ДАЛЕК, ИЗА ЗВЕЗДА
Дуго ме није било, можда и предуго,
испред твога ока, додиру далека,
ал’ будим се не знајући где сам
кад ме криком из сна у помоћ призовеш.
Све сам ближи оном од шта веком бежим,
кружница све шира, сећање све плиће…
Можда ћеш тим треном опет да процветаш
кад се у твом оку освитом огледнем?
Нађем ли се кришом тамо где те има,
све са стрепњом да ме из прикрајка мотриш,
кичмом леденица, што пре да ме нема,
сва су ми свратишта тамо забрављена.
Грех је све што чиним у мисли о теби,
у сну ил’ на јави, далек, иза звезда.
И овог пролећа порочан, до бола,
у мени бујица давно разливена.
Одавно ме нема, корак ми све тиши,
све даљи, све самљи, устрашен нечујем.
Да л’ ће иког бити да ми се осмехне
кад пресахне река што из мене тече?
СИЗИФОВ ИЗДАХ
/ Иза двери, у трен пред освит/
Глас из даљи, девојачки: – Нема га!
Час пред освит – последњи издах!
И отворише се двери до тад и после тог гласа
невидне свакомкоме суза поглед не разбистри.
Иза двери, иза таме увек постојане између оног
испреди оног дубоко иза забрана, за неуке и
у тајну дубоког дисања неупућене, тим треном
би светлост која се трепетом, мимо себе, никад
без сигурног коначишта на све стране залудно
не расипа.
Стамена светлост, дакле, она у коју се, мним,
сливају све зраке из средишта ока при последњем
погледу у оно што се безусловно и без остатка волело
и што Сизифов издах учини као излазак из љуштуре.
Као ослобођење од теретног хода. И као почетак лета
над честаром којим само на живот осуђени безгласни
ходе у пратњи безглавих сенки, оних који се, попут
подивљалог пасјег чопора, радују одласку још једног
који се на њихов лавеж свемиром оглуши и трен пред
освит, коначно, издахом у дубок сан, осмехнут, утону.
Одласком, к’о никад пре, у тај трен – све видно би!
Једнако испред као и иза двери до издаха – тамом
раздељено.
ЈЕРЕТИК
/На дну велике воде/
Јеретик.
Јеретик у мени.
Јеретик у мени ноћас.
Јеретик у мени ноћас дивља,
од кончића несанице плете велике,
беле мреже.
– Шта ће ти?
Шта ће ти све то?
Шта ће ти све ток кад ти и без њих
довољно припадам?
– О теби уопште и не мислим!
– говори мојим некадашњим гласом.
– На дну смо велике воде!
Могу нам затребати некад и негде
ако икада из свог дубоког сна
Вртложником у светлост – изронимо.
ЈЕСЕЊИ РУЛЕТ
/ Или бунило усред јаве? /
Још једна јесен без гласа о теби,
без одјека у опустошеној шуми.
Нудим те у бесцење свакој ноћи
што ме без штита белином затиче.
Походе ме бегејски врбаци, пауци,
кртичњаци.Јунски зенит ’68.
Полицајци у тајним пребивалиштима
преврћу по новим рукописима, растурају
гомилу забрањеног „Студента“, прете ми
зидом у Глуво доба не изговорим ли, наизуст,
спаљену песму о Јану Палаху*.
Још једна ме јесен наговара
да што пре научим
правила дуговечности трске,
јер – долази зима, дуга вејавица.
Разориће ми Самоћу, намамит курјаке.
Дозвати жбире, фалсификаторе, слепе,
на покорност осуђене…
Изнудиће ми потпис на признање
које ће касније сами срочити.
Све је могуће кад ти празнина
прозвижди костима.
Ево јабуке коју бих с тобом да поделим.
Капљица меда, мирис лековитог биља.
Увек раскопчана кошуља под грлом…
Корак твој лебди између кестења.
Трепет ти у гласу пред продавцем гљива.
Сустиже ме жагор с пожутелих фотографија.
Саид Ахмад ел Хегауи, из Даманхура,
залуд се распитује о олујама на Балкану.
Једна га јесен банатска запухну тишином
и за ноћ научи све српске псовке,
Довољно за галоп арапском ждребицом.
Још један октобар,
шетња светилиштем.
Невешт у лажи,
све вичнији шутњи.
Травкама близак,
препун ожиљака,
Бојим се да је
преким заборавом
изгладнели галеб
пучином заведен.
Напуштају нас они малобројни
за које смо веровари да нас никада
неће оставити.
Градови, у којима смо се волели,
сад су лавиринти.
Пресушила река са чијих смо се обала
дозивали у ноћи.
Постоји ли, или је јесен ова
бунило усред јаве? Полудели компас?
Неважећи ред вожње?
Казна за грешку у корацима?
Јесењи рулет у магли и диму?
Ускоро мразеви и снежни сутони.
Ледиће се река, утихнут врбаци.
Над градом ће вране ко зна чије шуме
прекрилити небо, пребројавт дане…
Ушушкан у топлу зимску одећу,
походићу поље, ослушкиват трску.
Можда си се тамо од свих зима скрила.
(1989)
*Јан Палах, чешки студент који се 1968. године, у знак протеста против упада снага Варшавског пакта запалио на Вацлавским намјестима, у Прагу.