Gorica Oršolić
U ovom eseju, ispitujem mogućnost uspostavljanja nove forme poezije, autopoetike, koje je cilj da stvori poeziju koja se ne oslanja na jezik i njegove poznate gramatičko-sintaktičke strukture. To će biti pokušaj da se prevaziđu ograničenja trenutno poznatih jezičkih teritorija koje ne odgovaraju umetničkoj komunikaciji kroz jednostavne i ne-čisto-verbalne poetske forme (tj. vizuelna poezija, signalizam). Autopoetika ne nastaje iz čina volje i svesti već iz prostora presvesnog impulsa; iz vremena i mesta pre znanja. Autopoetikom, pesnici nastoje da stvore svet, od samog početka, ne samo da ga objasne. Prema rečima Žan-Lik Nansija, „Tako je reč uvek ‚stvaranje‘: tehne bez počela i kraja niti materijala drugog do li sebe. I na ovakav način, svet je uvek smisao izvan znanja, izvan rada, izvan stanovanja prisustva […]“ Autopoetika koja se sklanja od jezika, stvara kosmičku poeziju koja se obraća svakom i nije sputana granicama jezika, nacionalizmom ili kulturama. Tako autopoetika istražuje mogućnost jačanja čulnog iskustva, stvaranja dubljeg učestvovanja u poetskoj osećajnosti kroz smanjenje jezičkih ograničenja.
Кoncept redukcije, u sebi kontroverzan, nosi naročito negativne i problematične konotacije unutar domena književnosti i poezije. Oduvek se činilo da bogatstvo jezika dolazi iz kvantitativne dimenzije i, kao posledica toga, da će kvalitet misli i emocija koje jezik prenosi biti uvećan dodavanjem toj količini. Postoje primeri u umetničkim pokretima, kao letrizmu, hermetizmu, ili signalizmu, koji pokazuju da se redukcija, fragmentacija i insistiranje na jezičkom mozaiku mogu posmatrati na pozitivan način: kada redukcija jezika doprinosi kvalitetu književnog i poetskog teksta, i kada je ta redukcija bila u stanju da zadovolji „i intelekt i osećanje“. Poezija ne treba da bude zatvorena u tradicionalni jezik zasnovan samo na rečima. Takav jezik je već zastareo kada se uporedi s moći i dosegom umetničkog i poetskog jezika, naročito u kontekstu suprotstavljenosti društvu i svetskom poretku. Ideja koju Markuze provlači kroz svoja razmišljanja o poeziji i umetnosti više je kao romantična jer predlaže da preživljavanje umetnosti čini jedinu preostalu vezu koja povezuje sadašnjost s verom u budućnosti. Čak ću uzeti slobodu da tvrdim da pesnici uvek stvaraju iz budućnosti, bez obzira na to da li njihova poezija govori protiv nje.
Dok govorimo i stvaramo iz i za budućnost, za nadu, na tren ugledamo istinu. Dok filozofija jedino govori o istini, umetnost zapravo pokušava da je ostvari. Naravno, to je utopijska istina, istina posebne vrste. Izgleda da su stvaraoci umetnosti razumeli šta je Žan-Lik Nansi radikalno zaključio: da su danas, utopije postale neoperativne jer su oduvek bile strukturisane u skladu s predstavama koje su se oslanjale na ustanovljeno i prepoznato mišljenje. „Tokom pet vekova verovali smo da su utopije dosežne, i verovali smo u njihovu sujetu. Sada moramo drukčije da razmišljamo i reflektujemo o našem mestu u svetu“.
Autopoetika poseduje slobodu da bude slučajna i nenamerna u svom premišljanju. Кao što Badiu pita, „Da li je tačno da svaka misao baca kockice?“ Misao koja se računa samo jednom, koja niti insistira niti je dosledna – misao koje je materijal san i koja oblikuje nemoguće – mogla bi da bude uslov događanja autopoetike, zasnovano na premisi da „ništa nije onako kako izgleda.“ Autopoetika ne bi trebalo da pokušava da ističe stvaralačku posebnost autora već da, bez straha, oslikava stvaralačku impotenciju, otuđenje od svakodnevnog jezika, odbacivanje stvaralačkog unutar ustanovljenih obrazaca. Autopoetika zahteva da stvaranje poezije nije prosto veština manipulisanja rečima unutar jezika; umesto toga, ona treba da bude primarno stvaranje iz impulsa u oblasti snova.
Autopoetika ima zanimljivu sličnost sa naučnom teorijom autopoiesisa, gde autopoiesis predstavlja dovoljni i neophodni uslov života – na primer, najjednostavniji organizmi preživljavaju koristeći se intuitivnim odnosom s prirodom, tamo gde se čini da održavaju svoje postojanje bez bilo kakvog spoznajnog učešća. Spoznaja nije definišući uslov njihovih života ali je njihovo delanje jednako stanju spoznaje. Кako Pjer Luiđi Luizi zapaža, „Ovaj koncept hoće da naglasi da je autopoetski sistem sposoban da opazi spoljašnje događaje kao smetnje, i da reaguje na njih prilagođavajući unutrašnje konfiguracije samoregulisanja tako što održava svoju organizaciju u datim uslovima okruženja. Drugim rečima, autopoetski sistem je sistem sposoban da stvara, za spoljne pritiske koje opaža, unutrašnje operacije koje mu omogućuju da održava svoju individualnost – da preživi u svojoj promenljivoj sredini. Spoznaja je ono što organizam čini. Spoznaja jeste činjenje.“ Ovako pesnik treba da stvara – bez planiranja, jedino pomoću intuitivne potrebe za stvaranjem novih istina.
Čini se da su umetnici i dalje u potrazi za pravcima delanja, menjajući i formulišući puteve umetnosti. Danas smo zaista svedoci naznaka da se istorijska dimenzija i funkcija umetnosti postepeno pomera prema stvarnosti, prema planetarnom univerzumu umetnosti: „Кada se bežična povezivost u potpunosti ostvari, svet će evoluirati u ogromni mozak sposoban da reaguje u bilo kojem od svojih segmenata.“ Ono što je apsurdno jeste da univerzum istine i stvarnog sveta signaliziraju kraj umetnosti; u takvom univerzumu govori se jezikom umetnosti čak i ako umetnost ne može da dosegne taj univerzum – postojanje i istina umetnosti definisani su i opravdani njenom ne-stvarnošću i pomoću nemogućnosti da dosegne svoj cilj. Tako se umetnost može ostvariti jedino ukoliko ostane iluzija i nastavi da stvara iluzije. Ohrabrujuće je da umetnost danas ima mogućnost potpuno novih načina ostvarivanja i kao takva postaje potencijalni saradnik u izgradnji nove stvarnosti, to jest, mogućnosti koja će na kraju značiti uništenje umetnosti kroz ostvarenje sopstvenog cilja.
Da li umetnost u konačnom smislu govori jezikom otkrovenja?, pita Markuze. Umetnost razotkriva postojanje objekata umesto prostih delića, komadića materije koji se mogu proizvoljno koristiti i koji su podređeni oblasti forme – drugim rečima, objekata koji su inherentno estetski. Tako je čin stvaranja „oslobađanje objekata od automatizma percepcije“ što izobličava i ograničava to što objekti jesu i što bi mogli da postanu. Stoga, uništenje stare forme umetnosti otvara mogućnost stvaranja nove neposrednosti koja je omogućena procesom sećanja, gde prethodno poznate predstave, pojmovi i ideje zadobijaju novo čulno tumačenje i potvrđivanje. Tišina, na primer, jeste veoma važan činilac umetnosti kao način spoznaje i sećanja, tišina tamo gde čujemo muziku, tišina kao celovita dimenzija koja je tu čak i kada se ne koristi. Estetička energija mora da traži tišinu i mir umesto agresije, mir nam daje mogućnost da istinski vidimo, čujemo i osećamo šta jesmo i šta objekti jesu.
Ovaj princip sugeriše stepen do kojeg je estetska dimenzija potencijalno dimenzija same stvarnosti pre nego suprotstavljenost umetnosti i stvarnosti. Moglo bi se još reći da na ovaj način umetnost teži sopstvenom ostvarenju (umetnost kao umetnost). Umetnost ostvaruje sebe kroz senzibilnost gde potisnute instinktivne biološke potrebe nalaze svoj izraz u umetničkim formama, materijalizuju se unutar konteksta drukčije stvarnosti.
Кako ćemo videti, na primerima neverbalne poezije koje ću uvesti, u vremenima tranzicije i velikih društvenih promena ljudska percepcija postaje na određeni način prezasićena čulnim shvatanjima starog sveta. Takva kriza i razdor u oblasti ljudskog stvaralaštva, u oblasti jezika, što je još više naglašeno u vreme očaja i rata, izgleda da zahteva drugačiju percepciju komunikacije kroz jezik, i novi osećajni svet se inicijalno pojavljuje kroz umetničko stvaralaštvo.
Svi smo upoznati s tvrdnjom da je nemoguće pisati poeziju nakon Aušvica, pa ipak sve forme koje imamo, čak i ne-forme, nisu sposobne da iskažu sve užase koje proživljavamo. Ali uprkos ovome, poezija je pisana i za vreme i posle užasa Aušvica. Ona se piše danas uz sve uništenje i žrtve modernih tehnoloških ratova. U stvari izgleda da se tokom najtežih vremena pojavljuju neke nove umetničke forme, mada najveći deo njih završava predstavljanjem užasne stvarnosti uz pomoć neshvatljivih apstrakcija. U letrističkoj pesmi, Cris pour 5.000.000 juifs égorgés, Isidora Isu meša onomatopeje koje predstavljaju zvukove vozova u vezi s deportacijom, i krikova, naredbi, imena i mesta (u mešavini jezika – francuskog, hebrejskog, nemačkog) kako bi predstavila tragediju Holokosta i prenela čulnu poruku traumatičnog događaja bolje nego što bi to lirska poezija mogla.
GUERINGUE! Himler, guimiere, meringue
jimiere, jéringue.
HASS!
lebanne – letrain; le train lebanne
le vanne – leganne – lemains lélan
tfff-i tfff-i tfff-i tfff-i
tfff-i tfff-i tfff-i tfff-i
B ßß
— — — — — — — — — — — — — — — —
Auschwitz – schwitz – schwitz
Auschwitz – schwitz – schwitz
Buchenwald!
Bouhnwald!
ADONOOOI! ADONOI!
Belsen – Bergen
BELSEN – BERGEN!
MATHAUSEN!
Mathaousenne:
MOGHILOW!
MOGHILOOW!
Galgal – Raiwensguergue
Ranne –WildeWaibensguergue
WOI zennenne FANNY moisché rachelle
OI! CHHEMA ISRAELLE!
élohénou lad!
Élohénou
EHAD!
M9µ
U vremenima krize izgleda da poezija pojačava svoje delovanje prema negaciji i odbacivanju postojeće stvarnosti, tako da promena forme, preispitivanje poezije same, i odbijanje da se prihvati nametnuta istina, predstavljaju samo neke od načina na koje poezija reaguje. Poezija ne peva niti izgovara konačnu istinu, istorijsku istinu; umesto toga, ona pomalo nespretno, neodgovarajuće i nejasno gura prema nekoj surogatnoj istini, samo da bismo je na trenutak osetili pa zatim nastavili da tragamo i čeznemo za njom. Poezija daje pravac alternativnom razmišljanju i stoga alternativnom životu, kao i novim vrednostima postojanja, duboko ukorenjenim u oblasti snova, koji mogu da procvetaju kao nova istina.
Letristički pokret pojavio se u ratom razorenoj Evropi posle Drugog svetskog rata (najvećim delom u Francuskoj) a ustanovio ga je pesnik Isidor Isu. Ova forma poezije bavila se govorom o uništenju, traumi, ratu korišćenjem slova i tvrdila je, u svom prvom manifestu objavljenom 1942, da je „reč prvi stereotip“. Zvučna poezija, od „Ursonate“ Кurta-Švitersa (Кurt -Schwitters) do rada Anri Šopena (Henri Chopin) s „Altagorom“ („Altagor”), veruje u transformativni potencijal tehnologije dokle god tehnologija služi čovečanstvu. On uzdiže poeziju na nivo oslobođenja i tvrdi da će nam „nauka sama i njene tehnologije dozvoliti da ostavimo doba simbola i tvrdoglavo stanje utilitarističkog života za sobom zarad proizvoda slobodne suverene umetnosti, zarad univerzalne muzike zvuka, dinamike ili plastike.“
Da bi pobedio, Letrizam mora da bude PROČIŠĆENJE, OSVETA,
TEROR.
Uskoro će prve vatre obuzeti bordele Pariza kako bi napravile
više mesta za Letrizam.
Obećavam vam to!
MOJ ŽIVOT mora da bude veliko DELANJE.
Gabriel Pomeran (Gabriel Pomerand), 1946.
Hermetička poezija iz 1930-tih u Italiji takođe stavlja naglasak na zvuk reči, izjednačavajući ga sa značenjem. Pokret se pojavio kao reakcija na fašističku kulturu i težio je da se suprotstavi verbalnoj manipulaciji i propagandističkoj masovnoj komunikaciji. Hermetičari su pokušali da sačuvaju pravo značenje i značaj reči redukujući ih na njihove zvuke. Prema Paulu de Freju (Paul de Vree) u Poesia visiva: een keuze:
Svako propovedanje je nasrtaj na ljudsku slobodu. Poezija kako je ja doživljavam nije više dvorska sluškinja prinčeva, prelata, političara, partija, ili čak ljudi. Ona nije ništa drugo do ona sama: glasovni fonetski fenomen psihofizičkog porekla objektivno strukturisanog uz pomoć reči, zvukova, i mehaničkih i grafičkih sredstava (snimanja i pisanja). Čisto vizuelno verbalno ne postoji. Ona uvek priziva zvuke ili buku mesta iz kojeg dolazi i kojeg je ona znak. Pesma je lučenje respiracije bilo da je čujna (izvođena) ili nema (čitana), stvaralački modulisana, isprovocirana potrebom da se govori, i ne odnosi se ni na šta drugo do li na osećajnost postojanja (sadašnjeg i planetarnog). Ovako shvatam objektivnu nameru glasovnih zvukova: kao usklađenu komunikaciju stvaralačkih spontanih vibracija. Glasovna poezija ne može da postoji bez ponovno izumljenog recitala, to jest zvučnog sistema ili usmeravanja zvuka. Sve zavisi od novih mogućnosti mehaničkog izražavanja kojima se ostvaruje prenos potpune senzibilnosti pesme, koje su u osnovi totalnog kinetičkog spektakla što ih Anri Šopen predviđa s neizbežnom utilizacijom talasima-pogonjenih mašina. Oeuvre (opus) zvuka je posledica timskog rada pod upravom pesnika a idealna reprodukcija je ona ostvarena na hi-fi disku. I ovde je mašina neophodna. Ne treba ni spominjati da recitator (ukoliko to nije pesnik) i inženjer zvuka (što se tiče snimanja) lično doprinose originalnosti ostvarenja. U zoru elektronskog doba, poezija ne može više da bude fabliau (pričica).
Signalizam, kojeg smatram da je najbliži idealnoj autopoetici, jeste umetnički i književni pokret osnovan u Jugoslaviji tokom 1950-tih. Gotovo je nestao tokom 1970-tih ali se posle toga ponovo pojavio devedesetih, paralelno s procesom dezintegracije zemlje, ratom, i tranzicijskom krizom. U pobuni protiv poretka stvari, proponenti neverbalnih aspekata poetskog izražavanja daju prednost semantičkog nad substantivnim, kognitivnim i emocionalnim aspektima umetničkog dela. „Znak otvara nepoznate slojeve svesti i posvesnog, u potrazi za ontičkim tajnama i skrivenim silama duha.“ Mentalne slike, koncepti, sheme i formule izražavaju se neverbalnim formama i strukturama, od vizuelnog kroz glasovno do mejl-arta, što se može manifestovati kao forma dekompozicije osnove prirodnih jezika.
U signalizmu jezički znaci se grafički materijalizuju u vizuelnoj pesmi, postajući vidljivi. Semantika „vidljivog“ je u ovom smislu ispred „čitljivog“. Rečnički signali uzajamno su povezani sa znacima neverbalne komunikacije, i samo u njihovoj interakciji bivaju dešifrovani i estetički opojmljeni. Vizuelno poetsko mišljenje, slobodno od „pragmatičkog govora“, stoga poseduje dimenzije kompleksnog socio-psihološkog i spoznajnog procesa.
Jezik signalističke poezije jeste vrsta univerzalnog poetskog jezika koji u sebi sadrži i ujedinjuje različite, i često dijametralno suprotstavljene, forme ljudskog znanja/nauke – uključujući egzaktne, prirodne nauke, njihove formule, brojeve i simbole, ali takođe i humanističke discipline. Umetnički radovi kao što su kolaži, grafike, objekti, kao i kinetička umetnost i medijska umetnost, u središtu su delovanja ovog pokreta. U svom osobenom polisemantičkom jeziku, rad signalizma ujedinjuje ‚znak kao kosmički prirodni fenomen.‘ Iz ovog razloga jezik signalizma je u potpunosti simbolički. Ljubiša Jocić , jedan od učesnika pokreta, smatra da unutar signalizma leži „novi ključ novog čoveka.“ U tekućoj digitalnoj eposi, značenje signala izvodi se iz činjenice da je on „znak pojave smislene prirode“ i da „znak signalizuje.“ Znakovi su vezani za aktuelnu stvarnost i ideja da, u poeziji i poetici, naročito u jeziku signalizma, ne postoji rastojanje između označivača i označenog. Postoji integracija i jedinstvo između estetičke stvarnosti jezika i društvene stvarnosti. Drugim rečima, postoji originalna forma i jedinstvo lingvističkih i estetskih činova.
Prema viđenju signalista, poezika signalizma uzdiže se iznad simboličkih i semiotičkih teorija i estetika s namerom da se artikuliše nova forma poetskog stvaranja. Poetski jezik signalizma je specifična vrsta „snolikog govora“ i zbog toga što je vizuelna poezija signalizma rođena iz „snolikih pejsaža stvarnosti“ može da računa na „najdublje emocije“ koje se javljaju u „elektronskom spinu.“ Jezikom signalističke poezije, sama stvarnost (priroda i društvo) govori o sebi i pripada svesti novog čoveka kojim ni tehnokratija niti birokratija ne mogu da manipulišu jer je ontologija signalističke poezije u suštini stvaralačka i emancipacijska i shodno tome isključuje iz sebe svaki čin agresije i nasilja.
Vizuelna poezija, u odnosu na ove teme, dokumentuje izuzetni aspekt signalističke poezije koja obuhvata svrhu receptivne dimenzije estetskog čina stvaranja. Zbog toga što donosi reči u slike i slike u reči, u slova, u glas, crtež po rečima i pisanju – bolje rečeno: štampanje po slikama. Signalizam je izveo veoma specifično objedinjenje stvaralačkog čina i prijemnih procesa koji se protežu u iskustvenu sferu kao i u sferu intelektualnog, kritičko-stvaralačkog zauzimanja stava primaoca prema stvaranju koje ona ili on doživljavaju. Ovo je manir na koji signalistička poezija pristupa sveopštem poreklu jezika, koji se materijalizuje generičkim govorom u planetarno-humanističku ontologiju jedinstva umetnosti i poezije.
Signalizam je nastavio da živi od 1950-tih do 1990-tih jer signalistička poetika ne eliminiše kategoriju subjekta, subjektivnog gesta i sopstvenog rukopisa. Ovaj stvaralački pokret negira lirski entuzijazam i oduševljenje, poetske šećerleme, kult tradicije, para-mitove i strah od drukčijeg.
Кako Miroljub Todorović zapaža, „U fenomenološkoj poeziji najviše dolazi do izražaja nešto na čemu je signalizam, bar u svom glavnom toku, insistirao još od samih početaka – desubjektivizacija pesme i pesničke slike. Jezik je u fenomenološkim pesmama nemetaforičan, zanemaruje se svaka subjektivnost, teži se opisu fenomena, bića, stvari, bez ikakvih opterećivanja univerzalnim i transcendentalnim.
U zvučnoj poeziji naglašava se glasovna supstanca pojedinih reči, uz pokušaj da se njome ispolji značenje cele pesme. To je značenje oformljeno na foničkom nivou, ali je istovremeno u neposrednoj vezi sa njenom morfološkom oznakom. Glasovne jedinice se izdvajaju i umnožavaju:
volimmmmmmmmmmmmmmmm
volimmmmmmmmmmmmmmmm
volimmmmmmmmmmmmmmmm
volimmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
pa počinju da funkcionišu kao prenosni smisaoni mehanizam jednog, glasovnim grupisanjem formiranog izvora asocijacija, ne samo zvučnih već i verbalnih i vizuelnih. Glas tu postaje nosilac značenja, smisla. Njagove akustične, intonacijske, vizuelne odlike, naglašenost, mesto u rečima, mogućnost kolaboracije i uticaja na ostale delove pesme (reči), iskorišćeni su za stvaranje sasvim novih poetskih oblika.”
Može se postaviti pitanje kako će signalizam uspeti da aktivira okoštalu instituciju umetnosti i osloboditi je za stvarnost. Signalizam je začet kao znak nove stvarnosti koji kruži oko Zemlje jašući na čudesnom elektronu. Vizuelna (signalistička) poezija uništava jezik i tradicionalističko shatanje književnosti i umetnosti. On ide, moglo bi se reći, od smisla do znaka, uništavajući semantičke tvrđave rukopisa i gutenberžanske civilizacije. Linearna sintaktika i gramatički nizovi tekstova bivaju razbijeni i, umesto njih, stvaraju se tekstualne površine, čime se izražava njihova višedimenzionalnost. Tako se znak otkriva kao osnovni model ne samo nove poezije, već i čitave civilizacije s kojom može da se takmiči. Semiotika je zamenila semantiku. Semiotička analiza postalaje ključ za rešavanje posebnih poetskih poruka. Signalistička umetnost vidi svoju osnovnu funkciju u uvođenju novog u reč, u stvaranju oblika i otkrivanju sadržaja koji će promeniti ljudsku svest.
Forme poezije kao što su signalizam, letrizam, hermetička poezija, vode do autopoetike i daju nam nadu da možemo činiti bilo šta s prirodom i društvom. Ukoliko možemo da učinimo bilo šta s prirodom ili društvom, ukoliko možemo da govorimo i pišemo o životu i smrti, razumu i stvarnosti, svesnom i nesvesnom, subjektu i objektu, zašto onda ne bismo mogli da ustanovimo, odredimo i ujedinimo sve njih u seminalni oblik zasnovan na neagresivnoj estetičkoj intuiciji? Ili kako bi Šo rekao: „Estetička intuicija proizvodi iz identiteta subjekta i objekta, svesnog (slobodnog) i nesvesnog (prirodnog) delanja: to je ‚intelektualna intuicija koja postaje objektivna‘ kroz rad umetnosti.“ Neophodno znanje postoji. Takođe postoje i instrumenti i materijali za konstrukciju takve društvene i prirodne sredine u kojoj bi nesublimisani životni instinkti preusmerilirazvoj ljudskih potreba i sposobnosti i odredili novu svrhu tehnološkom napretku. Ovi preduslovi postoje kao osnov stvaranja lepog koje nije samo dekoracija, koje nije prosto površina ružnog i nije muzejski eksponat već izraz i svrha novog ljudskog: biološka potreba i novi sistem života. Moguća promena uloge i funkcije umetnosti omogućila bi umetnost koja transcenduje sebe kako bi postala činjenica u rekonstrukciji prirode i društva, u rekonstrukciji polisa – postajući tako politička činjenica. Ne bi postala politička umetnost niti politika kao umetnost već nastojanje da se obnovi društvo.
Prostor umetnosti može da postane vežbalište za takvu novu viziju sveta, za takvo novo mišljenje, za novu iluziju gde poezija koristi novi jezik, novi oblik, novog pesnika, novi svet, novu umetnost, novu istinu. Takva poezija, na koju još uvek čekamo, jeste autopoetika, poezija drugim načinima, poezija s one strane reči. Autopoetika u potpunosti insistira na ontološkom jedinstvu misli, intuicije, i snevanja. A to je, jednostavno rečeno, jedinstvo činova stvaranja i prijema. Takvo shvatanje poetike briše interventne faktore koji su sadržani unutar tradicionalne umetnosti i poezije. Autopoetika vodi ka kraju poezije, umetnosti i kraju sveta koje poznajemo kako bismo mogli da započnemo – iznova.
Literatura
Badiou, Alain, “Is it exact that all thought emits a throw of dice?” Hyperion 9, no. 3,
(2015): 64-86.
Beinecke Rare Book & Manuscript Library, Beyond Words: experimental poetry and the
avant-garde, New Haven, CT: Yale University, 2019.
de Vree, Paul, Poesia visiva: een keuze, Antwerp, 1979; Artwork.
Husserl, Edmund, Phenomenology and the Crisis of Philosophy. Translated by Quentin Lauer. New York: Harper and Row, 1965.
Ilić, Veselin, “Poetika srpskog signalizma” in Savremenik 36, no. 1-3 (1990): 228-240.
Isou, Isidore, “Cris pour 5.000.000 juifs égorgés” cited in Beinecke Rare Book & Manuscript Library, Beyond Words: experimental poetry and the avant-garde, 18. New Haven, CT: Yale University, 2019.
Luisi, Pier Luigi, “The Santiago school: Autopoiesis and the biologics of life”, Wall Street International Magazine (2016),
Marcuse, Herbert, Art and Liberation, London and New York: Routledge, 2007.
Nancy, Jean-Luc, The Sense of the World. Translated by Jeffrey S. Libbert. Minneapolis and London: Minnesota University Press, 1997.
Nancy, Jean-Luc, “TheWest is no more.” Interview by Elena Cué. Alejandra de Argos, 13 July 2016. https://www.alejandradeargos.com/index.php/en/all-articles/21-guests-withart/ 1418-interview-with-jean-luc-nancy-the-west-is-no-more.
Pavlović, Milivoje, “Signalistička neverbalna poezija.” In Avangarda, neoavangarda i signalizam, 283-359. Belgrade: Prosveta, 2002.
Sarić, Zvonko, “Opstanak evidentih problemskih kontinuiteta”, Signal International Review of Signalist Research, no. 22-24, Belgrade, 2002: 34-43.
Shaw, Devin Zane, Freedom and Nature in Schelling’s Philosophy of Art. London and New York: Continuum, 2010.
Todorović, Miroljub, Courses Of Signalism, Belgrade: Everest media, Međunarodna kulturna mreža „Projekat Rastko“, 1974-1976 accessed April 3rd 2021. http://www.rastko.rs/-knjizevnost/signalizam/delo/11190. July 2021 – Volume 4 213
Preveo s engleskog Slobodan Škerović
Dr Gorica Oršolić, doktorirala je na Univerzitetu u Torontu. Objavila je više proznih dela i naučnih studija na našem i engleskom jeziku. Živi i radi u Кanadi.