Mirko Škiljević

Incident se dogodio tačno u podne, središnjeg dana radne nedelje, petnestog dana tekućeg meseca. Veoma čudna koincidencija ali tu se ništa ne da dodati ili oduzeti.
Akotije Pušić je sedeo u svom automobilu. Blinkala su sva četiri migavca. Motor je bio ugašen. Ručna povučena.
Nosio je na overu službenu dokumentaciju. To nije spadalo u opis njegovog radnog mesta ali kao najmlađi po stažu i najniži po rangu, redovno je obavljao i taj radni zadatak. U početku, to ga je toliko iritiralo da se u nastupima besa pozivao na slobodu izbora, da može i otkaz da da. Ali, od čega bi tada živeo? Suočio bi se sa siromaštvom, nemaštinom i bedom. Do posla se veoma teško dolazilo, nema te gadosti koju armija nezaposlenih ne bi učinila, ma i u stranku bi se učlanila da se nađu na njegovm mestu. Trajnije rešenje egzistenicije, siguricom u javnom preduzeću, nije moguće. U tome je jasno prepoznao spregu egzistencijalnog straha i stanja u društvu, unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti. Neospornu mogućnost izbora ostavio je za neku drugu priliku.
Ubrzo, ali tek kada je tu obavezu prihvatio kao i svaku drugu, uvideo je sve pogodnosti takve aktivnosti. Imao je jedinstvenu priliku da se izmakne iz učmale kancelarijske atmosfere, da vani upije malo sveže energije, ugrabi koji trenutak samo za sebe. Tako je shvatio da može da vidi samo ono šta želi da vidi, da umesto tamnim može i ružičastim naočarima sebe da obmane.
Dan je bio kao izmišljen. Sunce je sijalo. Vetar blago pirio. Divota jedna.
Vozio je uobičajenu rutu. Poluprazne ulice su mu dozvoljavale da povremeno pogled odmori na lepoti prolaznica. Volim ovo…baš volim ovo…Pomišljao je pri tiome. Ponekad se spoljašnje i unutrašnje okolnosti spontano i bez napora harmonizuju da je to ravno čudu.
Još kada je video dva neobelžena parking mesta i to jedno pored drugog skoro da je poskočio od radosti.
–       Eh što volem, pa volem…- I zapevušio je.
Međutim, parking se nalazio na suprotnoj strani ulice. Dao je migavac i vozilo zaustavio tačno naspram slobodnih parking mesta. Kolona iz suprotnog smera je tekla. Imali su prednost. Spoljašnje okolnosti, pomislio je strpljivo čekajući da prođe mimo njega. A onda, sve je krenulo naopako. Iz kolone se odvojio crni mercedes, dao migavac i uparkirao preko oba slobodna parking mesta. A ako je nešto moglo da ga izvede iz takta to je samoživost i bezobzirnost. Očigledno, samobitni seronja je tako hteo da zaštiti svoj dugački skupoceni automobil. Svirnuo je par puta. Vozač je raširio ruke pa ih usmerio prema volanu. U neverbalnoj, vozačkoj komunikaciji to je trebalo da znači : bilo je slobodno.

Akotije se izbezumio.
–       To su dva mesta! – Gnevno je doviknuo.
Vozač je svoje tanke brčiće proturio kroz prozor, osvrnuo se napred i nazad, pogled vratio prema ulici i hladnokrvno uzvratio :
–       Nije obeleženo.
Proključalo je u njemu. Ne znajući šta bi od besa, ne skidajući pogled sa seronje dao je gas, preleteo preko ulice i izleteo na zatravnjenu uzbrdicu pored parkinga, zakočio i stao. Taman je hteo da izusti prvu sočnu uvredu koja mu padne na pamet kad se zaorilo odpozadi.
–       ŠTA RADIŠ KRETENU JEDAN!!!
Okrenuo se i preko ramena, kroz zadnje staklo, video skuteraša. Stajao je tačno iza njegovog punta.
–       Šta sam ti uradio? – Odvratio je zbunjeno. Istog trenutka sinulo mu je da se pre skretanja nije osvrnuo na desno i da nije ispoštovao pravilo desne ruke što je neoprostiv previd.
–       A, nećeš da gledaš, a! – Izdirao se skuteraš. Sišao sa skutera ne gaseći motor. Onako ogroman, preko sto kila, neobično hitro, u dva skoka samo, našao se pored Akotija. Pesnicom, iz sve snage tresnuo u poluotvoren prozor. Punto se zaljulao kao na talasima.
Opterećen krivicom Akotije je po svaku cenu hteo da izbegne sukob. Bio je dovoljno priseban da se suzdrži od refleksne reakcije, da verbalno ne uzvrati, da na nasilje ne odgovori nasiljem, ali i da ne pokaže strah jer bi to samo podstaklo nasilnikovu agresivnost. U istom trenutku, bio je svestan i da je pridavljen sigurnosnim pojasom, u sedećem položaju, bez ikakvih šansi da izađe iz kola. Zadivljen čudesnom sposobnošću uma da sve to istovremono sagleda i izabire najsvrsishodniju reakciju – nereakciju, samo je uporno fiksirao silnika u oči sakrivene iza tamnih naočara.
–       Ma jebaću ti… – Urlajući zatresao je punto. Razorna energija gneva brzo je otekla. Silina zamaha je nestala. Odmako se korak unazad, pljuno Akotija u lice, okrenuo se na petama, sjurio se do skutera, naskočio i dao gas.
Akotije je i tada ostao priseban. Iako je bio svestan da se silnikova energija istrošila i da bi ga sada lako savladao nije se poveo za time. Neverovatan splet oklnosti, sabijen u par trenutaka svega, ostavio ga je zatečenim.

Krajičkom vidnog polja opazio je seronju iz mercedesa kako zamiče kroz vrata kafane. Šta se njega ticalo šta se drugima dešava. On je odavno izabrao da vodi računa samo o sebi. Valjda zbog toga i vozi mercedes dug dva parking mesta, pomislio je.

A kada se već dotakao izbora, nije mogao da ne primeti : kada te neko popljuje mogućnost izbora se svodi na to da se opereš ili ostaneš popljuvan. Prilično jadno, proletelo je kroz njegov um kada je mahinalno posegao za vlažnom maramicom. A brišući lice iskristalo se da bi i onako pre ili kasnije, morao da se otre, opere ili okupa, da je sloboda izbora samo illuzija slobode, da je uvek svedena na ponuđeno. Ali, i dragocena. Omogućava samoobmanu. Lakše se diše.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *