Lakrimarijum – Aleksandar TANURDŽIĆ
Danijela MILOSAVLJEVIĆ
avgust, 2023.
Tema najnovijeg romana Aleksandra Tanurdžića Lakrimarijum jeste borba za potomstvo Ane Katić, kojoj je Bog podario neprijateljsku matericu, a društvo etiketiralo kao nerotkinju. Tema je često korišćena i u literaturi i u okviru filmske industrije. Šta je onda to što ovaj roman razlikuje od već viđenog.
Iako mladić, autor je uspeo da pronikne u unutrašnji univerzum žene i sagleda sve eksplozije i implozije njenog bića na željenom putu da postane majka. Priču plete poput paukova mreže, uvlačeći čitaoca u sve veće ništavilo, suočavajući ga i samog sa teskobom i željom da se izađe iz začaranog kruga: stimulacija – aspiracija – fertilizacija – embriotransfer.
Retorika obiluje simbolima koji stvaraju atmosferu, usmeravaju misaoni tok, izazivaju stimuluse i na posredan način grade radnju koja teče paralelno sa onom koja nam se direktno nudi.
Pođimo od naslova. Lakrimarijum je posuda za sakupljanje suza isplakanih za pokojnikom, sa kojom autor poistovećuje Anu, i u romanu kaže: „Ana trne i otupljuje. Ana ne plače. Ona je sva postala lakrimarijum”. Ana nema više snage da plače jer „suze su slane i mirišu na bol”, one ne izlaze iz nje, one poniru u nutrinu njenog bića. Ana simbolizuje sve žene nerotkinje, pokretne lakrimarijume, koje svu svoju tugu i bol nose sa sobom.
Pukotine asocirajaju na nešto što nije celo, na nešto oštećeno, poput nerotkinja, kako ih društvo tretira. U romanu se pukotine pojavljuju na zidu, u oku, na prozorskom oknu, pukotine su u Ani samoj. Muž joj poklanja veliku crnu katsugi vazu. Ona je razbijena i posebnom tehnikom zlatnog vezivnog materijala ponovo spojena. Japanci veruju da se na taj način predmetima daje nova vrednost. Ana i dalje na vazi primećuje samo pukotine i duboku neispunjenost njene untrašnjosti, Ana je vaza. Taj crni ambis odjekuje u njenoj glavi prazninom, kao što je prazna njena materica, kao što je sindrom praznih folikula.
U tekstu dominira pojava brojeva. Na neki način oni kao da predstavljaju ključne tačke u kojima se odlučuje dalji životni tok glavnog lika. Cifra 0,8 koja označava Anin nefunkcionalni organizam, 33 Anine godine, 7 jajnih ćelija, 3 oplođene, 8 igala fraksaparina, 20 grama duše, 5 sati, 9 dana, 3 meseca,… i svi brojevi u nekom trenutku teže ka nuli. Ana se oseća kao nula, suva i nedostojna.
Za minimalistički uređen stan u kome živi porodica Katić, sa odsustvom boja u njegovom uređenju, može se u žargonu reći da je sterilan, što nas ponovo posredno dovodi u vezu sa glavnom temom. Nasuprot monohromatskog okruženja pojavljuje se tirkiznoplava topla šolja iz koje Ana pije kafu očekujući izlazak sunca. Detalj koji koji donosi nadu.
Autor se u romanu posebno dotiče posrnulosti zdravstvenog sistema, koji dozvoljava da majke budu žive grobnice za svoje mrtve bebe jer je gust raspored, da ih onda iz majčine utrobe vade bez anestezije jer u smeni nema ni jednog anesteziologa. Taj nezdravi sistem iznedrio je bogove lekare kojima se obraćaju žene nule sa nadom i hrpom dokumentacije, i koji im, ne gledajući ih u oči, ovlaš listajući dokumentaciju kao da se hlade, daju dijagnozu-presudu. Žene nule im se vraćaju jer nemaju izbora, kao da egzekutoru ponovo podmeću glavu. Oni koji su imali prilike da se nađu u sličnim situacijama ovaj deo romana će verovatno čitati sa suzama u očima, prolazeći ponovo sa glavnim likom kroz preživljeno beznađe, tugu i bes.
Realnost toka romana prekida zanimljiv nadrealistički intermeco, koji opisuje Anin san, u kojem ona preispituje svoje unutrašnje ja, svoje strahove, nadanja i predrasude, porinuvši u sopstvenu matericu želeći da ponovo iznedri sebe. Nižu se scene poput onih u filmovima Dejvida Linča, u kojima je teško odvojiti realno od irealnog. To je fascinantan i interesantan predah sa ulogom da čitaoca malo odvoji od mučne stvarnosti.
Puno bi se moglo reći o ovom romanu jer svaka rečenica povlači najfinije emotivne niti, a svaka od njih izaziva male strujne udare kroz telo i misli čitaoca, potresajući mu na kraju ceo organizam. Reči u rečenici su zgusnute i svaka ima svoje mesto i značenje, što je i odlika posebno izgrađenog stil pripovedanja Aleksandra Tanurdžića, koji se ogleda u tome da sa malo reči kaže mnogo. Odabranim metaforama uspeva da iznedri onu tananu emociju koja tačno odgovara momentu. Čitalac tada može da oseti, da vidi, da čuje, da bude Ana.
Ana je simbol svih žena i svih malih Ana koje su vaspitanjem ili genetskim kodompredodređene da se bar jednom u životu nađu ispred ogledala sa jastukom umesto stomaka, jer tek tada slika biva kompletna. Bez toga ne postoje.
Momenat kada mala Ana, koja prati glavni lik kroz ceo roman, simbolično preda svoj jastuk, upućuje na rasplet budućih događaja.
Na kraju romana autor Aleksandar Tanurdžić upućuje reči upozorenja ili možda kritike za sadašnje, odnosno buduće majke da ne zaborave nijednog trenutka koji je cilj bio stvaranja novog bića – da li je to stvaranje nove jedinke vredne ljubavi ili osobe od koje se očekuje dostizanje visokih standarda koje postavlja današnje drušvo.