ANTOLOGIJA SOMBORSKOG ROKENROLA IGOR OLUJIĆ

GRADSKA BIBLIOTEKA
KARLO BJELICKI
SOMBOR
Godina izdanja: 2015.
AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković

Priznanjem da zbilja kasnim sa pisanjem prikaza za naslov  Antologija somborskog rokenrola ne opravdavam sebe, jer zgusnutost pristiglih naslova i pomanjkanje vremena me ne rehabilituju, ali poći ću od toga da realan i samo takav prikaz nikada ne zastareva te da samo ide u prilog odličnim naslovima poput ovog, je već nešto! Doduše moje neslaganje sa Stepanovićem kao autorom pojedinih uvodnih dekada ovde ostaje, na koncu sam ih prihvatio isključivo kao lični stav and nothing more! Odmah u startu nalazim (po ko zna koji put) kako je Mile Lojpur prvi krenuo sa rokenrolom a što  naravno ne stoji. Lojpur je bio član Udruženja džez muzičara Srbije I Beograda (od 1953.), nastupao je sa sastavom koji je izvodio džez standarde, a ubacivanjem tek nekoliko r’n’r stvari (La Kukarača, Blue Suede Shoes) trudio se ostaviti utisak i to je u redu, ali se isto podvodi pod prekrajanje r’n’r istorije te se nikako s time ne mogu pomiriti. Prvi srpski rokenroler je Branko Marušć Čutura

koji je krenuo daleke 1958. sa spontanim svirkama na plaži izmedju dva mosta u BG (priča se da je po ceo dan svirao i pevao sa brojnom publikom oko sebe, da bi tek uveče zaključio kako se tog dana nije okupao)!! Krajem te 1958. je formirao duo Kosovac (sa Časlavom Ćatom Pješčićem, pa onda grupa 3+1, Alasi, Džentlmeni, Dah. Tilt, Novi Džentlmeni i sada sa grupom 21 gram). Na tom startu karijere su nastupali na pauzama dež koncerata, ponajviše u Lazarcu. Stoji tvrdnja ovde da su sastavi van Beograda unapred osudjeni na neuspeh (naravno da ima tih časnih izuzetaka). Ovde se potom navodi  1969. kao start vezan za autorske sastave u nas, ali nije nepoznanica da su takvi sastavi krenuli ‘66. i ’67 (Crni biseri, Grupa 220, Indexi, Grupa Mi, Kameleoni, Daltoni i Džentlmeni). No dobro, za start somborske bitrok scene se uzima 1963. godina kada je formiran VIS Tajfun, mada se pažljivim čitanjem dolazi do saznanja da su u razdoblju od’63. pa sve do ‘65. formirani i Pauci (Zefiri) te Kanonade.

I ovde imamo potvrdu o egzistiranju rokenrola u seoskim sredinama (Ridjica I Stanišić) i to je novost samo za one rodjene potkraj pedesetih i kasnije! Somborska rokenrol priča je tako po svemu gotovo istovetna onoj, sveobuhvatnoj na Yu nivou, nezaobilazno pravljenje gitara, kuburenje sa opremom, Radio Luksemburg ali ljubav prema ovom muzičkom pravcu prevazilazi probleme u datom, premošćuje ih, hipi pokret i r’n’r su tako osvojili i Sombor, tako da ti prvi visovi u negdašnjem carskom gradu i beleže svirke po tada aktuelnim prostorima (Dom JNA, Hrvatski dom, Dom omladine, Kasina). Svaka dekada ovde kreće uvodnim osvrtom Stepanovićevim  na tada aktuelne društvenoplitičke dogadjaje u

SFRJ što naravno naslov čini kompleksnijim i ozbiljnijim mada moje iskustvo govori o bespotrebnom iznošenju tih jer su manje-više svi upućeni u zbivanja iz te dekade. Ne znam tako ni za koje političke slobode smo bili zakinuti (izuzev crkve i anarhije) u sedamdesetima te se nikako ne mogu složiti sa Stepanovićem.Po ko zna koji put ću ponoviti ono napisano u naslovu Rokenrol u Yu 1956-1968 autora Aleksandra Rakovića gde stoji kako je Ck Skj pomenute 1956. sugerisao-naložio opštinskim komitetima sledeće: Svi koji učestvuju u mukotrpnoj izgradnji modernog socijalsitičkog društva moraju uživati u plodovima svoga rada, čime su stvoreni svi preduslovi za kanalisanje ali i zaživljavanje novih modnih ludosti sa zapada, dakle popularizaciju rokenrola a što nije išlo na ruku konvencionalistima i nj. do tada ustallnom načinu življenja i pogotovo crkvi. U istoj stoji kako SPC nikada nije podržavala r’n’r! I ovde stoji da su masovna euforija i histerija krenule pojavom grupe Bijelo dugme a što naravno ne stoji jer, sve je krenulo sa beogradskim Siluetama u šezdesetima (Kad su bile Siluete Dugmići su bili malo dete).Usput, ni reči ovde (u tim uvodnim dekadnim segmentima) o sastavima iz grupacije najboljih u toj, prvoj polovini sedamdesetih (Pop i Rock mašina, Dah, Tajm i druge) te sam stekao utisak kako je autor (uvod u dekade) apostrofirao sastave čije je opuse najviše voleo ili je za njega domaća rock istorija krenula sa pojavom panka i novog talasa što nije isključeno obzirom na godinu rodjenja. Ne stoji ni Stepanovićeva tvrdnja ovde kako su pank i novotalasni sastavi načinili smešnim svetske rock dinosauruse!!

Američki muzikog (uža specijalnost pank i novi talas) u svom naslovu Tragovi karmina na najbolji način demantuje ove navode, napisavši kako je pank antimuzičkip ravac a novi talas besmisaoni pank uz konstataciju da, iako je tako, ipak voli taj sirovi r’n’r! Sedamdesete su ipak dekada prog rocka! Londosnki novinari su pisali da je pank  egzistirao sve do 1978. kada svoj prvi koncert u tom gradu beleži grupa AC/DC. Nakon tog koncerta pank je jednostavno potopljen uz, naravno, repove koji ostaju. Iznosim ne samo svoj stav nego se pozivam i na literaturu pročitanu, svoj poluvekovni r’n’r staž, bez namere obezvredjivanja ovde napisanog, ono, nisam mogao preći jednostavno preko ovde napisanog, jer, činjneično stanje je sasvim drugačije. Somborsku scenu karakteriše izvestan broj sastava čiji su članovi izuzetno mladi, pohadjali su završne razrede osnovne škole, a što je neoboriv dokaz o toj ranoranoj inficiranosti rokenrolom u gradu zelenila. Savim zasluženo svoje mesto u ovoj antologiji ima i pominjana grupa Tajfun od koje je sve vezano za r’n’r i krenulo.I naravno da se u drugoj polovini šezdesetih rokenrol kotirao stvarno visoko, imao je više negoli jedan verski status! Stepanović u uvodu vezanom za sedamdesete kaže da su tadašnje grupe tek u povoju te da njihov rad ima znatnu dozu naivnosti a da su tiraži ploča grupa iz prve lige bili relativno mali!? Ni sa ovom formulcijom se ne mogu složiti jer jer startnopionirsko vreme autorskih sastava je ostalo u šezdesetima, a tiraži ploča su kasnije išli  do nekoliko stotina hiljada. Potkraj šezdesetih smo već imali sastave, r’n’r apsolvente poput već pominjanih Kameleona, Silueta, Džentlmena, Dubrovačkih trubadura, Crnih bisera Grupe 220 a konzumentima su isti približili u još značajnijem obimu. Podsetiću da je stvari Korni grupe Trla baba lan snimilo devet sastava u Evropi, a numeru Jedan groš čak i jedna japanska grupa, pa sad, ukoliko je to samo puki odjek’ zapadnih trendova, neka sam proklet! Pod diskografske kuće je izostavljen Diskos iz Alekandrovca (1962.)koja je doduše slovila više za narodnjačku, ali se zaboravlja da su upravo pod ovom etiketom izašle ploče mnogih sastava (Kameleoni, Siluete)ali i prva audio kaseta (Bambina Bambina-Toni Dalara). Tako da Stepanovićevo vidjenje rokenrola šezdesetih (obzirom da je 1977. pohadjao drugi srednje) ne mogu uzeti za objektivno, ne mogu a da to ne dovedem u pitanje, logično je podvesti ga pod diskutabilno jer, primetna je ta doza navijačke obojenosti, ta apostrofiranost panknovovalnih sastava  je tako prisutna.Pa ipak, uvek ću podržavati sve koji pišu o r’n’r bez obzira na to koliko je štivo realno (da se to ispraviti). Imamo o ovde i zanimljiv podatak koji kaže da je član grupe Dim (gitarist Dragan Janjić) poklonio kasetu sa autorskim stvarima (ansajnd izdanje) lideru grupe Bijelo dugme, te da je nakon samo nekoliko meseci stvar (sa tog neobjavljenog kasetnog izdanja) Glupe stvari prepoznao u numeri Doživjeti stotu u izvodjenju sastava pomenutog sastava, a što ne iznenadjuje obzirom na reputaciju koju pomenuti uživa vezano za maznute i prekrojene stvari!

I osamdesete su ovde (u onom uvodnom delu naravno) preferinrane na način apsolutnog poistovećivanja sa beogradskozagrebačkom štampom, koja je toliko ‘poradila’ na vazdizanju panka i novog talasa (muzička eksplozija) uz hvalospeve grupama koje su svojim zaboga takvim i samo takvim tekstovima uz tri-četiri akorda bacile u zasenak (i zaborav) naše veoma ozbiljne sastave svetskog formata, nasuprot minornim ali ovde apostrofiranim i previše sastavima koji se nisu mogli pohvaliti velikim koncertima i tiražima ploča pa ako to nisu osnovni neki kriterijumi u ondašnjoj muzičkoj industriji, koji drugi bi to zapravo mogli biti!?!? Tako da, usuditi se, pisati o dekadi šezdesetih, izneti svoje neko stanoviše, kako god i mogu samo oni koji sui ih proživeli na način svojstven tom (Siniša Škarica, Peca Popović, Bogica Mijatović, Vlada Džet i mnogi drugi) a nikako mladji koji su tada bili klinci. Vrhunac nepoznavanja rokenrola, dizanja u nebesa tih dva-tri dura sastava je svakako ocena grupe izrazito navijački obojenih , kasno rodjenih za realno oslikavanje najbitnijih segmenata rock muzike je svakako taj i taj album čiji naziv neću ni pomenuti , preferiranje sastava poput Idola, te veličanje ostalih bestežinskih poput Pankrta, Šarla akrobate i ostalih uz tek sporadične i stidljive napise kako to nije u redu. Stvarno nema nikakvog smisla recimo stavljati bilo koje ostvarenje gore pomenutih grupa iznad recimo prvog albuma grupe Tajm, pa to je zbilja bezobrazluk, ma koliko da su plaćeni novinari koji su takve liste sastavljali, a time su valjda samo hteli svratiti pozornost na sebe, i to je prava istina.

Alli da se moje neslaganje sa Stepanovićem ne razvuče do u nedogled, vratiću se na somborsku rock scenu, koja je, nema tu sumnje, u grupaciji najrespektabilnijih u nas, a broj sastava u naznačenom periodu to najbolje i potvrdjuje, sam obim scene je impresivan jer više od stotinu sastava je ‘radilo’ u poluvekovnoj istoriji ovog grada.Igroru Olujiću treba zbilja odati zasluženo priznanje za ovaj naslov, i tu se nema zaista šta dodati nego samo izraziti divljenje jer, znam koliko odricanja zahteva jedan takav posao. Ali, ne da mi djavo mira, ne mogu se tek tako osloboditi , preći preko Stepanovićeve tvrdnje da je Sarajevo tada bilo prestonica Yu rocka!!!! Ako se pod rokenrol (po njemu) podvode sastavi Bijelo dugme, Teška industrija, Zabranjeno pušenje, Plavi orkestar, Merlin i dr. onda je njegovo vidjenje u redu, sa stanovišta onog, slušao sam opuse tih grupa, uživao u nj. muzici, nema boljih! Svoj negativan stav vezan za sarajevsku poprock scenu tako delim sa autorima iz grupacije ozbiljnih, viskokopozicionoranih i nj. pisanjem koje je uvek i bez razlike potkrepljeno činjenicama i svedočanstvima aktera iz tog vremena.  Olujić ovde (da se ipak vratim na Somborsku scenu) storije o somborskim sastavima koncipira na način neispuštanja ni najminornijih detalja vezanih za članove tih, što naravno ističe njegovu opredeljenost , maksimalnu posvećenost i istrajnost u pisanju Antologije, tako značajnog štiva u sklapanju , zaokruživanju Yu rock mozaika. Autor ovog naslova se javlja i kao vokalni solist te bas gitarist pankrok grupe Air bag, ali i kao idejni tvorac i osnivač grupe Neozboljni pesimisti, po nj. definiciji antiglobaletno pank grupi!! U zaključku, reći kako sam u pisanju prikaza mnogo više prostora posvetio uvodima u pojedine dekade prošlog veka zasigurno da stoji a sve na uštrb sjajno predstavljene Istorije somborskog rokenrola, što mi i nije bio cilj, jednostavno nisam mogao preći preko stavova koji nemaju istinu za uporište. Olujiću još jedanputa priznanje na odlično obavljenom, teškom i mukotrpnom poslu, vezanom za pisanje ovog naslova.

U Šapcu, 01.06.2017. godine