ZORAN BRANKOVIĆ
DOM KULTURE ČAČAK – 09. OKTOBAR 2019.
MEĐUOPŠTINSKI ISTORIJSKI ARHIV ČAČAK – 2019.
TEKST: Živko Ivković
Predstavljanje ovog naslova je održano u čačanskom Domu kulture u naslovu već naznačenog 09.10. tekuće, po scenariju koga drugog do Zorana Brankovića, čoveka iz grupacije ključnih svedoka i onih čiji je udeo u ispisivanju stranica urbane hronike ovog grada nemerljiv, izuzetno je značajan, rekao bih, bez kojih ta, zasigurno ili najverovatnije i ne bi bila pretočena u pisani oblik te bismo tako ostali uskraćeni za naslove Kako je Čačak zavoleo rokenrol, te, ovog najnovijeg, Dečaci sa Morave. Stoji da je Čačak u staroj Jugi (izmedju ostalih naravno) slovio za grad od onih, rokenrolu najposvećenijih, a znatan odziv eks članova pomenute grupe na promociji ovog naslova je samo ubedljiva potvrda jednog ovakvog stava vezanog za najmasovniji svetski urbani muzički pravac, na koncu, svi oni su za života prešli u urbanu legende i ne samo svoga grada, a druženje, vreme provedeno sa njima je privilegija koja se čoveku pruži jedanputa u životu, pa sad, ko je propustio takvo jedno veče, izmislio razlog za nedolazak, preostaje mu samo kajanje, šta drugo. I pri samom pomenu značajnih imena from this town, čovek se naježi, a tek o razgovoru nekom, sa pojednicima koji su svojevremeno kreirali tu, rokenrol scenu čačansku da i ne govorim. Duboko sam svestan činjenice koliko su značili ne samo za svoj grad, pa ipak, rekao bih da se ovde radi o više negoli pristojnoj garniture ljudi, odraslih u vremenu onom koje su nalagale tu pristojnost i samo takav odnos prema ljudima, kulturi i društvu uopšte, a danas su već u rokenrol sazveždju, zauvek plamtećih, nikada ugaslih. I to će tako potrajati, barem za naših života, after, who knows. Nije nepoznanica da je rokenrol rodjen na krilima emocija i iskrenosti, tako je bilo (u šezdesetima) i u Čačku, samo takvi su izgarali za prvi gramofon, ploče, pravili gitare i pojačala od radio aparata, mada je to, generalno slika (manje-više) cele ondašnje Jugoslavije. Ovde je sa video bima išla priča o VISu čačanskom, Dečacima sa Morave, a svoja vidjenja te druge polovine šezdesetih i čačanskim sastavima (ponajviše o pomenutoj grupi) koja je potom usledila, iznoslili su eks članovi te, Zoran Branković, Branislav Djordjević, Raško Marinković, Aleksandar Radović, Bata Sokić, Ratko Radojičić, Ljubinko Milosavljević Meho, Srdjan Radosavljević, Radomir Mihajlović Točak itd. Vezano za poslednjeg, R.M. Točka, reći ću i sledeće: da je Točak u ono vreme živeo u Londonu, na zidovima u tom gradu ne bi stajalo Clapton is god, nego Wheel is god, ali nije, no, bilo kako bilo (ne znam za druge) ali ću se do kraja svog života zaklinjati samo u njega, i to mi niko ne može oduzeti, pa će tako i biti, do one Noć kada su svi pomrli. Istu su odsvirali na Gitarijadi u Čačku 1970. i pobedili. Solčence će povremeno zahajati, SmaK sveta će se infinitumno prolongirati. Tako da se izmedju sila prosvetljenja, urbanog onog, i tame ili rurbanog onog, nikada ne može staviti znak jednakosti i ne samo u Čačku.
