Ako mi boleštine ne dođu glave, Jugoslav sigurno hoće. Čim je u Splitu bacio sidro i kao mornarički oficir otišao u penziju, odlučio je da se vrati u rodni Sombor. Jadransko more zamenio je Panonskim i, s guštom, počeo da popravlja panonske lađe.
“Biciklove.”
U mojoj kući su četiri. I sin. Profesor engleskog. Francuske ključeve u luku zaobilazi, sva četiri bickla vape za generalkom i – pozvala sam Jugoslava.
Prvi bicikl vraćen mi je ko nov, ali on mi je uvek bio rezerva i jedva sam čekala da stigne i drugi. Za mene prvi. Njega sam najviše vozila, srasli smo, svaki moj mišić prepoznaje svaki njegov zupčanik.
I, na njemu sam, klizimo ko perce, ništa ne škripi, ne tandrče, ne zapinje, sa točkova je izbrisana “osmica”, stižem do raskrsnice, saobraćajno vaspitana pokazujem rukom da ću levo, škljocne zubima lanac, ščepa me za čipkani rub suknje, podvuče suknju pod lancobran…
Srećom, ne vozim brzo i, još većom srećom, nigde ni jednog auta. Polako kočim prednjom kočnicom, polako se naginjem na levu stranu, uspešno dočekujem na levu nogu, a zupčanik i dalje pod lancobranom čvrsto steže rub suknje. Onda sam sa obe noge na asfaltu, onako raskoračeno krećem se unazad, mic po mic kreće se i rub suknje ispod lancobrana i konačno sam slobodna.
Drugi dan krećem onim drugim biciklom. Bez lancobrana je, a i ja sam bez suknje. U pantalonama sam. Nisam ni zamakla za ćošak moje ulice, lanac je zinuo, zgrabio nogavicu pantalona i udružen sa zupčanikom sklopio je čeljust i ukočio me u mestu.
Opet sam na levoj nozi, pa na obe, ali sada ne mogu ni napred, ni nazad. Ne mogu sama podići zadnji točak u vazduh, pa dohvatiti pedalu, pa okrenuti točak u vazduhu i tako osloboditi nogavicu, niti mogu u gaćama kući.
Ali mogu sačekati prvog prolaznika.
I jesam.
I odmah je sve shvatio.
I oslobodio me.
Treći i četvrti bicikl, posle generalke, nisam vozila. Sin jeste. Njegovi su. Brzinci, a ne grizu ga.
Da izbegnem ugrize mojih, kada sam sledeći put “zabicikletala”, desnu nogavicu pantalona, po starinski, uhvatila sam štipaljkom. U po vožnje, na prednjem točku, ispod spoljašnje gume, počela je da pupi unutrašnja i pretvara se u balon.
Kad je to puklo!
Tek kada me bicikl zaneo, stresao se i pokušao da me zbaci, shvatila sam gde je bio okidač.
Da mi je samo znati šta je to Jugoslav mojim lađama šanuo?
Prozne sličice i priča u cjelini sviđaju mi se, baš.Pozdrav autorici i čestitke.
Sovjeta,
Hvala vam na komentaru.
Retko ih pišem(o). a puno znače.