BILI HOLIDEJ
(PREVOD JOVAN Č. RADULOVIĆ)
HOPLIT PRIKAZ
BEOGRAD ŽIVKO IVKOVIĆ
2023.
Bezmalo sva autobiografska dela vezana za na ‘’glasu’’ crne bluz i džez singere te
instrumentaliste na tlu U.S.A. su nekako i očekivano sasvim, surova, teška za prihvatanje iz razloga onih,
uglavnom nam znanih, supremacije belaca i te rasne netrpeljivosti, protkanih večitom egzistencijalnom
borbom, da i ne pominjem one za ljudska prava, pa tako i ovde u uvodnom poglavlju (Neko drugo
proleće) imamo istovetnu storiju Bili (Eleanora Fagan), u kojoj akcenat stavlja na svoje roditelje,
odrastanje u okruženju rasnih predrasuda. U petnaestoj godini je krenula već sa ribanjem podova po
kućama imućnijih u Baltimoru, izdržavala se tako, no, ljubav prema muzici je bila tolika te nije tražila
novac za uzvrat nego se zadovoljavala, u zamenu za obavljeno je slušala ploče Luja Armstronga i Besi
Smit. Džez standard West and Blues ju je prosto oborio sa nogu. I kao klinka se ušunjavala u bioskopsku
salu ne bi li pogledala film sa Bili Dav (onovremenom zvezdom nemih filmova) u glavnim ili sporednim
rolama, da bi opčinjenost njome kulminirala pozajmljivanjem imena njenog, pa otuda Bili Holidej. I
uopšte, ovaj deo njenog odrastanja je više negoli setna priča jedna, teška za prepričavanje, pa tako,
krvavi trag koji su za sobom ostavili Euroamerikanci je i danas vidljiv, primetan na gotovo svakom koraku
po U.S.A. Okolnosti, kakve god i koliko god nepovoljne po Bili, su ipak rezultirale njenim odlaskom u
Njujork i to sa samo trinaest godina. Bili i njena majka su se dovijale na razne načine ne bi li tako
namakle kintu za plaćanje računa i golu egizstenciju, te je radila kao kol gerla (Call Girl) i sve tako dok se
nije našla u prostoru gde je za klavirom sedeo izvesni Džeri koga je zamolila da odsvira Trav’lin’ All Home
a koju je uz njegovu klavirsku pratnju otpevala. Pa, kako to ovde već i stoji, nakon otpevane te, svi su
utihnuli, zavladao je potpuni muk, prisutne je oborila sa nogu…… Sa suzama u očima su ispijali svoje
krigle piva, a Bili je zaradjen novac odnela majci. Tako da je klub Log Cabin, vezano za start joj u karijeri
zlatnim slovima upisan…. A devojke u tom su je nazvale Lejdi, da bi Lester Jang dodao ono Dej i tako
stižemo do finalnog onog, danas prepoznatljivog nadimka njenog. Nakon tog, prvog joj nastupa, u klub
su svraćali Beni Gudmen, Džon Hemond i Mildred Bejli tada poznata po stvari Rocking Chair (1932.)
zatim Luj Armstrong, Džon Glejzer menadžer itd. Hemond ju je povezao sa Tedijem Vilsonom i njegovom
grupom sa kojima snima tri ploče (I Only Have Eyes For You/Miss Brown To You/I Cover The Waterfront)
prve u njenoj kaijeri kada je sve zapravo krenulo uzlaznom tom putanjom, odlično plaćeni celovečernji
nastupi po klubovima …… Pevala je, za razliku od drugih iz branše joj, izuzetno osećajnousporenim,
ležernijim glasom, što je posetioce nagnalo da je sa posebnom pažnjom slušaju, te i ne začudjuje taj
uspeh koji kasnije postiže. Pridružuje joj se i sakosofonist Lester Jang sa svojom grupom, za koga stoji da
je slovio za zbilja nadarenog, stilski samosvojnog muzičara, koji nije kopirao uzore, nego je, poput Bili
osećao džez, tako i svirao. Bili se njemu revanširala za nadimak, nazvavši ga Prez (skraćeno od Prezident)
jer je, po njoj i zaslužio taj. Na svoju prvu turneju odlazi sa orkestrom Kaunta Bejzija i tu se ne radi o ne
znam kakvom iskustvu, iskustvu za pamćenje, usput je bila i loše plaćena, ali joj se posrećilo sa
kockicama, u bacanju tih je zaradila više od hiljadu i po dolara, te je, na toj turneji profitirala, prošla
ponajbolje. Naravno da su potom usledile brojne turneje sa poznatim (i priznatim) muzičarima, a to, sa
kakvim se sve problemima na tim suočavala samo iz razloga onog, crnkinja je, mada se po boji njenog
lica to nije dalo tako lako zaključiti, pogotovo u C.S.A. (konfederalnim državama). Podnosti sve to, nimalo
prijatno ophodjenje sa ljudima tamnije puti kakva je i Bili, stvarno je teško, šikaniranja u svakom gradu,
odvojeni toaleti, barovi i restorani …… No, Bili je svojim glasom brisala sve te predrasude, nagonila
prisutne na pozornost, pokoravala ih je svojim glasom, jer od srca otpevati bilo koju i mogu samo
vrhunski oni, iskreni i posvećeni a što zbilja zavredjuje poštovanje ne samo zaljubljenika u njen opus,
nego i onih površno tek upućenih. Kakav je vokal Bili zaista bila, najbolje svedoči njen nastup u Majamiju,
kada se nakon otpevanih povukla sa stejdža, presvukla i vratila, a aplaudiranje i nakon petanest minuta
nije stalo. Iskreno, duboko emotivno u skladu sa proživljenim je tako njeno pevanje činilo jedinstvenim,
u odnosu na druge mnogo jače i osećajnije, a što njene poštovaoce nikako nije moglo ostaviti
ravnodušnim, prepoznavali su tu, njenu crtu vrhunske koja ju je i vinula na pijedestal nedostižne. Bili se i
pored svega nije mogla pohvaliti nekim životom dostojnim čoveka, rasna netrpeljivost je prečesto
uzimala danak u smislu onom, uručivali su joj otkaze ukoliko bi se usudila samo sesti za sto sa belcem.
Naslov je koncipiran na način klasičnog autobiogrfskog dela, pa tako ostajemo uskraćeni za ono
najbitnije, kako su songovi nastajali, gde je tražila inspiraciju (mada joj je ceo život inspiracija), pa ipak,
ima izuzetaka vezanih za pojedine poput stvari Don’t Explain (Ne objašnjavaj) za koju stoji da je istu
napisala kada se njen suprug ( Džimi Monro) jedne večeri vratio kući sa ružom-karminom na okovratniku
svoje košulje. Ne objašnjavaj, rekla mu je, tada, da bi potom malo pomalo uobličila tu uz pomoć
klaviriste Artura Hercoga. Bili je ovde akcenat stavila na stvarni joj život, odrastanje i življenje kao
tamnopute jedne, detaljima iz okruženja ali i prostora u kojima je nastupala, svojoj majci …..a tu su i
pojedinosti vezane za nastanak stvari Lover Man. Piše i o svojoj heroinskoj zavisnosti u nekoliko poglavlja
(Previše grozno da se izrazi rečima) a ta su obilata torturama kojima je bila izložena po zatvorima te
raznim ustanovama za odvikavanje. Nečovečno postupanje počev od tužilaca, agenata raznih, sudija i
zatvorskih čuvara, a što se, na izvestan način dalo naslutiti, imajući u vidu američku tu, rasnu segregaciju
te ‘na glasu’ demokratiju koju i dan-danas izvoze. I potrajalo je tako, to najgore razdoblje njenog života
sve do izlaska iz KP ustanove, da bi se potom trijumfalno vratila njujorškim koncertom, mada ovde ne
stoji godina tog nastupa u Karnegi Holu, i uopšte nema tih datuma vezanih za zbivanja joj u karijeri, a
što je jedna od manjkavosti ovog naslova. Imamo i nastup u teatru Mejnsfild (27.04.1948.) kada se kao
njen prateći sastav javlja grupa Bobija Takera, te kapiram da se njujorški onaj (u Karnegiju) dogodio
nešto ranije, potkraj 1947. godine. Ini su pisali autobiografije u fazonu onom, preko trnja do zvezda, ili
trnovit put do uspeha, pa, porazmislih na zadatu mi, kakva je zapravo njena karijera u poredjenju sa
takvim, obzirom da je crniknja, a što po rodjenju već povlači omalovažavanje, jednako doživotnoj
diskriminaciji. Njena turneja po Evropi ju je ubedila u tu, ljudsku različitost, te da se zakoni država na
Starom kontinentu umnogome razlikuju od onih u U.S.A. gde se sve svodi na policijsku brutalnost,
surovost i pohlepu. Gotovo nestvarno joj je izgledao taj, iz korena drugačiiji pristup ljudima, jer, cenili su
je kao umetnicu, time i kao čoveka, mada, stoji ono, dug je put do autoriteta u bilo kojoj kulturološkoj
branši, no na njenom primeru imamo tu upornost, marljivost i posvećenost koje karakterišu njenu
ličnost, te tako uspeh nije dolazio u pitanje, nije izostao. Priča se ovde okončava 1956. godine (umrla je
1959.) a poslednjih nekoliko rečenica u naslovu glasi: Umorna! Kako ne bih bila. Ali, sve ću ubrzo
zaboraviti uz svog čoveka (Luja Mekeja). Poslednji nastup u karijeri je zabeležila pomenute već 1959.
maja meseca da bi već sedamnaestog jula preminula. Tako da zahvaljujući Izdavačkoj kući Hoplit imamo
to ponovljeno izdanje Biline autobiografije i to nakon 44. godine od prvog onog BIGZovog iz 1977. u
čijem sam takodje posedu.