Zašto je Stefani Bordo iz „Slabe tačke“ heroina NIN-ove nagrade?

Marija Mitrovanov Milojević
Master filozof

Još od mojih studentskih dana izbor za NIN-ovu nagradu za mene je predstavljao veoma važan
događaj. Rano sam počela da shvatam da je pitanje književne nagrade nešto što treba da se tiče svakog
akademskog građanina. Knjige su one koje menjaju svet, koje pokreću na preispitivanje, na sumnju, a
onda i na ideje koje pomeraju granice, koje stvaraju čoveka i koje formiraju jednu naciju. Zato, nekako
simbolički, asociram NIN-ovu nagradu sa praznicima – to je doba godine kada imamo retrospektivu
događaja koji su nas pokrenuli i podstakli na nešto važno. Baš u periodu tih mojih studentskih dana,
kada sam počela da osvešćujem značaj nagrađivanja romana godine, jedna studentkinja filozofije tada
je počela da stvara lik tako fascinantne, a tako okrutne, tako moćne i tako beskrupulozne
protagonistkinje romana koji će se, bezmalo, deset godina kasnije naći na listi nominovanih romana
za NIN-ovu nagradu 2021. godine. I tako se rodio njen prvenac, „Slaba tačka“ u izdanju Nove Poetike,
a sa njim se rodila i književnica Marija Jakić, koja je izrodila Stefani Bordo, koja je sve, samo ne heroina,
ali koja će baš takva kakva jeste čitaoca izbaviti iz onog najdubljeg mraka – zatvaranja očiju pred
surovom realnošću.

  • Znate li kako je to biti poznat širom države u kojoj živiš, ali opet biti jedna od najmisterioznijih
    osoba u njoj? Znate li kako je biti jedna od najlepših žena na svetu, ali u isto vreme jedna od
    najgorih, najružnijih koje ste ikad sreli? Znate li kako je biti bogat, a opet tako siromašan?
    Kako je biti prebijen, a kako biti onaj koji prebija? Kako je ubiti, a kako biti ubijen? Za sada sve
    znam, osim poslednjeg. (Isečak iz romana „Slaba tačka“)
    Budući da je Jakićeva po struci filozof, za očekivati je da je u „Slabu tačku“ utkala sistem koji čitaoca
    uvlači u analizu iz koje ne može da izađe. Kroz ovu analizu čitalac u autorki traži odgovore, ali umesto
    deklarativnih i dogmatskih odgovora otvaraju se krucijalna pitanja – o moralnoj opravdanosti za
    prikrivanje laži; o teoriji odlučivanja u odnosu između moći i materijalnog sveta naspram surove, ali
    neukaljane nemaštine; o ceni opstanka na visokim pozicijama u društvu naspram sopstvenog
    integriteta koji je odavno prodat (i kome?); o stereotipnim aršinima kroz koje su osetljive društvene
    grupe predstavljene dok su oni zaista svakojaki i ni po čemu suštinskom drugačiji od većinskih
    grupacija. „Slaba tačka“ nas ne uči životu. Ne uči nas ni onoj drugoj strani života koja ukaljava naš
    ušuškani svet. „Slaba tačka“ nas goni da brzo mislimo, da čim oformimo utisak ubrzo ga raspršimo u
    paramparčad, vuče nas i tera da shvatimo da postoje svetovi dijametralno suprotni od naših, u kojima
    važe sasvim drugčija pravila. To su svetovi korupcije, kriminala, moćnika koji su u stanju da odbace
    najrođenije ukoliko oni na bilo koji način ugrožavaju njihovu sistematizovanu mrežu. U tom svetu
    Jakićeva postavlja estetski prelepu i moralno unakaženu Stefani Bordo, koja upravlja podzemljem od
    kog zavisi šta će se dešavati na površini. Jednom njenom odlukom ta površina, odnosno ušuškani
    svetovi običnih ljudi, mogu da postanu potpuno drugačiji, a ti ljudi će uzrok tražiti u vlasti, koja je u
    ovom romanu samo jedan od brojnih kanala delovanja Stefaninih Balkanskih pacova, kako su nazivali
    njenu moćnu i široko rasprostranjenu bandu.
    Zbog čega je Stefani toliko zaštićena? Kako ona uspeva da upravlja isprogramiranim ljudskim
    životinjama, kakvi su njeni saradnici iz celog regiona? Zašto zagriženi i uporni inspektor San ne uspeva
    da joj stane na put? Koja je slaba tačka ove žene i hoće li joj ta slaba tačka doći glave? Ovo su pitanja
    koja kroz otkrivanje odgovora istovremeno otvaraju egzistencijalna, etička, estetska, rodna ipsihološka pitanja koja zaista jesu temelj jednog društva. Interesatno je koliko kroz igru paradoksa
    Marija Jakić izvlači krucijalne konkluzije – ona ukazujući na potpuno iskrivljene moralne principe
    podstiče čitaoca da se zapita koji su to principi bez kojih nema društva; kroz isticanje izuzetne fizičke
    atraktivnosti svoje protagonistkinje izaziva u čitaocu da mu izolovana lepota, bez moralne
    upotpunjenosti, bude odbojna; ističući borbenost jednog inspektora koji je Rom pokazuje nam da mi
    možemo itekako da zavolimo aktera koji pripada stereotipno i nepravedno ugnjetavanoj nacionalnoj
    manjini; pokazujući kako jedan homoseksualac može javno da se deklariše tek od momenta kada
    dobije zaleđinu moćnika Jakićeva nas tera da se zapitamo o ljudskim pravima na izbor i opredeljenje;
    na kraju, kroz pokazivanje minornog položaja lika koji se kandiduje na predsedničkim izborima u
    odnosu na Stefani Bordo, jasno možemo videti da mnoge stvari nisu toliko jednostrane i jednostavne
    kao što deluju.
    Na kraju, ako praznici treba da imaju ulogu da nas podstaknu na promene nabolje, kao filozofi, ni
    Marija Jakić, a ni ja, ne možemo, a da ne pomislimo da je najbolji način za to duboko promišljanje i
    osvešćivanje upravo onog podzemlja, koje se nalazi ispod naše površine, tačnije, površnosti. Zato,
    naizgled paradoksalno, moja heroina, koja je u svojoj priči sve, samo ne heroina, za NIN-ovu nagradu
    je Stefani Bordo, koja u jednom jeste uspela – da progovori o onome što je u svom filozofskom sistemu
    godinama, pažljivo, precizno i analitično formirala Marija Jakić. Zato, bilo kako bilo, moj pobednik za
    roman godine je „Slaba tačka“ – jer pogađa slabu tačku svakoga od nas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.