Zlatko Pangarić: YUGO

Tog kobnog jutra…Zašto odmah pišem „kobnog“ i otkrivam barem pedeset posto priče? Nema veze…Moto mojeg pisanja je: „Ništa ne brisati! Pogotovo početak!“ Sve je važno! Ili: nemaš ti pojma brajko zašto je nešto „istrčalo“ iz tebe, da…Tog jutra je sve što je moglo da izleti izletelo iz mene…a izleteo sam i ja…
„Čist, kao ruža…“, isterao sam ponos – dvadesetogodišnjeg „Juga“ iz garaže – i krenuo na posao.
Kao i svakog jutra, u trenutku buđenja, sinula je misao, jedna rečenica, mantra, koja mi se odmah zavrtela u glavi. To je fenomen koji sam zaradio još u pubertetskim godinama…
Kada sam se, dakle, jutros probudio sinulo mi je sledeće: „Ja sam Betmen, ali nisam Supermen!“ O Bože! Šta sve neće čoveku pasti na pamet!? Užas! To je bila mantra za danas! Sve sam jutros obavljao i obavio ponavljajući u sebi ovu šašavu rečenicu. Nije ona blesava do kraja, znate, može donekle da se shvati i obrazloži…Dok sam tako lupao glavu oko Betmena i Supermena, naiđe auto iz suprotnog smera, isključi i uključi svoja svetla i pokaže mi, hvala mu, da nisam uključio svoja. Uključim. Vozim dalje. Razmišljam o razlici Betmena i Supermena. Setim se da sam slušao jednom na TV o tome. Neki debeli filmski kritičar je objašnjavao kako je Betmen čovek koji se maskira dok je Supermen Kriptonac (ili tako nekako) koji se maskira u čoveka…Aha, pričam ja sam sa sobom, u tome je štos…Ne…moja rečenica se odnosi na nešto drugo…I taman da prokljuvim na šta sam u stvari mislio, kad mi auto uleti levim točkom u rupčagu – ja trgnem volan desno – i već sam bio u jarku – i udaram autom direktno u kesten – i izlećem iz auta – i mrak –
„Ja sam Betmen, ali nisam Supermen“ – pomislili ste – bilo je prvo čega sam se setio pošto mi se bolnička belina kroz iskolačene oči zabola direktno u mali mozak! Ne. Ne. Prvo sam u sebi iz sveg glasa zaurlao: „Živ!“ Kakvu sam samo besmislicu upravo napisao…ali tako se otprilike to odigralo. Želim da vam „dočaram“, kao Đura Palica! TV program nam je izgleda oprao mozak i trijumfalno se uselio u isti!
Ženino lice poput komete leti prema meni, ljubi me, nešto priča, ništa ne razumem, kao da ima megafon. Konačno nešto čujem. Kaže da već satima bulaznim o nekom „Betmenu“…Aha, kažem ja, tu smo, mozak, kefalo, radi bez pauze!
„Blesane, pa šta si to uradio?“ – kaže kroz suze. Smeje se i plače. O Bože! Hvala ti! Hvala ti! – ponavljam u sebi. Udariše i meni suze. Zatim bol, nepodnošljiva bol. Mrak.
Sutradan je već bilo bolje. Sledeći dan još bolje. Juga više nema, kao i svega što počinje sa „jugo“…Nema veze…Ipak, nekako sam ga suviše lako prežalio…Čudno je sve to…Jedino mi je žao, ali, stvarno mi je žao, što se ujutro budim prazan… prazan…