Za pjesme trebalo je biti skroz izgubljen.
No ja sam odavno osviješćen, običan narator.
Popio sam tako jutarnju kafu, ispisao par glupih i samom nejasnih stihova i krenuo u laganu podnevnu šetnju.
Nedelja kao i uvijek tiha, mirna , dan stvoren za porodični ručak , neku dobru knjigu ili nečujan suicid.
Ali poremećen gradski saobraćaj , helikopteri i brdo naoružanih policajaca govori mi da je u toku neka vanredna pojava.
Ne vidim nigdje Putina, Papu, Trampa, Bitlsi i Kleš takođe odavno ne postoje a ni Đorđevićeva kaznena ekspedicija koliko znam još se nije vratila iz Turske, doduše vjetar je pada i kiša ali ne sluti ni to na sad neki tornado.
Pa šta se ovo dešava, tako hodam i pitam se?
Odlučim da izađem iz gradske zone, malo pročistim misli, uđem u prevoz i već u prvom autobusu dobijem odgovor.
Dve simpatične mlade brkajlije strasno se drže za ruke, a brke umjesto burekom sa sirom maste uzavrelim poljupcima.
Shvatam, u toku je srpski progres oslonjen na raštimovane nozdrve izlizanog „pederstalka“ na kome se vjekovima drndaju tradicije provjerenih evropskih vrijednosti.
Bilo je tu dalje svega da ne širim, povorka na čelu sa čudnom ženom koja je kao jaje jajetu sa jednim našim bivšim fudbalerom, zastave i grbovi EU, pištaljke, baloni, neka sisata pjevaljka itd. itd. A tek suprotan tabor za nijansu moram priznati originalniji: četničke i radikalske uniforme, pravi i lažni popovi, krstovi, bodeži, sablje i ostali patriotski rekviziti.
Svo to bunilo u kombinaciji duginih boja, ljubavnih parola… Pa još uz sablasan propratni eho crkvene liturgije raznese moju nedelju u paramparčad.
Htio to ili ne, u cijelu ovu stvar prosto morao sam biti uhvaćen.
U prvi mah naći izlaz iz svega ovoga nisam mogao, ali samo u prvi mah.
A izlaz je bio tako prost…
Samo sići na stanici „Beogradsko more“, i opustiti misli kraj vode.
Nekad je moguće izbeći „vanredne pojave“, nekad nije tako jednostavno.
Apsolutno …
Ово је права критика. Критика исказана на уметничко-књижевни начин. На ову критику и није потребно писати критику, коментар слагања – да. Потребно је ово и то баш на овакав начин: питко, бистро и лековито. Из пролога/текста све је видљи о и разумељиво, оним „залуталим“ свакако је свеједно, они разумеју смо своје сексуал е набоје на свој начин, не рекох изопачене, а требао сам. И још да кажем: верујем да нико ништа нема оротив њихове сексуалне орјентације. Нека их, нека сексају како умеју и хоће, али не треба да због тога малтретирају већину који своју сејсулну опредељеност не изражавају махајући заставама и некаквим транспарентима него мирно и богоумилно у својом креветима невидљивим свачијим очима. Давно су рекли: Чега се нормални стиде, будале се хвале.
Tenks…
Simpatičan osvrt međutim ne slažem se sa opisom „suprotnog “ tabora.Svi koji se borimo za opstanak smo dio istog-neko ovakav ,neko onakav,a zajedničko nam je borba protiv nametanja bolesti za normu.