi se o jednoj veoma ličnoj, emotivnoj, iskrenoobjektivnoj pa i dirljivoj više priči Vanjinoj o triju iz grupacije najdražih mu, te tako i ne začudjuje rezultat ovde. Naslov pleni i razdobljem pre formiranja grupe Krim i naravno tokom te, kratke karijere grupe, usput, brojna su tu imena iz sveta rokenrola, koje nam autor predstavlja, zatim koncerti, prostori gde su nastupali uz ono najvažnije, bez ijedne žute reči, kako to uostalom i priliči Nišlijama, onim ozbiljnim piscima, koji ne žele u žižu interesovanja pošto-poto, jer, štivo je namenjeno isključivo rokenrol sladokuscima. Storija je to, koju je Vanja zapisao po prisećanju čoveka sa kojim se našao na letovanju, tačnije na Krfu, te ću pokušati sa prenošenjem najbitnijih detalja iz ovog naslova, time, naravno, zaintrigirati barem masu onih starijih koji su željno očekivali naslov o ovoj grupi. Uvodna stranica ovog Vanjinog naslova ne nudi klasičan onaj, uobičajen predgovor, nego ono, ‘Umesto predgovora’ njegovo, gde stoji da je Cream zapalio na U.S.A. turneju 1968. gde izmedju ostalog imamo da su članovi grupe na neki način zadržali ne naročito prijateljske odnose jer, napetost se osećala u vazduhu, tako da je Klepton kasnije izjavio kako je ‘Krem morao da se istopi’. Ovo iz razloga kako je autor došao na ideju vezanu za naslov knjige, detalj koji nikako nisam mogao zanemariti, mada već na sledećoj imamo zbivanja od 22.05. 2005. kada Klepton poziva svog negdašnjeg roudija Spensera Spensija Eliota na jedan od četiri povratnička koncerta u Royal Albert Hallu. Naravno, Spensi je odmah krenuo u prisećanje i nastup grupe Cream onog iz 1968., što znači da pomenutog gitaristu nije video bezmalo četrdeset godina. Vratio se potom na susret sa Pitom Bejlijem, roudijem, iz decembra 1967. koji je, po svemu, u njegovom životu označio prekretnicu, a ne dogadja se tako često da jedna grupa stekne status kultne tako reći na startu karijere, te je uskakanjem na ponudjeno mesto roudija u toj tako postao deo te Cream mašinerije. Razgovor koji su vodili njih dvojica u jednom pabu nam donosi brojne, do sada neobjavljene detalje sa raznih nastupa grupe po svetu, prevashodno u U.S.A. gde je ovaj sastav uživao neverovatnu popularnost. U njujorškom studiju Atlantic su snimili album iz grupacije najcenjenijih svetskih, onaj, Disraely Gears, ali su došli i do nastupa Krimovaca u dvorani Filmor West. Verovali ili ne, planirano je četiri uzastopna koncerta a odustalo se nakon jedanaestog!!!!! Članovi grupe su uvek pružali svoj maksimum, teme uz duge improvizacije su i definitivno odredile njihovo kreativno usmerenje uz, nikada bolji prijem kod poštovalaca. Doduše, radilo se o 1967. godini, po tim improvizacijama nezaboravnoj, svaki sastav je imao tu dozu prepoznatljivosti, specifičnosti, visoko se kotirao na svetskim top listama, naravno, sve uz armiju poštovalaca. Višednevni nastupi se ponavljaju i u Bostonu, L.A., Hollywoodu, New Yorku itd. Bejli u jednom trenutku kaže Spensiju da je ceo njegov život stao u dva meseca Cream turneje po U.S.A., gde su i krenuli problemi sa drogom tako da se Klepton nije mogao otkačiti izvesnog Stenlija Ouslija, drogs dilera naravno, sa kojjim ga upoznaje Džeri Garsija lično. Imamo ovde zaključak Pita Bejlija koji kaže Spensiju da je Amerika proždrljiva, te da guta sve oko sebe. Zato joj se moraš odupreti u suprotnom gubiš, pa sad … Stejsi je bio prijatno iznenadjen brojnim detaljima koje je Pit zapamtio i izneo, ne bi li mu tako olakšao ulazak u Cream lokomotivu, ali potonji je odgovorio da je uredno zapisivao zbivanja od predhodnog dana. Spenser Eliot je tako pristao zameniti Pita na mestu Cream roudija, potpisan je i ugovor… Vanja se potom vraća u 1967. na sastanak sa Robertom Stigvudom, menadžerom grupe. U poglavlju ‘Danas’ i stoji kako se Spenser Eliot odlučuje da sva dešavanja od predhodnog dana uredno zapiše, ali tu je i intimniji deo iz njegovog života, deo koji je predhodio njegovom dolasku na svet, zbližavanju oca i majke, pa onda bezbrižnom detinjstvu, dečjoj graji i svemu što je takvo jedno donosilo. Druženje sa Lorensom, dečkom iz razreda, koji je, usput, poticao iz bogate porodice a kod kog je prvi put video gramofon, male i velike ploče sa onovremenim neprikosnovenim imenima iz sveta pop muzike kao, recimo, Peri Komo, Din Martin, Petsi Klajn i Pol Enka, je rezultiralo tim njegovim interesovanjem za do tada njemu nepoznat svet. Od ovog poslednjeg, pozornost mu privlači singl ploča Diana/Lonely Day jer je istu čuo nebrojeno puta na svirkama u školi. No, ono što je usledilo, za njega je predstavljalo pravi šok, naime, pomenuti drugar već, jedanputa iz ormara izvlači jednu, do tada skrivenu singl ploču na kojoj je stajalo Jail House Rock/Treat Me Nice, koju su potom slušali do besvesti, bio je jednostavno opčinjen, time inficiran naravno. Lorens ju je sakrio od oca, koji je govorio da takva muzika negativno i destruktivno utiče na mladu onu, generaciju koja je tek stasavala, i to je, van svake sumnje dogadjaj koji će mu usmeriti životni put, a što će ukapirati tek u vremenu ispred. Ono, tek ga je gitara koju mu taj drugar poklanja, izbacila iz koloseka, pa tako, piše Vanja ovde, držao ju je pored kreveta, onako uspravljenu jer, ušla je u njegov san i ostala forever. Ubrzo je u potpunosti skinuo stil sviranja Henka Marvina, gitariste Šedouza, posvetio se isključivo rokenrolu a što je, sa druge strane rezultiralo zapostavljenjem školskih obaveza. Izlazio je sve češće na Oxford street. Ovaj deo knjige je bitan iz razloga upoznavanja sa Marki klubom, tako se jedne večeri vraćao kući, začuo je iz podruma zgrade pored koje je prolazio zvuke raznih instrumenata, trube, bubnjeva, klavira itd, ali se radi o prvobitnom Marki prostoru koji će nešto docnije biti premešten u Vordur ulicu gde će nastupiti brojna imena iz sveta bluza i roeknrola, pa čak i naši sastavi Yu Grupa te Divlje jagode. Vratiću se na stari Marki prostor u koji Spensi svraća, a gde je svirao Siril Dejvis sa svojom grupom. Taj nastup ga potpuno izbacuje iz sedla, da se tako izrazim, emocije nije mogao obuzdati, to što je čuo te večeri će ostaviti doživotnog traga na ličnost njegovu, usmeriti ga konačno ka muzičkom onom, rokenrol svetu. U tom, starom Marki prostoru su potom svirali Aleksis Korner, Madi Voters, Long Džon Boldri, Big Bil Brunzi itd, uz napomenu da su na svirke pomenutih uredno svraćali svi članovi grupe Roling Stouns te Manfred Mena. I ne sluteći, bio je svedok radjanja jednog sasvim novog rokenrol razdoblja, tek u povoju, onog izuzetno značajnog. Naravno, iako se ovde radi o grupi Cream, autor nije hteo ispustiti, prenebregnuti te, činjenice vezane za ličnosti koje su zlatnim slovima ispisale stranice bluzrok scene, što, ruku na srce i ne bi bilo korektno jer, neispustivo je i tu treba odati priznanje Vanji kao autoru. Storija se ovde nekako prekida, da bi se potom nadovezala na drugi januar 1967. kada Spensi upoznaje Entonija Majersa, Džonija Kovalskog … Dogadjaji koji se nižu, oni koji će uslediti su preuzeti iz dnevnika koji je Spejsi vodio tokom naredne 1968. u kojoj je zastupljena turneja po Britaniji. Na toj je, Spejsi, u sasvim novoj ulozi već na prvom koncertu upoznao dva lica grupe Cream. Besprekorno funkcionisanje članova grupe na stejdžu i ono drugo, u bek stejdžu, sa uvredama na relaciji Ginger Baker – Jack Bruce, no, veoma brzo se navikao na takvu atmosferu koja je prešla u svakodnevicu. I ovde se storija, samo nakratko prekida iz razloga Spensijevog vraćanja u 2005. i 2.maj kada je zakazan koncert Krimovaca, da bi se potom vratio na U.S.A. turneju. Stoji ovde, da se ni jedna grupa (izuzev Bitlsa naravno) nije otisnula na tako veliku turneju, a na toj se Spejsi upoznaje sa članovima grupe Bood Sweat and Tears u klubu Café A GoGo njujorškom. U Atlanticu će se naći pri ruci Kleptonu i pomoći mu oko stvari Sitting On Top Of The World, svojim gitarskim umećem. Turneje po gradovima U.S.A. su podrazumevale brojne nastupe, u pojedinim i višednevne, kao recimo u San Francisku. Naravno, Spejsi je iskoristio boravak u pomenutom i posetio Hejt Ešberi, stecište hipija, upoznavši pri tom vokalnu solistkinju grupe It’s A Beautyful Day, prošavši sa njom kroz neizbežnu dobrodošlice epizodu, a pokupila ga je i odvela u svoj stan gde su slušali ploče Ottisa Reddinga uz ono, sledeće čega se seća je da su ležali potpuno nagi na krevetu impozantnih dimenzija. Soba je odisala mirisim duvanskog dima, bila je puna muzičkih instrumenata. Činilo se kao da je izašao iz sopstvene kože, sve mu se mutilo, boje u prelivanju, propadao je kroz pod, lebdeo iznad kreveta. Peti iz grupe Beautyful Day ga pokriva sobom, a do kada je sve to trajalo, ni danas se ne seća. Potom dolazimo do drugog dela turneje oktobra iste, i, gle čuda, U Oklendu je kao predgrupa Krimovcima nastupila već pomenuta It’s A Beautyful Day sa pomenutom Peti Santos kao vokalnom solistkinjom, da bi se potom vratio na netrpeljivost već, poznatu onu izmedju Bejkera i Brusa, iznevši tvrdnju Bejkerovu, Entoniju iz ekipe, da su se u grupi Aleksisa Kornera (da li se radi o Bluz Inkorporejtid) on i Džek odlično slagali, besprekorno pokrivali na stejdžu, da bi ih potom pozvao Grejem Bond i tu nastaju izvesne nesuglasice i trzavice, a onda ih Klepton obojicu poziva, nastaje trio Cream tako, ali, kaže kako nije smeo dozvoliti da, on, Džek u toj zasvira bas gitaru. Priseća se Spensi 1968. i 28. februara te Krim koncerta u Vinterlendu, da bi potom posegao za požutelim papirom, set listom u stvari, na kojoj je stajalo 29.08.1968. uz stvari napisane ovim redosledom, I’m So Glad/Tales Of Brave Ulyses/Spoonful/Crossroad Blues/We’re Going Wrong/Sweet Wine/Sunshine Of Your Love/N.S.U./Steppin’ Out/Train Time i Toad. Lista je to koju je sačinio Klepton rekavši pri tom da je umnože i podele preostaloj petorici. Nakon svirke, stoji ovde, dobrih pola sata niko u dvorani nije ni pomišljao napustiti je, a bis je izostao jer je Džindžer bio prokleto uradjen. Da, da… kao da je sve to bilo juče, pomislio je. Potom se prisetio Sakramenta gde su za predgrupu imali Grateful Dead. Stoji dalje da je na vest o smrti svoje majke, ostao u sobi iz koje nije izlazio nekoliko dana. Pomisao da je više nikada neće videti, ga je proganjala, no, na njega, inače kao velikog emotivca pogubno je delovalo to što u sobi do svoje, zatiče Roberta Stigvuda i Entonija Majersa potpuno nage i … Naravno da je seksualno opredeljenje njihovo pravo, ubedjivao je sebe, ali, usput, Entoni je jedan zbilja lepuškast i zgodan momak, mogao je imati bilo koju, kad ono… Bilo kako bilo, uspeo je sa prevazilaženjem te situacije, vraćanjem na normalan kolosek pridruživši se Cream ekspediciji već na koncertu u Ročesteru (država Njujork). Na tom se u ulozi predgrupe javlja ni manje ni više negoli Vanila Fudge, a Spensi upoznaje gitaristu ovog, Vinsa Mortela. Na trenutak samo, vraća se u sadašnjicu i London, san mu nije dolazio, očne kapke nije mogao spojiti ni pod razno, jer, ko će izdržati do večerašnjeg tog, Krim koncerta… Vraća se potom tamo gde je priča stala, na 11.04.1968. i tih nekoliko dana provedenih u Londonu, da bi se konačno našao, kroz svu tu izmaglicu od prisećanja u U.S.A. na turneju ove grupe. Pred koncert u Akronu (Ohajo), upoznaje matorca po imenu Beni Fišer. Taj je, pričali su mu, ozvučavao koncerte Elvisa Prislija!? Dalje stoji, kako je kompletna Elvisova grupa , sa svim instrumentima bila uštekana u jedno jedino pojačalo koje je on, Beni sklopio. Ono što dalje imamo u ovom, Vanjinom naslovu su sve zahuktaliji, katastrofalni odnosi izmedju Bejkera i Brjusa, te da je dalja saradnja iz tog razloga dovedena u pitanje, mada su snimili novi album i krenuli na promotivnu, jesenju turneju. Klepton je tim povodom rekao Spensiju, gotovo je, ovako više ne ide, Krim se istopio. Bilo kako bilo tek, karijeri grupe koju su rock sladokusci u svetu stavljali na sam tron, izuzetno cenili, se bližio kraj. Imamo i podatak da je Krimovcima te 1968. na koncertima u Inglvudu te San Dijegu predgrupa bila tada gotovo nepoznata neka, pod imenom Deep Purple. Spensijeve impresije sa tog su samo hvalospevi. Cenio je kleptonovu Gibson Firebird gitaru, kaže, kako je i nakon dve svirke držala nepromenjen štim, ni jedna žica ne bi popustila, a što je karakteristika samo vrhunskih onih. A priča medjuljudskim odnosima na relacii Brus – Bejker je u medjuvremenu eskalirala do te mere da su ih u bek stejdžu jedva razvadjali. Ovog potonjeg su droge i akohol toliko poremetili, raspametili, čovek uopšte nije funkcionisao, a svoju netrpeljivost prema Džeku je ispoljavao na svakom koraku, izuzev na stejdžu, gde je, za divno čudo, sve funkcionisalo na izuzetnom jednom nivou. Usput, tvrdnja da su tako uspešne turneje pre njih imali samo Bitlsi, je sasvim na mestu, uopšte nije preterana.Trio snova je svoju popularnost zavredeo svirkama za pamćenje i to ostaje forever. Stoji dalje, da samo najveći donose odluku o raspuštanju grupe u trenutku kada zaposednu sam vrh popularnosti, te, i ne začudjuje ovakva odluka Krimovaca vezana za oproštajni koncert u Royal Albert Hallu 26.11. 1968 godine, godine poznatije po onoj, ‘Bogovi su sišli sa Olimpa’. Naravno epilog ovde zbilja pleni raspletom, pa neka se mašta čitalaca raspali, onih koji se odluče za nabavku ovog, po svemu, jedinstvenog naslova Vanje Stanojevića.