Izdavač: GRADSKA OPŠTINA VRAČAR
BEOGRAD – 2016
Autor teksta: Živko Ivković
I samo podvlačenje imena Aleksandra Žikića donosi određenu težinu napisanog mu štiva iz razloga velikog ugleda koji on uživa, na koncu iskrivljenost neka nikako ne ide uz njegove naslove i tekstove u pisanim medijima, te sam znajući da se ovde radi o malom tiražu jedva nekako dočekao preuzimanje TAJNE VRAČARSKOG TROUGLA! I nisam jedini koji njegovo ime vidi kao sinonim za visok stupanj kompetentnosti kada je rokenrol (i ne samo) u pitanju te je tako i ovaj najnoviji naslov unapred povukao već ogromno interesovanje barem među nama, zauvek rokenrolu okrenutih, a što naravno povlači maksimalnu odgovornost serviranog štiva, a po toj je Žikić uostalom i prepoznatljiv! Sva je sreća da evo uopšte imamo ozbiljne i visokopozicionirane rock poslenike poput njega (uz Loknera, Simića pa i Nedeljkovića koji je više okrenut pokrajinskom rock istorijatu) jer (ponavljam se ali je to nebitno) u njegovim delima nema nedorečenosti i nedoslednosti ali su velika nesreća i zlo na sasvim drugoj strani gde imamo grupaciju onih koji imaju prolaz u medijima a kroz čije delovanje i pisanje se može zaključiti kako se tu radi o likovima koji na takav način hrane sopstveni ego, leče kompleks niže vrednosti te tako dovode čitaoce u zabludu, iznošenjem neproverenih informacija, favorizovanjem odredejnih grupa i pojedinaca uz sve nedoslednosti naravno.
Žikićev književni opus (Fatalni ringišpil, Vatra iz vode, Mesto u mećavi i Idolatrija) uz ovaj najnoviji “Prvih pedeset godina rokenrola na Vračaru” se ne može podvesti pod neko površno zalaženje, maglovit uvid ili nerealnonavijačko oslikavanje ove ili one rokenrol dekade, sastava ili pojedinaca iz tih, uvek su tu i svedoci vremena o kom piše i tu imamo ono neophodno saglasje na relaciji akter i proživljeno – autor i napisano, ali i dobrim delom autorovo proživljeno! Žikić, što bi rekli, nije od juče, svojevremeno član nekoliko rock grupa (Psiho, S.T.R.A.H., Horda i Baš čelik) iz sedamdesetih i osamdesetih dakle potkovan iskustvom neophodnim za ovu priču te se tako bez ustezanja može izneti da je sopstveno proživljeno pretočio u pisano, uz iskustvo i saznanja iz vremena iza pa do danas kada je aktivan član grupe LVC’Z! Vračarski trougao (Euridika, Dadov i Božidarac) je po autoru i svedocima ovde izvor rokenrol svetlosti i ne samo u Beogradu, nego i u Srbiji, te je značaj tih prostora nesporan, ali praviti nekakvu lestvicu, rangirati po značaju sve te prostore i ne možemo mi koji nismo tamo odrasli, a kriterijume o najznačajnijim tako iznalaze sami akteri te, dakle grupacija onih koji su tu i odrasli, to je tako prirodno, sasvim je u redu.
Žikić nam ovde bez ustezanja poklanja svedočanstva gotovo svih koji su krojili tu rokenrol priču na Vračaru, a radi se o više nego li respektabilnim imenima (Nikola Karaklajić, Raša Petrović, Jovan Rica Ristić, Nikola Nešković, Milutin Trne Trninić, Vladimir Džet Janković, Feđa Trgo, Vidoje Vili Brajović, Dragutin Grdanički, Vladan Krasić, Dadi Stojanović, Novak Dragović, Sloba Konjović, Ivan Mladenov, Božidar Lari Plesničar, Buca Mitrović i Čutura Marušić) koji su svojim delovanjem i tim mladalačkim entuzijazmom u uslovima jedino mogućeg tog, urbanog odrastanja ponajviše doprineli afirmaciji tada aktuelnih, mada u začetku ili fazi zaživljavanja tih slobodoumnih i sveobuhvatnih umetničkih formi i izraza, od kojih je rokenrol nekako prednjačio.
Imamo ovde i zanimljivu storiju o grupi “Zlatni dečaci” (Golden Boys) i članovima iste: Duda Lukić, Dule Banović, Borko Kacl, Vidoje Brajović i Slobodan Stefanović. Izvorni naziv ove grupe The Tigers je tako izmenjen u Zlatni dečaci po preporuci Nikole Karaklajića (ili direktorke XIV beogradske gimnazije, izvesne Stojanke) da bi ih nakon starta u karijeri i nastupa po Beogradu isti Karaklajić odveo u London (ili Brajton) gde samo njemu zahvaljujući snimaju singl ploču Swan Lake/Humoresque za diskografsku kuću Fontana Philips! Naravno, hronologija ovde i nije ne znam koliko važna, fokus je na akterima priče i nj. prisećanjima, tako nailazim na podatak vezan za prvi nastup Zlatnih dečaka u karijeri i to u Čortanovcima (opština Inđija) 21. maja (Dan RV i PVO u SFRJ) 1963. godine!
Tu je i grupa Alasi u kojoj je ulogu vokalnog soliste imao Branko Marušić Čutura. I Crni biseri su tu naravno, najznačajniji predstavnici škole koju su pohađali, XIV beogradske gimanzije, atmosfera koja je predhodila formiranju ovog sastava malo poznati detalji vezani za stvar “Nisam više taj”, te kako je Nenad Dukić kao vodeći vokal u poslednjem trenutku uskočio na mesto Radana Valčića. Naravno, ovde je validna priča bas gitariste ove grupe, Vladimira Jankovića Džeta, kome Žikić ostavlja sasvim dovoljno prostora za iznošenje značajnih detalja tog vremena.
U delu Rokenrol non-stop stoji da se zastrašujućom spiralom naniže nastavio sunovrat rokenrol kulture i to gubljenje kulturne orijentacije, preorijentisanje na lako shvatljiva i još lakše za upijanje forme kulture od devedestih pa do danas! Ne znam detaljno za Beograd, ali je u Šapcu u naznačenom periodu (devedesete) na “Uskršnjim Rock festivalima” uvek sviralo od deset (1994) do 22 lokalna sastava (1997). I svi su svirali i pevali protiv tada vladajućih stranaka i nj. predvodnika bez posledica, da bi tek startom prve dekade ovog trećeg milenijuma nove demokratske vlasti (na lokalu) zabranjivale nastupe recimo grupi Skepsa iz razloga neprihvatljivih i neprimerenih (po njima) tekstova pomenute grupe (Licemer, PDV, Demokratija, Tatin sin, Sloboda-Vrati nam se Slobo bio si u pravu , vrati nam se brate spašavaj nam glavu)! Bojan Hreljac za taj rani rokenrol period u Beogradu kaže kako se tada moglo izaći na petnaest mesta gde su svirali odlični sastavi, prva garnitura ( Nikada nisam zaboravio oči studenata koji u su dolazili na koncert/igranke – kaže). Ponekad uporedim tu svirku sa onom koju vidim danas kada me je prosto sramota da prođem Knez Mihajlovom ulicom! Tako da i nema smisla porediti rokenrol odrastanje onda i ovo danas koje to u stvari i nije! Zato se uvek vraćam na večno ono ko je krivac za sveukupni kulturni sunovrat u zemlji uz konstataciju da su poznati ti, mada i pored izražene volje nije moguća promena na bolje jer, stanje ovakvo kakvo je odgovara (bez želje da se zamerim bilo kome) kako predhodnoj višegodišnjoj po rokenrol katastrofalnoj vlasti tako i aktuelnoj jer nema pomaka na bolje ni za korak, na žalost svih nas. Jovan Rica Ristić ističe kako onda u šezdesetima niko nije zabranjivan a da su ovde ipak najboje prolazili disidenti. ‘’Ništa im nije falilo i još su se pravili važni’’! Raša Petrović kaže kako nije bilo socijalnog raslojavanja, oni koji su imali previše živeli su najnormalnije! Snobovština je-kaže- došla kasnije, a što se u najvećoj meri odrazilo-reflektovalo i na manje gradske sredine i varoši- što mogu i da posvedočim jer, živelo se za rokenrol! Ovaj Žikićev naslov tako ima značaj otkrivenog, čudesnog blaga iz decenija mahom zatrpane prošlosti (u ovom slučaju vračarske) a privilegiju svedočenja je evo iskoristilo više aktera i to onih koji us proživeli dekadu šezdesetih na taj rokenrol način, od srca im zahvaljujem što su tu priču podelili sa nama čitaocima. Uostalom, odrastanje uz rokenrol druge polovine šezdesetih i prve polovine sedamdesetih, jeste bila privilegija nas, danas starijih, ali obesmišljenu mladost današnjih tin generacija svakako da nismo ni mogli zamisliti. Sve, ali da se ne gura u neki progres, ide napred u svim kulturnim segmentima deluje zbunjujuće.Danas imamo državu koja je samo na papiru sekularna ali je Ta pandan mnogim islamskim zemljama koje zagovaraju verski rat protiv svega što se ne podvodi pod izvorno (kod njih) a kod nas se podvodi isključivo pod hrišćansko učenje i tu je sadržana sva kultura koja se mora negovati ali i poštovati!! Naravno, pola veka rokenrola i slobode u kulturi je za nama i to je vreme totalitarizma a što nije uporedivo sa ne takvom današnjicom. Moderni naredbodavci ili krojači sudbina većine poslušnika uživaju u svojim ulogama svetskih sudija (kod nas pogotovo od 5.oktobra 2000.) uvek su na tribinama odakle posmataju borbe naroda ali i veštine tih u preživljavanju.U takvim okolnostima kome je do rokenrola i progresa u kulturi. Jedan od značajnih rokenrnol činilaca tog vremena Buca Mitrović ovde priča kako je morao proći razne komisije i audicije da bi krenuo put sukcesora emisije Sastanak u devet i pet, što je danas prosto nezamislivo!
Pre pola veka se tako mnogo pridavalo kulturi govora i akcentovanja, postati radijski i tv spiker ili komentator nije bilo lako a ‘’danas je ostala samo praznina koja odzvanja kao udarac kupusom u praznu vanglu’’ (Buca Mitrović)! Imamo ovde i Prijatelja zvezda Nikolu Neškovića gde kaže da je pomenuta emisija krenula 26. 12. 1966. godine, dakle pre više od pola veka! Dadov pozorište je startovalo 1958. godine stoji u ovom Žikićevom naslovu, ali odmicanjem u čitanju stižem i do podataka kojih nema u starijim naslovima vezani za beogradsku scenu, tu pre svih mislim na grupu Bele zvezde (Petar Bjelić solo guitarist, Mladen Kocmut bubnjar, Slobodan Sanićanin ritam guitarist, Branislav Rakočević bas gitarist Petrać klavijaturist i Vuk Stambolović vokal) za koju Mihajlo Tošić kaže da je formirana na prelazu iz pedesetih u šezdesete.Ima reči i o Brankici Sučević prvoj beogradskoj rokenrol pevačici! I pođednako su važna sva imena vezana za ovu rokenrol priču sa Vračara koja evo otkriva sve bogatstvo i individualne vrednosti ugrađene u jednu osobenosloženu instituciju kulture odrastanja, mladosti i beogradskog kosmopolitizma kako to ovde već stoji. Srećnici koji uspeju doći do ovog Žikićevog naslova će isti čuvati pod jastukom, a sve iz razloga malog tiraža i prosto je neshvatljivo da se izdavaštva u ovom slučaju nije prihvatila jedna od brojnih, ozbiljnijih beogradskih izdavačkih kuća!! Iskreno, nekako sam ubeđen u doštampavanje rešenje ovog, u protivnom će mnogi rokenrol zaljubljenici ostati bez svog primerka, a toga bi barem mi matorci (kojima ovakva štiva mnogo znače) morali biti pošteđeni.
U Šapcu, 28.01.2016. godine