Jedno plavo srce nakon par godina tišine najednom se javi. On se iznenadi!… I ono poče da priča kako je ljuto zbog tamo nekih trica i ludosti iz prošlosti, želi da mu da do znanja da je pojelo njihovu ljubav. Iz petnih žila se trudi, uzelo je čak i slobodan dan samo zato da mu to objasni. U prvi mah on se zbuni…pomisli da je san… u njemu i preko telefona pa kroz priču kucali su surovi plavi otkucaji…no brzo se pribra… nije bio, ali sada kako se priča već uveliko razvija i ako nije i ako jeste potpuno je nebitno…jer zvuk težine tereta ljubavnog kamena konačno zbačena i sa plavog srca u glasu ovog “sna“ ipak se javila … I on se nasmiješi …u sebi …i kao i ti posta radoznao. u povijerenju kažem ti, plavo srce mnogo mu je značilo, bilo je kao stvoreno za njega. Te glupe tričarije koje život čine tužnim i tragičnim njega odavno ne zanimaju…I on sada sluša plavo srce. Ono je danas dosta oštro, ima potrebu da se isprazni, da kaže sve što mu je na srcu , ono uopšte ni ne liči na neko srce iz obične ljubavne priče, bar ne više , i tako dok se istresa…prazni… povremeno i psuje …plače…viče. No ipak njemu samo jedno je važno, važno je da se plavo srce javilo. Tragovi njihovih susreta ostali su da žive u njegovom srcu, i to je lijepo. Međutim u plavom srcu je suprotno, neka čudna napetost obavila je ovo srce, ali to što uopšte razgovaraju slika njegovo srce još jednom plavom bojom ljubavi, jer on ipak zna da ovo koje se danas predstavlja kao neko drugo … i pored toga što je ubilo ono čije je otkucaje nekad slušao i sigurno nije više to, a možda više nije ni plavo je i dalje najljepše srce na svijetu. A zašto je ono za njega ostalo baš tako? …To …ni on… ni vi ..ni ja ..ni ova priča… niti niko nikada… sigurno neće shvatiti.