Onako korpulentna, široka i visoka, vijoreći dugom razbarušenom crnom kosom, kao furija je kroz prolaz između sedišta grabila ka izlaznim vratima autobusa zaustavljenog na peronu, dok su se od njenih kukova odbijali oni što su stajali u prolazu između sedišta.
– Držite je! Pokrade me kurva, milo li joj nanče jebem! – ka njoj se probijao neki debeljuškasti činovnik s tašnom aktovkom, i sa sedišta pred vratima na izlazu ispružih nogu i on ljosnu na patos autobusa a naočari mu odleteše s glave.
Pogledah je dok je pretrčavala peron poluokrenute glave, i njene kestenjaste oči susretoše se s mojima, i konfuziju joj zameni obest neke vedre devojačke zahvalnosti.
***
– Hoćeš li da ti ja kupim burek, i hvala ti?! – okrenuh se ka njoj pred buregdžinicom iznad Picinog parka, i susretoh njene oči, blago podsmešljive.
– Imam pare samo za jedan. I pokloniću ga tebi – nasmejah se, i dotaknuh joj ruku. – Ali ako i ti dodaš za još jedan, doručkovaćemo oboje…
Na klupi u parku, okruženoj izbeglicama sa Istoka, što ka boljem životu behu u tranziciji kroz ovu kurčevitu zemlju sa malo pametnih ljudi, s gornje usne obrisah joj prstima kapljice jogurta.
***
– Zovem se Anastazija. Blesavo ime, jelda? Po nekoj velikomučenici. Moj tata bio je pobožan, vernik, ja sam bila kurva. Inače – nasmeja se – svi me zovu Ana. Vršalica! Po mom umetničkom imenu, iz vremena kad sam se jebala kao štuka.
***
– Ja volim da se obrćem! – uhvati se rukom za stub semafora i stade da se oko njega obrće, na zaprepašćenje onih koji sve a ništa ne znaju.
– Lepa si! – doviknuh joj, i bile su to najiskrenije reči koje sam ikada nekoj ženi rekao.
***
Prebacujući iz nekakvog objekta u izgradnji preko bodljikave žice dva džaka napunjena daščicama i okrajcima od greda, dohvatih se za zaleđeni gvozdeni stub kapije i preskočih vani.
– Ajde već jednom, jebem te kilavâ! – požurivaše me iz polusenki noći Ana, prteći o rame džak.
S rancem na leđima i gurajući torbu na točkići, u kojima mi behu ostaci celokupne imovine stečene za života, secajući na ramenu onaj drugi džak, taljigah pokraj Ane, i dovukosmo se do vododerine u zavetrini ogolelog brega pri kraju Mirijeva, gde se pod odblescima bleštavila neonskog svetla Beograda iza nas, na omanjoj neograđenoj čistini do koje je vodio makadamski put, nazirala oniska kućica prekrivena salonitom.
– Spusti drva tu uza zid – očeša se o mene Ana, otključavajući vrata.
– Sad ću da upalim petrolejku – uvede me unutra. – Znaš, isključili mi elektriku, majku im lopovsku, nisam plaćala, ali sve ostalo je zasad u redu, vodu još nisu, i evo vidiš – privikavah oči na neustaljene plamsaje petrolejke – ovde mi je kupatilo – iz četvrtastog hodnika pokaza mi vrata nasuprot ulaznih – a ovamo soba – otvori leva vrata i uđosmo u brižljivo uređenu veliku prostoriju.
– Samo me ovaj „smederevac“ zajebava, dimi – polusavijena potpirivaše vatru. – Kakvo mi je dupe? – primeti da joj posmatram prostranstva karoserije.
– Za tri metera somota – ustadoh i obgrlih je i poljubih.
– Ima li posla? – upitah, dok je sedala kraj mene na kauč, sipajući kafu.
– Ih, pogledaj me. Ako si bleskast i glup nisi ćorav. Više ni u ogledalo ne mogu da stanem koliko sam široka… Samo – pogleda nekud pored mene – natrči tako poneki, jer sam jevtina. A da znaš koliko sam zarađivala dok sam bila vitka kao guja. Imala sam i kuću, ostavila sam je sinu, šta ću mu ja više… Nisam bila dobra majka, on sad i ne zna gde sam. A ovu sobu, kućicu, ostavio mi je jedan jebač, da mu ne bih pravila probleme…
– Imaš lepe oči – spustila je ruku na moju. – I znala sam da mi trebaš čim sam te videla. Samo su ti tih preostalih šest-sedam zuba krnji i raštrkani kao seoske tarabe, kako li jedeš s njima?…
Iz „smederevca“ je bleskala toplota, obavijajući nas, i pili smo rakiju, milkeći se. Oči joj behu podrugljivo iščekivajuće, i razgrnuh joj belopute i drusne butine i malo kolena zadignuh, ulazeći u nju i u najlepši raj dosuđen čoveku.