Bojan Savić Ostojić • PUNKT
Metella-Xenia (Beograd) 2017Na koricama: Nina Todorović, PUTANJE,
iz ciklusa Dnevnik hodanja—Graz Sessions, 2017informacije & pre-order: jurodivi@gmail.com
Osamdesetostrani roman-rečenica Bojana Savića Ostojića, PUNKT, objavljen krajem 2017, uskoro će biti pušten u prodaju i tim povodom donosimo insert iz IX poglavlja:
SPUSTI SE, PONOVO TROM, niz staklene stepenice kojima je sišao i prethodni put kad je pomislio da ga u podrumu čeka veći izbor rokovnika, ali kojom prilikom, budući da je tragao za predmetom oblika sveske, uopšte nije primetio ima li i olovaka, te je sad, što mu je teško palo, naterao sebe da se još jednom obazre po podrumu, i u tom trenutku — ako sme tako sada, prisećajući se, da napiše — oseti da se po podrumu obazirao naglas; bio je uveren da se njegovo osvrtanje moglo čuti; da je ikoga zatekao u prostoriji (kao što srećom nije) taj neko bi smesta začuđeno podigao pogled ka njemu, čuvši (ne mogavši da ne čuje) kako se lamata, kako se vrpolji, pogledao bi ga tako kao da mu je u trenutku sve postalo jasno, sve njegove misli; ili bi (makar) zastao na tren, zadržavši dah i zatečeno pokušavajući da odgonetne njegovu putanju, jer on se po podrumu kretao linijom koju ocrtava pišak dok se razliva strmim kolovozom; linijom koju u autobusu ocrtava olovka na papiru ne opirući se turbulencijama, seizmografski reagujući na svako kočenje, na svako naglo davanje gasa, linijom za koju se ni pod kojim uglom ne bi moglo reći da nekuda ide, putanjom koja se možda mogla zabeležiti ali koju nije bilo svrhe pratiti — koja sama nije imala SVRHE, iz koje se nije mogla iščitati nikakva namera, tek inercija, ali inercija specifične vrste, pod kojom se, bez obzira na proticanje vremena, kretanje nije usporavalo nego se, ćudljivo, čas pojačavalo čas slabilo, bez (na prvi pogled) shvatljivog razloga: tako se vrteo i „meandrirao“ po podrumu u koji se spustio sa sveskom tražeći hemijsku i napokon se svrteo kod (srećno smišljenih) „fiokica“, ali pred njima zastade, kako je već opisano, u neverici, zgrožen što na toj šarenoj gomili ne može da nađe najjednostavniju hemijsku olovku, zatim (što je takođe rečeno) nekoliko puta glasno opsova i najzad se pope do kase spreman da prodavcima očita bukvicu: „Neverovatno da dole nemate najobičnije hemijske“, da pritom stisne usne kao što to čine uvređeni starci koji smatraju da im je svako dužan, da ih odmeri pakosno i, zašto da ne, sitničavo, ali kao za inat, kada je prišao kasi, oba prodavca su i dalje bila u poslu, i jedan, onaj koji nije bio pederko, čak se drznu da mu kaže: „Sačekajte malo“, na šta D. ljutito zažmuri zamislivši sebe kako bi tek pobesneo da je umesto toga prodavac rekao Sačekaćete ili, još gore, Bojim se da ćete morati malo da sačekate; ali ipak na sve nemo, gotovo neprimetno klimnu te stade, kao da je dokon, da zija po pultu zaposlenih, i tada, u mrežastoj korpici u kojoj je stajao njihov pisaći pribor, ugleda nekoliko „najjednostavnijih hemijskih olovaka“, koje se nisu nalazile u asortimanu knjižare: to ga je razgoropadilo i nateralo
(…)